ŽENA KOJA TRČI U SUSRET SEBI – VANJA VULIN

Kada bih ukoračila u dimenziju ogledala gde se ogledaju sva naša stanja, duše, izbori, sve verzije naših kreacija, videla bih nas obe jer delimo ljubav prema umetnosti, pisanoj reči i gradu Somboru. Istim smo se pločnicima prosule u potrazi za sopstvom, ljubavlju, radošću i sve što nas je dodirnulo, gradilo nas je. Vanju su izgradile razne životne situacije, baš kao što izgrađuju svakog od nas. Tuđe odluke su je gradile do najvećeg gubitka u njenom životu, a nakon brutalno odstranjene ogromne ljubavi koju je dobijala, nastupili su dani lutanja. Tek u poslednjih pet godina počele su bivati odluke koje svesno donosi ne bi li je gradile. Odluke da sluša samo sebe, osluškuje srcem i priča pogledom. Odluka da bude ono što jeste bez obzira na to kakva je u očima drugih. Vanja kaže da je najveća odluka koju živi, odluka da bude iskrena bez izuzetka, to je ona koja nas sve najviše košta pa i nju samu, ali joj je i najviše poklonila.

Za one koji ne znaju, ti uređuješ Blog u kome si sebe opisala sledećim rečima: “Samo otvaranje bloga bilo je nesebično otvaranje duše, ulična razmena gde svako može da priđe, pogleda, opipa, omiriše i odabere želi li nešto da uzme…”, što meni mnogo govori o tebi, ali kada bi te neko pitao ko si, kako bi se opisala?

Najteža su pitanja o nama samima. Nedavno su me slično pitali za jedan intervju… Kad bih rekla ko sam to bi značilo da sam doživela samospoznaju. Ja sam samo mlada osoba koja je uspela da promeni pravac svog kretanja, osoba koja je shvatila da se ka sebi najbrže korača. Pa bi se moglo reći da sam trenutno osoba koja trči, ona koja juri ka sopstvenom biću. Manje apstraktno, ja sam nepopravljivi optimista, uporni entuzijasta i surovi realista.

Potičemo iz istog grada. Spona koju osećam u tvom Blogu, radu i interakciji sa ljudima govori mi koliko energije ulažeš da grad živi i izvan granica geografije. Šta bi izdvojila kao posebnu razmenu ulica Sombora kroz otvorenost duše?

Ponekad se osećam kao da kroz te ulice trčim i vrištim i da niko moj vapaj ne čuje. Znam da su mnogi koji su se tako osećali otišli iz svog grada videći ga više kao neprijatelja… Ja ne želim da odem! Ja želim da nađem pravi ton, tu žicu koja će uspeti da probudi uspavane glave. Želim da ujedinim energiju sa drugim kreativnim ljudima koji se u ovom gradu bore, i želim da zajedno prodrmamo ovu našu letargičnu sredinu. I dalje sam u dilemi kako zvuči kada naš grad govori kroz moje tekstove, ipak… Mislim da mu još nisam dala dovoljno karaktera da bi mogao da se pokaže u svoj svojoj lepoti, ali i u svoj svojoj problematici i svim svojim potencijalima!

Ko su ljudi koji te inspirišu i zašto?

 Najviše me inspirišu borci. U svakom smislu te reči. Borci na svim poljima svog života. Oni koji ne odustaju. Oni koji su sposobni graditi lepši svet iako su živeli u groznom. Dakle, svi oni koji sijaju dovoljno jako da čak ni najcrnji mrak nije zastrašujuć.

Kakve knjige bi volela da čitaš, a da ujedno bude poruka autorima današnjice, s obzirom da znam da si i lektor mnogim priznatim književnicima?

Volela bih da čitam dela autora koji su iskreni, neposredni i jednostavni u izrazu. Imam neki osećaj da, kada čitam knjige, odmah znam da li je autor pisao na osnovu iskustva ili je nevešto pokušavao da isto iskustvo izmisli i prenese ga na papir. U književnosti, kao i u stvarnom životu volim realne ljude, stvarne situacije, sirovu emociju… Ako se radi o SF delima, čitala bih nekoga toliko maštovitog koji bi me ubedio da postoji sve ono što je napisao.

Putovanje koje ti je pomerilo okvire duše i zašto

Mislim da mi je povratak u rodni grad značio mnogo više od bilo kog drugog putovanja. Možda zvuči smešno, ali putovanja na druge krajeve sveta su me samo naučila šta NE želim. Moj grad me podstiče da gradim listu ciljeva, a ne da se igram života sistemom eliminacije. Sada na svoj grad gledam potpuno drugačije nego što sam pre 10 godina…

Fotografije za ovaj tekst nastale su u Somboru u prostoru koji se zove Fabrika. Reci nam više o tom mestu i zašto tamo?

Uvek me oduševe kreativni i uspešni ljudi sa entuzijazmom da probude ovaj naš uspavani grad… Anegdota koja me veže za Fabriku: Na samom otvaranju Fabrike trebalo je da napišemo na papirić šta je to što nismo postigli u Somboru, a želeli smo. Očajna zbog svog tadašnjeg zaposlenja, duboko nesrećna i umorna od pokušaja da promenim svoju poslovnu situaciju, napisah: Da dobijem šansu da radim nešto za šta se nisam formalno školovala. Zalepih papir na prozor i ujutru dobih poziv za novi posao! Za mene je Fabrika mesto na kojem je sve moguće!

Ako moram ukratko, Fabrika zato što:

Jedini coworking prostor u Somboru! Mnogo pozitivne energije i motivišuće atmosfere. Široki umovi i otvorena srca.

Koji rituali ispunjavaju tvoj život i čine ga boljim?

 Povremeno vreme provedeno u samoći za mene je dragoceno. U ovom ludilu svakodnevice, pravi je luksuz imati neko vreme samo za sebe.

Primetila sam da imaš lepu naviku promovisanja ljudi čiji rad ceniš i to mi se dopalo kod tebe. Šta te privlači kod ljudi i na koji način se utkaju u tvoju dušu, tvoje izbore?

 Od studentskih dana uvek sam bila adresa na koju su se javljali drugari kojima je bila potrebna informacija gde ići, gde kupiti određene proizvode, koji poklon odabrati i sl. Ovo što radim danas samo je viši nivo bezazlenih studentskih saveta. Kod svih ljudi koje promovišem privlači me ta čuvena, neobjašnjiva energija koja se javlja pri prvom kontaktu i sličan pogled na svet. Imam potrebu da istaknem rad kreativnih pojedinaca, ispred dobro poznatih velikih kompanija. Uvek mi je draže platiti talentovanom pojedincu nego opštepoznatim brendovima.

Ljudi koje promovišem su  jako talentovani ali pomalo stidljivi i uglavnom veoma skromni, a ja se tada trudim da  budem zvučnik kroz koji će se čuti njihova priča. 

Koja bi poruka bila za sve nas na putu sretanja (izgubljenje, snađenje, voljenje i nevoljene, srećne i one malo manje)?

Za mlade 4 godine radnog veka shvatila sam da su sami ljudi i njihove energije najveće blago na svim slučajnim i namernim sretanjima. Ka njima koračajte lagano i staloženo, ka sebi se zatrčite najbrže što možete jer često to putovanje najduže traje. Nesebično grlite nove ljude, ideje i predele… Sebično zagrlite sopstveno biće i ne zaboravite da to radite često!

***

 

 

Ukoliko još uvek sedite u mestu i čekate, nemojte! Zatrčite se, sebično i posve svoji, baš kako Vanja kaže. Drugo se ništa ne računa!
Hvala na divnim rečima i energiji.

 

Comments

Leave a comment