ZAŠTO NE OTPUSTITE TERET

U kočijama prošlosti nigde ne možete otići – Maksim Gorki 

Koliko puta vam se desilo da zateknete sebe kako vučete ‘sve svoje’ sa sobom? Posao, porodicu, ljubavi, sadašnje i prošle, neuspele pokušaje, uspele pokušaje, strahove, stid, negativne misli, ljude koji vas opterećuju i sebe na kraju svega. Toliko toga vučemo, a toliko toga je nepotrebno i odavno trebalo biti ostavljeno tamo gde mu je i mesto.

Mene su vaspitavali  da uvek brinem o svemu, da budem odgovorna, da znam šta ko misli i pre nego kaže, da osećam sve oko sebe i da budem obazriva prema svemu što mi dolazi. Nekako bi se to moglo nazvati i kao ne veruj nikome, nema svako dobru nameru’. 

Istina. Nema svako dobru nameru, ali nije sve tako. Od straha koji često sami sebi umemo nametnuti zbog stvari koje se nisu desile i možda se nikada neće ni desiti, ali smo ih mi projektovali u našim mislima i uverenjima, umemo da sebi napravimo više problema nego dobrog.

Mnogo godina kasnije, učila sam da ne sudim unapred o ljudima, o situacijama, da ne mislim o onome što će mi doći i ako dođe hoće li biti dobro ili loše po mene. To je jedna od velikih promena u mom životu o kojoj i dalje učim mnogo, jer često sebe uhvatim da nepotrebno vučem za sobom ili nepotrebnom idem u susret. Baš kao i vi.

Ne moramo brinuti o svemu i svakome. Nije naše da brinemo o stvarima koje se nisu desile. Nije naše da brinemo ni o stvarima koje su se desile, jer ih ne možemo promeniti. Šta onda dobijamo tim činom? Stres, glavobolju, nemir, teret, patnju, kočiju koju vučemo, a ona se ne pomera sa mesta. I neće se pomeriti. 

Prošlost se ne može promeniti, izbrisati i ne treba je gledati sa mržnjom, strahom i boli, već sa ljubavlju.

Zašto sa ljubavlju?

Zato što je prošlost donela mnogo promena kojih nekad nismo svesni. Naučila nas je velikim lekcijama, životnim, ne onim školskim i izgradila delove našeg bića da postanu svesniji današnjicom. I jesu, zar ne? Svesniji ste da u toj prošlosti nešto nije štimalo i da vas je možda razočaralo, povredilo, navelo da se menjate ili makar smer kretanja svog života promenite. Prošlosti ne zamerite. Nije ona kriva. Zahvalite joj se.

Danas ste tu gde jeste zahvaljujući samo vama. Sreli ste na putu razne usude, pali u razna iskušenja i smejali se kada je trebalo ostati ozbiljan. Ali danas ste tu, celim svojim bićem i zato nemojte delove sebe odvajati da kao stubovi drevnog Rima nose teret težak godinama i prošlošću, već pustite. Zašto držati i dalje? Podeliću sa vama jednu vežbu iz knjige koju trenutno pišem:

Zamislite sebe kako stojite pod teretom stubova na kojima je sve ono što vas boli, muči, razočarava, grize iznutra i o čemu nekad govorite, najčešće ćutite. Zamislite sve to do poslednjeg sećanja, vizije, straha i pogledajte. Da li vam bilo šta od toga donosi osmeh, rasterećenje, radost, napredak u budućnosti, sreću? Bilo šta? Kako biste se osećali da svega toga nema, jer zaista toga i nema, znate to? To je samo vaša vizija i ako dunete u nju nestaće, ako se izmaknete da stubovi padnu i sve na njima se rasprši, nestaće sve. Ako je vaš odgovor pozitivan i znate da ćete se osećati bolje, lakše i poletnije za sve ono što dolazi, a spremni da živite sada, u ovom trenutku, bez osvrtanja i držanja tereta, hajde da zaista pustimo te stubove. Pogledajte ih još jednom, zahvalite im se, pošaljite ljubav i jednostavno ih pustite. Izmaknite se i posmatrajte kako padaju, kako se obrušavaju gromade vaših strahova u prašini i lomljavi drevnih stubova, preteških za držati – još težih za nositi. Sačekajte da sve padne. Svaki deo vas koji ste predugo nosili. I dok se prašina srušenog i razbijenog sleže, a vi stojite pored celi, svoji i mirni, zahvalni na svemu što ste prošli i doživeli, jer to ste zaista vi, osetićete ljubav. Ljubav prema sebi, ljubav prema hrabrosti da pustite svoje strahove da odu, ljubav prema lakoći u duši koja više ne podupire betonske aveti. Osećate to, zar ne? Okrenite se i pođite dalje putem. Put života je velik, bogat i otvoren svima. Na vama je da otkrijete koliko je lako koračati svestan i budan, rasterećen, ne uzimajući ništa za poneti, ne vukući kočije koje nisu naše, ne misliti o onome što je prošlo, kao ni o onome što će doći. Misli sada. Budi sada. – Maja Wu

Možda će neki stubovi biti toliko snažni da će se mnogi od vas bojati pustiti ih, ali ako sebi date vremena, svaki dan, svakog jutra ili večeri, da vežbate par minuta u svojim mislima i puštate deo po deo ili dolazite do dela kada ćete pustiti sve odmah i u celosti, kada do toga zaista dođe, bićete ponosni na sebe i svesni koliko je svaki taj dan bio korak dalje, korak napred.

Nemojte nikad odustati. Ako vam se čini da nema izlaza, da vas grize kajanje ili loš osećaj prema nekome – nazovite tu osobu ako je u vašoj dimenziji i dalje, recite joj svoj osećaj. Ako nije, pošaljite mislima svoj osećaj i oprost. Oprostiti sebi nekad je najteže, ali najviše oslobađa. Ne zamerajte sebi, ne nosite aveti, ne nosite bivše ljubavi, ne nosite strahove da niste dovoljno dobri ili da ne vredite.

Šta god da vam je neko nekada rekao, učinio, usadio, to nije vaše – to je njegovo. – Maja Wu

Zašto ne otpustite teret? Postoji li razlog nositi ga i dalje, držati i otežavati sebi?

Podeliću sa vama i video, jednu sjajnu duhovnu priču na ovu temu. Može biti korisna i ako vam se dopadne podelite je dalje uz ovaj tekst, možda nekome bude najlepši poklon ikada.

Leave a comment