ŠTA SI TRAŽILA TO SI DOBILA

by

Dok se vi pitate zašto ja kao ne pišem ništa, ja u stvari vredno pišem svašta nešto, ali vas malo ostavljam da me se zaželite. Bezobrazno? Nije. Samo radim na komunikaciji same sa sobom i to mi se dopada. U poslednje vreme su me razna raspoloženja zahvatala, od tuge, preko nekih apatičnih momenata, do krajnje ljutnje, a to jednostavno nije svojstveno meni i na tome sada radim. Otkrivanje uzroka je prvi korak ka rešavanju problema. Uzrok sam otkrila, uzroku se vratila i pogledala ga iz novog ugla. Možda mi ugao posmatranja stvari nije bio dobar. Zasićenje sopstvenim mislima ume da bude prepreka ka onome što bi trebali da vidimo. Istina. Mi žene umemo i da pregovaramo i da razgovaramo.

Ko to može da prepozna i prihvati, njemu će biti lako sa nama. Nismo uopšte komplikovane i zahtevne. Vrlo smo otvorene i fleksibilne. Da se ne lažemo, ne sve žene. Ima nažalost i onih sa kojima mi, većina ostalih žena, nikako ne možemo. One su vrlo zatvorenog karaktera, bez širine pogleda na život i svet, bez mogućnosti da vide situaciju iz više uglova, da joj daju šansu da se iskaže na najbolji mogući način. One su vrlo isključive, nesigurne, lako padaju u stanja koja su nama ostalima nepoznata. Ne vredi pisati o njima, one ionako ovo ne čitaju. Ne bi razumele. Žene uvek vide više mogućnosti. Holistički razmišljaju, tako kaže moja Žana. Umemo da budemo vrlo fokusirane na ono što nam je bitno u životu, ono što radimo, ono što volimo, na ono što nam donosi prihod, na ono što je od važnosti da na našem licu sija osmeh. Bolje smo za saradnju ako sve štima, a i generalno okupljamo ekipu i umemo da držimo dinamiku. Tu se odmah aktivira i naš seksualni život.

Danas žene ne kriju svoju seksualnost, a većina muškaraca na to zeva očima što bi moja baba rekla, a moja prijateljica Ildi kaže: “Veruj mi, svaki od njih je pomislio ‘šta bih dao da je moja žena kao ona!’”. Istina. Svaki to pomisli, ali su retki oni koji imaju hrabrosti da sebi priznaju da im je vreme da sebi dozvole taj luksuz da budu sa nekim ko je otvoren i prija im u svakoj meri, a seksualno im raspaljuje maštu do granica nenormalnog. Ima izuzetaka, nije da nema. Retki su, doduše. Obradujem im se kada ih prepoznam u masi istih, običnih i neinteresantih likova. Ističu se. Čudno je svetu da danas žene napuštaju loše brakove. Pa zašto vam je to tako čudno? U čemu je problem?

Zar je važnije šta kaže čaršija od onoga kako će vama da bude u ličnom, emotivnom, životnom planu koji je pred vama i koji vi (bez te čaršije) trebate da živite? Onog momenta kada zatvorite vrata, čaršija ostaje napolju, ispred njih, a vi sami, ispunivši zahteve gorepomenutih dokonih, vi ste nezadovoljni, nezadovoljeni, svađate se sa nekim ili sami sa sobom. I to je normalno? To je prihvatljivo? Vi ste onda postigli šta? Svoj vrhunac poštenog građanina koji je ispunio dužnost prema roditeljima, gradu, svetu, planeti Zemlji? Svaka vam čast, evo skidam kapu.

Ja ne verujem u taj stav. Pre neki dan, pijem čaj sa jednom vrlo bitnom osobom čije mišljenje volim da čujem o svemu, i kaže mi: “Super mi je kako ti vidiš život, kako si sva za ‘Hoću sad i hoću odmah, život ne može da čeka!’, ali to je tvoje viđenje stvari, ja to ne mogu…” Hmm… da li je to bio kompliment meni ili pokušaj da utešite sebe?! Razumela sam, ali i dalje smatram da su vrlo bitne stvari u životu ispuniti sebe, svoje lično polje zadovoljstva koje je početna stanica za sve ostalo što treba da se gradi u životu, koja je odskočna daska i reper za sve lepe stvari ili manje lepe, ali koje se moraju desiti neminovno, hteli mi to ili ne. Jačanjem iznutra, jačamo ono spolja.

Dajemo sebi šansu da kada nam život ponudi određene situacije, imamo dovoljno zadovoljstva u sebi i snage da se izborimo ili uživamo u njima. Da, ja to tako vidim. Ljudi stvarno imaju sve šanse za uspešne veze. Mogućnosti, izbore, šanse, volju, sve. Hrabrost? Generalno žene više. Ljudi žele da budu emotivno ispunjeni, da hodaju ulicom sa nekim ko ih zasmejava, ko ih raznežuje, ko im ustupa svoju levu stranu uprkos tome što je leva strana lična. Ne smeta, zanimljiv ustupak koji potiče upravo od emotivnog ispunjenja koje igra veliku ulogu u životu. Romantična ljubav, snažna potreba, ali i dobar motivator, baš kao i glad i žeđ. To je u stvari naša istinska fiziološka potreba, nije da nije.

Seks nije samo potreba. Nekim muškarcima jeste, to smo odavno utvrdili. Ja bih rekla sve u jednom, čežnja i potreba za nekim. Nastupi nelogičnog ponašanja, jedemo a mršavimo, spavamo a ne spavamo, sanjamo budni, analiziramo svaku reč, pokret, pogled, nokte, hod, sramežljivost, predviđamo najbolje i najgore, padamo i tonemo, letimo i rastemo, imamo neverovatnu snagu i euforiju, a opet smo najslabiji upravo tada… i radosni i tužni, nadamo se i padamo iz ekstaze u agoniju. Kada smo zajedno božanstven osećaj, a kada nismo, stalno imamo potrebu jedno za drugim. Istina? Pa znam da jeste. To su te faze iz naslova. Prvo se privlačimo, njuškamo, istražujemo i tražimo, gledamo, određujemo prag tolerancije koliko bi mogli jedno sa drugim ili ne bi mogli, koliko je nešto prihvatljivo od određene osobe ili nije, slepo smo zaluđeni, slepo opsednuti…

Onda pređe u divlju strast koju iz obične privlačnosti ne možemo da kontrolišemo, usija nas jedan dodir, pomama ne prestaje, a strahovi kuvaju u nama, šta ako… Kakva glupost! Mi smo bića koja su stvorena za više faza odjednom. Možemo da budemo privučeni, da romantično volimo i da smo seksualno probuđeni i opsednuti, a da ujedno imamo mirnu fazu koja objedinjuje sve to zajedno, koja nam daje osećaj da nam je dobro sa nekim, da je to nešto čemu se vredi prepustiti. Endorfin je čudo, preuzme vas potpuno i onda se pored te osobe osećate mirno, sigurno, stabilno, svoji i njegovi, sve možete. Taman kako treba. Imate sve, zar ne? Kao da se ceo svet prosuo vama pred noge.

Isto tako, nije pravilo da se može voleti samo jednom u životu. To je takva glupost. Naš ego je taj koji određuje da li smo sposobni da volimo više puta slobodno ili ne. Kao i naše vaspitanje i kultura. Ego ne dopušta slobodu na koju imamo pravo kao ljudska bića. Naravno, ko to prepozna može sam da se opredeli, ko ne prepozna, padne pod vlast samog sebe i pojede se iznutra, ne dobije mnogo ili ne dobije ništa, a ostane uskraćen za previše. Sreća koju nađemo je samo ona sreća koju smo sami stvorili. Ljubav je najmoćnija sila u univerzumu. Instinkt snažan koliko i glad. Znate kad ste gladni i boli vas sve, raspadate se od nemogućnosti da mislite na bilo šta osim na osećaj kako ćete nešto da strpate u svoj želudac, da utolite tu potrebu, smirite impuls u mozgu koji vas proždire? Ljubav vam dođe kao identičan osećaj. Vrlo nas uzdiže, ali nam i zakomplikuje sve u životu. Zato i jeste vrlo dragocena kada je nađete i ako je nađete. Žana Poliakov ima odličnu definiciju ljubavi: “Kada ti neko postaje svakodnevna potreba, onda znaš da ga voliš.”

Hvala, Žana, u pravu si. Objašnjenje? Pa kada nekoga svaki dan morate čuti, videti, imati nešto njegovo, dodirnuti, misliti na tu osobu, sanjati u budnom stanju, kada vas milion stvari podseti na tu osobu, kada gde god se okrenete vidite neki sličan pokret, jaknu, hod, kosu, čujete smeh… kada vas boli u vama od čežnje. Toliko je svakodnevna potreba da me kao glad proždire iz dana u dan, sve jače i jače. Svet bez ljubavi je mrtvo mesto, zar ne? Ono što tražimo, to ćemo i naći. Treba samo znati šta tražiš.

Kolumna za Wannabe magazine

0

No Comments Yet.

Ostavite komentar