VAŠI DEMONI

Volim te, ne zbog toga što si ti, već zbog toga što sam ja kad sam pored tebe. – Markes

Koga vi volite kada sebe ne volite? Ključ svega je otkriti možete li uopšte nekoga voleti u periodu ne voljenja (sebe)?

Kako godine odmiču, sve se više sebi dopadam. Priznajem. Ne bih se vratila ni godinu iza, ma ni dan iza. Eto. Tek nedavno počela sam da otkrivam kako je sve trebalo biti baš ovako kako jeste i da sam uzaludno lupala glavu pitajući se, tražeći odgovore, lomeći samoj sebi krila kada sam trebala leteti. Sada mi je samo simpatično i drago sve to.

Ne boli me više ništa. Ne sakrivam krila pred drugima i ne bojim se voleti 101 put ako trebam. A koliko sam samo strahova imala, ne bih ih mogla sve nabrojati čak da 3 života  imam.

A vi? Smete li sebi svoje đavle priznati ili se smeškate i pravite kuleri koji žive iza maski svojih facebook profila, instagram scena, susreta od po sat dva sa ljudima koji ne zaviruju preko tarabe istih?

Kaže čika Markes da nam “Mudrost dolazi kad nam više nije od koristi.”, e ne bih se složila i to bih mu rado rekla da ga mogu sresti, ali hoću u nekoj drugoj dimenziji, nekada. Mudrost kad god došla, dobro vam došla. Prigrlite je i ne puštajte. Družite se sa njom kako se nikad niste družili i sledite je kroz sve šašave faze koje vam donosi. Jer, moram vam otkriti nešto, mudrost nije ozbiljna i kruta, zajebana i stroga, konzerva od čoveka! Razigrana je i poletna, spremna na sve i uvek. Smeje se nedaćama, grli padove i lakše se ustaje potpomognuta njima. Ljubi strašću kroz gola prsa i ruga se demonima koje drugi nude.

Koliko puta sam u poslednjih desetak godina dobila komentara da ne pišem kako treba, da nisam dobra ili da sam dobra, da sam uobražena, preoštra, da sam slaba i labilna jer pišem o ljudskim emocijama, da se trebam ugledati na neke spisateljice i njihov stil pisanja jer one imaju sjajnu tehniku, da se trebam okanuti ćorava posla, ma koliko puta sam samo bila u prilici saslušati svakakve baljezgarije i još se truditi biti uljudna,

Bog sam zna!

Mudrost dolazi kasnije. Možda kasni voz ili je magare tvrdoglavo zastalo, nemam pojma, ali dođe ona.

Učila me moja mater da budem poslušna (mada nisam uvek), da slušam druge, uvažim šta mi imaju za reći, da pozdravim svakoga na ulici, makar sto puta srela istog, da ne uvredim, da ne slažem, da pripazim na ovo ili ono, da znam kuvati, šiti, pomesti kuću, umesiti kiselo testo i napraviti brzi kolač. Ma naučila me ona svašta, priznajem i hvala joj, ali me nije nikad naučila da budem mudra i da kroz to sito što mi dade u amanet da ponesem u beli svet izazova, prosijem i ove što mi se javljaju uporno (valjda pametnija posla nemaju).

Naučila sam sama. Izvukoh sito sa dna kovčega i evo ga radi li radi.

Nekad su me nervirali, ljutili, nekad me pomerali, navodili da se pitam jesu li oni u pravu i šta su time mislili, pa sam dane gubila i vreme zaludno sejala u prazno pokušavajući shvatiti gde se ogreših, kako pogreših kad prođoh putem. Nisu oni sirotani krivi za to, ja sam se previše obazirala na njih, brinula šta će da misle ako ih od*ebem, kažem im da nisu njihova posla jesam li na Havajima ili izgubljena u Bermudskom trouglu sa novim ljubavnikom. Koliko sam se samo knjiga napoklanjala jer eto šta ću od njih, možda ne mogu da kupe a nisam sebi rekla “Ceni taj svoj rad! Nisi ga na ulici stekla i našla! Naplati i vozi dalje!”. Na koliko sam samo gluposti zastala, pročitala ih, odslušala, o njima mislila, da sam račun za svaku ispostavila, danas bih bila najbogatija književnica sveta. Da smo svi, zar ne?

Ali nisam.

Kako su me učili, tako sam se i odučila. Danas bez pardona mudrost i ja svoje demone negujemo iza zatvorenih vrata, jer naši su. Ne trudimo se objašnjavati ih drugima, a ni sakrivati ih. Daj mi čoveka bez demona i daću ti knjigu na dar. 😉

Danas nemam problem reći * vozi samo, nisam te tražila savet…* hoćeš knjigu, kupi, dobićeš i potpis…* nemaš mi ništa lepo reći, pa što zoveš? da svoje frustracije meni istreseš?…* moj život poznaješ bolje od svog sve mi se čini…* moje ti se knjige ne dopadaju, pa idi piši svoje onda, ko ti brani…* i ne moram ja ništa…bez sorry!

Vaši demoni su samo vaši!

Niko vam nije kriv što ste ljuti, razočarani i usamljeni. Niko vas nije pitao za mišljenje o tuđim životima, pobrinite se za svoje i ne ljutite se ako vas neko otpili jer smatra da vas se odgovor na pitanje ne tiče. Niko vam nije neprijatelj, sami ste si neprijatelji. Ne možete pohvaliti druge? A kako bi sebe onda pohvalili? Smeta vas što drugi žive, razvode se, venčavaju, spavaju, putuju, pišu, plešu, piju, psuju, rade, imaju svoje privatne biznis šeme, raduju se i slave? Smetaju li vas oni i njihovi životi ili sebi sami smetate – upitajte se? Pomagali biste drugima, nepozvani? Pomozite sebi. Zla i opaka klica čuči u svima, ali je ljubav otapa, uvek. I ne opirite se toliko, najbolje se stvari događaju kada ste opušteni, svoji, zabavljeni svojim životima.

Đavli se isteruju kada ih sebi priznamo! Nasmejte se, našalite, zagrlite i ljubavi prepustite. I nešto mudro čitajte dok mudrost očekujete. Nije sve pod moranje i ozbiljno. Shvatih i ja nedavno, pa prestah da se osvrćem i sad se dobro zabavim, raspišem…

hvala vam na kreativnim iskustvima i idejama 🙂

 

Leave a comment