ZAPREPAŠĆENJE SRCEM

Desilo mi se zaprepašćenje samom sobom. Nekako samoniklo iz duše, jednostavno mi se salomilo kao prut pred očima, u grudima, pred jednim parom očiju, koje sam mislila da gledaju kao moje. Ne razumem ni sama kako sam previdela, kako sam uspela da ne osetim, da mi se provuče kroz pukotinu života neko tako sličan meni?! Ne razumem.

Jednostavno, sav moj rad, sve ove godine mog zidanja samoodbrane i kaljenja duše samoj sebi na najtežim mestima na kojima sam pala, smatrala sam svojim najvećim podizanjem na kraju, jer da nisam ustala svaki put, ne bih bila danas to što jesam. A jesam. Svidelo se to nekome ili ne, bome jesam. Ipak, zarekavši se još davno, usputno i čvrsto da kočnica koju držim uvek prema svima i štit hladnoće kojim se nekada branim, neće biti oboreni ne znam kako da mi se put prospe pred noge, otkočena je. Otkočila sam je sama. Ne znam, ne pitajte kako, nemam pojma. Uradila sam to, htela ne htela, pustila sam i iz tolikog dugogodišnjeg kočenja predjoh u nemi ler u kome me snašlo biće koje nije ništa slabije od mene, tu smo, rame uz rame, samo što sam ja svoje kočnice pustila, on svoje svesno ipak nije, pa ja dodjem ranjivija i emotivnija. I veća budala verovatno. Ne znam. Briga me sada, iskrena da budem, ako i ispada tako, bar znam koliko čisto je srušio moj zid gledano sa moje strane, a kako je on to video, želeo, to samo on zna.
Ipak, zid je srušen.  Srce dobošari prejako, šta ako otkaže?! Šta ako ne izdrži ovog puta?! Šta ako mi je za jedan život previše bubnjeva koji razvaljuju kapije drevnog i koji poharaju sve moje kada osvoje prvi korak, jer ne umem. Takva sam. Ne umem da kočim, da kalkulišem, da merim i da mislim srcem. Srcem se nikad nije smelo misliti, samo voleti. I ako to neko zna, onda znam ja. Ovog puta, ne znam da li to srce zna jer u pokušajima želi da misli a onda na kraju saplete se samo o sebe, i da, bojim se da je na dobrom putu da otkrije kada se slomi uskoro, a naprslo je odavno. Zidova nema. Kapije su odavno srušene i  otvorene, a razum odavno pomiren sa strahom od nepoznatog i upornim pitanjem „Otkud ti tu sada?“. Ma šta ja pitala svoj razum, odgovor ne postoji. Da nije trebalo, ne bi se desilo. Jednostavno je. Pišem tolike godine o tome, i sama razumem zakon uzajamnosti, privlačenja i sličnog, razradila sam čitavu nauku od toga, tolikima na mejlove odgovoram svakodnevno, a sad samu sebe ne mogu da razumem. I mogu, možda samo teže priznajem. Ne znam. Nisam sigurna da razumem jedan deo, deo koji mi slama svaku reč. Jer kad se dodje do reči, taj deo nekako zazvuči mnogo grubo, hladno, daleko i mnogo me jako udari u pleksus, izbije mi vazduh i natera suze u oči. Ne dopada mi se to. Nikad nisam volela igre. Nisam volela ni da povredjujem nekoga, niti da mene neko povredjuje. A da li mogu da budem realna, ako ću najviše da povredim sebe štedeći sve druge oko sebe? Može li se to? Ako sedite u tami sami sa sobom i otvorenog srca shvatate da je neko spreman da pruži ruku ka vama (barem je tako delovalo…), da je neko tu i kada mislite da nije (a ne poznaje vas…), da je neko spreman da uradi za vas gomilu nekih stvari (nije da nije i obrnuto…) i da je svaka misao negde toliko jednostavno složena, jednostavno skrojena, da je ne morate ni reći, neko naspram vas je vidi, čuje, oseti i pre nego je izgovorite, šta onda trebate da mislite i da li trebate da mislite? Promenio me. Otvorio me. Nisam smela da dozvolim da mi sruši zid, a nisam mogla da pustim da mi prodje život da neko ko me vidi tako čisto i toliko mi je blizak duhom, ne pridje bliže i ne dodirnem ga i ne predjem mu vrhovima prstiju preko usana. Nisam to mogla da dozvolim a nisam tražila, nisam zvala, nisam na glas ni izgovorila, nije da nisam pomislila. Jesam. Čudno, zar ne? Jeste, a koliko je čudno, toliko i boli.  Ubija, kida, rastura, sve mi lomi i sve mi drobi u mislima, duši, u telu, u svakom koraku same sebe gde ne verujem i ne mogu da se sastavim kada ostanem sama sa svojim mislima. Znam. Nije lako. A opet, nije ni teško. Kad je i zadnji kamen sklonjen nakon rušenja, ostala je samo jedna čistina, svetleća prašina prošlog koja se razletela i osećaj da su stranice spremne da se piše po njima olovkom koja piše srcem. I prva reč je napisana.
Ili ti beše reč, nakon postanja tvog i mog. Čudno ali istinito, teško na prvu loptu za prihvatiti, ali ipak prihvaćeno na kraju i negde dušom orobljeno da lebdi mojim životom kao takvo. Niko me nije pitao, nikoga nisam pitala, a nisam ni tražila mnogo od života, osim onoga po čega sam sama pošla. Na kraju eto me, zalutala u svet i vreme koje nema ni početka ni kraja, a kraj mene pogled uprt koji ni sam ne zna šta bi hteo ali me gleda gladno i željno i čita svaku reč, svaku želju, svaku misao kao da me dodiruje, a dodiruje me. Uzeti nije lako, ali kad uzmeš, uzeo si. Ako neko zna, znam ja.
Nema ničega lepšeg od svesti da ste prepoznali nekoga sebi ravnog, sličnog, nekoga ko ume, želi (ili je barem ostavio utisak da želi, a u suštini ne želi), nekoga ko vas razume, koga vi razumete i za koga vam nije teško činiti neke stvari. Nema boljeg otkrića od tog. Nikad i neće biti. To morate znati. Desiće vam se možda jednom u životu, a možda ni jednom. A ako vam se desi dva puta, znači da ste prvi put to pustili ili je tek drugi put pravo, realno, iskreno, vredno i tog truda kog sve svi odreknu i svega ostalog. Nekad je najlakši deo najteži deo. Smešno, ali najlepše stvari nam prodju, najbolji delovi života se propuste, ljudi se oteraju, puste, sledi se nešto što nema smisla,ali je u očima sveta ispravno. Ja više ne sledim. Žao mi je. Neka sledi ko hoće. Ja znam šta znači pronaći nekoga ko te vidi dušom, a to kad pronadješ i pustiš, izgubiš, pustio si sebe. Na žalost, ne znamo to u tom momentu, ali reći ću vam nešto što ja znam. Kada saznanje postane deo vas bićete toliko godina daleko od svega, toliko vremena će proći, toliko udaljeni od te osobe, pitanje da li će biti medju živima, da li ćete je ikada više videti, a boleće vas više praznina u vama samima, svest da ste bili kukavice i slabi, nego činjenica da se to više ne može promeniti.
Kada svesno gledate srcem u nekoga i gurate od sebe, znajte, otići će sam. Žao mi je što znam šta to znači. Volela bih da ne znam. Ali znam, a da vam kažem nešto više…ne želim… srcem ću da gledam, a da bežim više neću. Neka beži ko god želi. Od sada ću da slušam taj mali deo najživlji u sebi koji do sada nisam slušala i od kog sam bežala. Možda je vreme da sama slomim i poslednji prut u zidu odbrane. Šta će biti ako strah zamenim nežnošću i stanem oči u oči sa tim što tebe plaši?

Leave a comment