UVLAČITE LI SE DRUGIMA U DU*E

Nikad nisam mnogo mirisala ove što se stalno nešto dodvoravaju drugima i vuku ih za rukav.
Šta da radim…

Moja bi vam mama rekla, “Oduvek je svoja.”                                        

 Jesam. 

Nikad nisam umela da sakrijem emociju na licu, u pogledu. NIkad nisam umela da odglumim emociju da bih nešto dobila. Nikad nisam razumela kako se to glumi emocija, a shvatam evo i danas sa dovoljno razumnih godina za sobom i pred sobom, da je to omiljena profesija većine oko nas. Kako je sve više aktuelno da niko nema posao, da svi nešto kukaju, pitam ja vas sada,

Kukate li vi zaista što nemate posao ili kukate jer svi kukaju, a emociju ste pretvorili u biznis prilagodljiv svima koji na nju padaju?  

Mnogo je dug period za nama kako ljudi ostaju bez posla i kako se sve više bave nekim svojim ličnim biznisom ili jednostavno prepušteni struji sede kod kuće i čekaju da se čudo samo desi. Međutim, u svom tom čekanju, dešava se suprotno. Čuda nema, kasni mu prevoz ili je kod nekog drugog zapelo, a mi postajemo nesnosne verzije samih sebe i krećemo samoproklamovanim metodama da se dodvoravamo drugima. Namestimo krunu koju samo mi vidimo i krenemo sapatnički da se ubacujemo u redove popularnih, velikih, umetnika, lekara, medijatora, motivatora, lutkara, stilista, žonglera… Tu nastupa ono gore pomenuto pitanje, da ga sad ne ponavljam.
I, umete li?
Danas je postalo opšte prihvatljivo da smo spremniji da se smeškamo nekome, pišemo mu poruke, dolazimo na kućni prag, zovemo na ručkove, igramo igre a da ni trenutka nismo u tome iskreni, nego da uzmemo motiku u ruke i odemo raditi za poštenu dnevnicu i vratiti se kući sa par žuljeva, ali ponosni. Postalo je opšte pravilo koristi,

Ako budem dobar prema njoj/njemu, možda uspem da se uglavim tu i tu, odradim posao za tog i tog, zaradim kintu, postanem neko i nešto… 

Ljudi dragi, odakle vam  želudac za takve stvari?
Ispričaću vam jednu priču. Upoznala sam lika koji je bio spreman na sve samo da bi omogućio svojoj ženi i deci bolji život, a lagodniji položaj sebi (možda najviše sebi). Bio je u stanju da se smeška svima, da laže sve redom, da čini silne usluge i uslugice ne bi li ispao što veći i što vredniji u očima onih koji su mu navodno (posle svega toga) nešto dugovali. Želeo je da bude uvažen gospodin, ispeglane košulje, ali ne i obraza (to danas nije mnogo bitno, tako kažu), da vozi besan auto, da sedi u direktorskoj fotelji (jer danas u foteljama sede samo oni što mogu, vrede, umeju, zar ne?) i da uzme stan svojoj deci od iste firme sutra, kako bi mogao da ode sa ljubavnicom. Bar je on tako pričao. Njegova spremnost da se dodvori, da bude velik, da bude čovek od reči, čovek od akcije, trajala je duge tri godine. Zamislite! Trčao je okolo, navlačio osmehe kao pocepane čarape, jurcao za ljudima i vukao rukave kojekakvih propalica, sedeo po kafanama, gubio dragoceno vreme sa ženom za koju se ispostavilo da ga nije ni zanimala mnogo, a ni on nju i decom koju je vaspitavao da budu primer i uzor sutra (nalik kome?).

Ali da li cilj uvek opravdava sredstvo?

Mislite li da je na kraju dobio što je želeo? Mislite li da takvim stavovima i lažnim osmesima, samilošću koja to nikad nije bila i usputnim vrednostima, nešto u životu dobijamo? Možda je povredio mnoge ljude oko sebe i spremno uništio neke živote? Možda je kroz nečije atare prošao oštetivši najlepši dar života. Pita li to neko? Ne.
Ljudi moji dragi, nikad on nije dobio ništa osim bumeranga svoje sebičnosti koju živi i dan danas. Ego i on ispijaju čašicu za čašicom. Ni funkciju, ni ispeglanu košulju, ni opran obraz, ni divnu ženu, ni sebe kao primer deci. Dobio je karmu da se rukuje sa njom, da mu sedi na pragu i podseća ga svaki dan da se od laži ne grade kule u kojima treba posle živeti.
To je samo jedan primer, a znate li koliko je takvih primera oko nas? I pitam vas sada sve, zar zaista mislite da je bolje igrati igre i uvlačiti se nekima u dupe zarad lažnih ciljeva i vizija, a nije bolje zasukati rukave, pošteno zauzeti stav, biti svoj, vredan i pošten, pa makar i jedini na ovom svetu i slediti čistog obraza srce, makar u zakrpljenoj košulji, ali bez stida i srama?

Uvek sam volela da rušim te predrasude koje drugi grade i nekako mi je to prirodnije nego da ih gradim sa njima. Nikad me nije bilo briga da li na mom odelu piše Armani ili Prada i nemam problem kada sam u mogućnosti i želim, da odvojim budžet za besno skupe cipele i haljinu, ali mi to nije primarno. Nikad me nije zanimalo da li neko ima jednu sobu i živi punog srca ili ima tri stana sa po deset soba i živi pokidano, a sigurno je da u isto vreme ne može biti u svakoj od njih. Nikad me nisu zanimali ciljevi ispod ciljeva, lažni osmesi, emocije zarad istih, brakovi za račune i to prodano “DA” za par hiljada i koju Luj(ku) Vitonku. Nikad me nije mnogo zanimalo da li će me slediti 100.000 ljudi jer sam napisala da nešto volim ili ne volim samo zarad njih, a ne zarad svojih stavova i jer je to popularno, više mi znači da imam jednu osobu koja me čita, razgovara sa mnom, čini moj svet, nego da me prate. Ko još normalan želi da ga prate? Ja volim ljude, ne pratioce. Ovi drugi mi dođu ko dijagnoze.

Uvek sam volela dušom i srcem i davala se cela, nikad na pola, nikad radi reda. I nisam umela stati kada bih u nešto ukoračila, sve sam dušom do kraja radila

Pitam vas sada opet, zar nije lepše da sami stvorite svoj posao, biznis iz snova, da upoznate i čuvate blizu sebe, ljude slične sebi, koji vas vole zbog toga što jeste? Zar nije lepše biti ono što jesi, nego morati dodvoravati se svaki dan iznova i pamtiti laži koje si posejao ne bi li ti neko sutra (malo) dao funkciju, posao, objavio knjigu, ponudio život kakav ti smatraš da zaslužuješ? Pitaću vas još nešto za kraj.

Kakvi izađete na poslednjoj stanici života i stanete pred Boga, ako ste ga celog proveli u nečijem dupetu?  

Interesantno zar ne? Zato ja biram da volim, da pišem, da sama stvaram ovaj moj svet u kome živim i po mojoj meri i da moje emocije lete dušom nesputane, a da svima mogu dati najbolje iz sebe i bez bojazni da sam nekome nešto dužna ili ukrala. Moju mamu bi mnogi trebali sresti na svom putu života, jer u pravu je što nas je učila.

 “Živi jedan dan, ali ga živi pošteno.”  

0
5 Responses
  • Margareta Zivkovic
    April 28, 2016

    Majo,tekst je predivan ..kao i svi ostali u tom slučaju..oduševljena sam Vašim stilom pisanja,i čim skupim novac,kupujem Vaše knjige!

  • Марина Мајска
    April 28, 2016

    🙂 Sjajni su ti naslovi. Uvek ubodu u sredinu. Kako pred Boga ako nikad ni svoje lice nisi video jer je bilo u dubokom mraku…

  • Maja Wu
    April 28, 2016

    Draga Margareta,
    Hvala od srca. Raduje me da čitate i da Vam se dopada. Biće mi posebno drago da čujem utiske nakon što pročitate i knjige.
    Veliki pozdrav iz Majnca

  • Maja Wu
    April 28, 2016

    😉 hvala draga Marina,
    kako bi nekad zadržali pogled ako ga nečim prvo ne privučemo.
    Slažem se, kako pred Boga u svakom slučaju.
    Šaljem ljubav ♡

  • Snežana Maricic
    April 29, 2016

    Odličan tekst.
    Ako bude vremena, možda mu se i vratim da napišem svoj komentar, baš onako iz srca. Mada, ne verujem da to nekoga zanima i da će mi to pomoći.
    Hvala!

What do you think?

Your email address will not be published. Required fields are marked *