UMETE LI UŽIVATI U SLATKOJ DOKOLICI?

Dolce far niente.

Jednom davno sam pisala o tome, a večeras sam se opet prisetila nekih prošlih vremena kada sam lutala Italijom, upijala miris drevnog kamena i radovala se malim stvarima. Prečesto zaboravljamo u životu koliko je život jednostavan, lak i nepredvidiv, mada silno pokušavamo da ga predvidimo i ukalupimo, a samim tim i nas kalupe neki drugi. Da, večeras eto ne lutam Italijom, a ni ne šetam ulicama Sombora, kako sam to nekad činila u sred noći, ne zavirujem u crkvene dvorane i ne palim sveće iza ponoći. Ovde crkve nisu tako otvorene i pristupačne kao kod nas, čak su toliko retko kad otvorene da se pitam čemu im služe uopšte i znaju li oni da je crkva sveto mesto gde ne ideš jer si katolik, pravoslavac ili ne znam-ti-ni-ja-šta kako je to danas jako „bitno“ šta si, već ideš jer ti je tamo došlo da odeš, posediš u miru i tišini, odmeditiraš malo, ispričaš se sam sa sobom ili odćutiš… ma jbš ga, nema toga ovde, da ja sad ne tupim previše.
Koliko ima da nisam pisala na mom sajtu? Onako istinski, dušom, kako me znate od prvog dana? Predugo. Ne morate mi reći, znam ja to i sama. Priznajem, čudne su se stvari desile, a opet, samo previše kalupa, previše nasilnih promena da se nešto kao mora i treba, a u stvari…
…ne moram ja ništa… eto.
Nikad i nisam morala. Samo sam to malo zaboravila. Ne znam šta me je setilo ovih dana, ali setilo me je. Možda ovaj Božić, koji nije moj, ali je više moj nego svakog katolika kog znam, jer sam se ja na njega probudila drugačija i tamo negde nešto ostavila za sva vremena, ali o tome više nemam nameru da pišem. Mi ljudi smo čudna bića. Previše smo nekad spremni da ugađamo, samo da se silimo da svi oko nas budu zadovoljni, srećni, da se osećaju onako kako mi mislimo da oni žele da se osećaju, pa se polomimo, odreknemo se samih sebe, spremni na sve. Nekad menjamo svoju suštinu da bi drugima bili bolji, veći, da bi nas više možda voleli, cenili, videli na kraju svega. To je ona tako tipična dečija potreba da se dopadnemo, da nam se ne uskrati ljubav. Eh da, koje sranje. Malo ćemo danas prećutati, sutra ćemo pljunuti na svoju očevinu, prekosutra ćemo da se pravimo da ne vidimo neke stvari, a za 10 godina bi verovatno bili tiha, bleda senka onoga čega se samo sećamo da smo u sebi rado gledali, voleli, negovali. I sama sam tako… mislila sam, više će me voleti, više ću pripadati, napokon ću negde pripadati, biću napokon ona celina sa nekim, do kraja, biću sve, biću posebna kakva i jesam uvek bila do sada, biću najsjanija zvezda neba koje vidi ispred sebe. Ma biću… ništa od toga možda nisam njemu, ali sebi jesam i to sam oduvek bila. Reći ću vam, nekad davno, u jednoj dalekoj zemlji u kojoj odavno nisam bila, čini mi se sad već 100 života, ulica se smejala od mojih koraka, ljudi su me znali onakvom kakva zaista jesam i voleli baš zbog toga što jesam. Imala sam svoj divni mali kutak za snove, život u koji sam strpala sve magije i čudesa ovoga sveta. Imala sam sve što bi neki od vas znam to danas, samo poželeli. Život je eto sranje ili lizalica sa dva lica, kako kome. Moraš u životu kad-tad da prekoračiš i na tu drugu stranu, da vidiš kako je. Kaže mi ovaj jedan slikar, što mi tako piskara s vremena na vreme i sanjari da će da me vodi kod Balaševića kada opet jednom dodjem u tu daleku zemlju…

„Otkud znaš da je druga strana loša? Možda je jednako dobra kao i ova koju poznaješ…“

Uh… podsetio me na nekoga dalekog, davnog, nekoga koga odavno nisam ni čula, ni videla, ni omirisala. Ne sećam se u kom to životu beše, ali se sećam da je bilo. O jako se dobro sećam. Smejala sam se isto onoliko koliko sam i plakala. Vodila ljubav sa zmajevima, trčala bosa kroz pustinje žeđi i prašume baobaba. Jela sam divlje seme koje se uspavalo na žalost, ali kažu da je dovoljno zaliti ga samo sa malo ljubavi i nežnosti, malo divljine i potrebe, malo strasti. Da. Ja bez nje ne umem. Nikad i nisam umela. Takva sam. Plamen koji ma koliko gasili on da bi vam ugodio primiri se, ali kad bukne proguta vas.
Ja nisam za kalupe. Ne mogu ja to. Meni treba sve ili ništa. Ne razumem podele, ne razumem potrebe da se ljudskost deli na nacije, vere, pizdarije. Ja govorim jezikom ljubavi i strasti, jezikom sveta i života, jezikom dostojanstva i gordosti prema potrebi, govorim jezikom kojim se mogu ponositi, a ne uličariti kao neki koje sam sretala na svom putu do sada ovde i dozvoljavala da me ‘uče’ nekom redu za koji nikad ni čuli nisu. Nemam ja pedigre da se mi razumemo, nisam pas da ga imam, nisam ni sponzoruša koja ima potrebu da se nakinđuri u crknute činčile pa da izgleda skuplje. Ma jok. Nemam ja ništa sem svojih reči i sebe. Moje najvrednije što imam je glava na ramenima i srce u grudima i sve što sam ikad napisala. Nemam više ni one sitne uspomene koje sam nekad imala i obožavala i sa tolikim ponosom nosila, nemam. Prodala sam ih za malo laži i dima, za malo ničega. Pa da, kad sa đavolom sklapaš dogovor, prođeš kako prođeš, ali nešto i naučiš. Ne gadim se ja na bunde, ni na sponzoruše. Žive bile i srećne na svom putu života. Napisala sam samo neke realne kolumne o njima, pa su ljudi shvatili da se ja gadim fine haljine, fin make up, itd. Ma jok. Pa nabacim i ja farbu, a prva sam za haljine. Ma što vam pišem sada ovo?! Verovatno jer me puca po sred srca ona činjenica da sam se posle godinu i po dana u Nemačkoj setila svog dolce far niente i da sam zapostavila najlepše delove sebe da bih udovoljila svima oko sebe. Da. Tako to nekad biva u životu. Ipak, biva i da se opsetiš, uzjašeš tu besnu kobilu od života i drekneš:

„Nećeš majci više da ćutiš, a ni da se sklanjaš. Ma zbaci buđave cipele, raspojasaj košulju ludila i raspusti kose života. Tek te čeka sve što nisi, sanja te sve što jesi!“ 

Hmm…hmm…baš tako. Potekoše reči, ošamariše me sopstvene zaboravi, a povrediše lične slabosti. Shvatih nešto vrlo bitno i ključno, što oko mene mnogi tek trebaju shvatiti, ne mora se ništa u životu, a kad nekoga voliš moraš ga voleti čisto, ludo, bez kalupa, ne menjati ga, prihvatiti ga celog, videti koliko se i čega odrekao zarad  tebe i pružiti mu isto a ako pak ne možeš ili ne želiš, ne tražiti od njega ništa onda, jer nemaš prava. Ne biti sebičan je vrlina a naučiti je bogovski čin. Biti satkan od duše i esencija ludila svojih poriva i želja, a život kititi onim divnim i nemogućim što te je kao pred drugima blam jer se ne uklapa u njihome šeme, e to je umetnost, to se zove biti velik i svoj. Danas je tako malo svojih oko mene. Svi bi da se ukalupe nekud, da budu deo, da zarade što više, da otplate što više, da prokockaju, da ne sačuvaju, da ne učestvuju, da ne oslobode dušu da poleti…a mene boli dok ih samo gledam… Ispadam i luda, ispadam i nebitna, smešna, žena koja lupa gluposti, koja se ne uklapa, koja je mnogo fina eto jer je književnica i ne džiberiše po slengovskom uličarskom žargonu po svima oko sebe, već se trudi da ugodi svima, da bude drug, sestra, prijatelj, kuma, žena, jebote-budala-valjda… Svetu se ne može ugoditi. Tačka. Tu ću stati.
Ja sam takva kakva jesam i ne morate me voleti ako vam takva ne odgovaram. Ali se ja zbog nikoga neću menjati. Pre godinu dana, neko mi je rekao: „Nemam ja nameru više oko nikoga da se trudim.“ I da, baš, dokazao mi je to. Ali sam opet mislila, pa majku mu, ljudski je, kad mogu ja, može i on onda… Ne znam, nisam otkrila. Nikad mi nije kupio ni ružu, niti trčao sa mnom bos kroz pustinje ludila i smejao se mojim sitnim idejama koje okreću svet naopačke. Nikad me nije ni video takvom, kakva ja zaista i jesam. I predugo sam čekala, te neke male i obične stvari da se dese, da zatrepere nekad i negde, da se upale svici romantike, da zažare svi moji nemiri i sakriju se u jedan jedini zagrljaj usuda, onako golo, detinje, čisto, kakvi baš i jesu, svoji i moji i vaši i njegovi. Ma k.. ništa od toga. I pokušala sam da promenim sve, da se odreknem svega, da naučim nešto što mi je strano i nebitno, da zavolim sve što se može zavoleti, ali džabe… I znate šta, ne menja se onaj koga voliš. Nikada! Setila sam se toga ovog Božića. A oko mene sve neki koji bi me nešto kalupili i menjali i kojima govorim ‘pre-književno’ i ne razumem šta znači butra i neke slične reči. Pa ne razumem majku mu, gadi mi se i kad ih čujem. Ja nisam odrastala na ulici, niti sam naučena da ljude ispravljam kad nešto govore. Mene su učili da poštujem i volim, pa makar razumela i svaku desetu reč kao sa Frajdejem, mojim prvim prijateljem ovde sa kursa, pre godinu dana. Gde li je on danas? Jesu li i njega pokušali da promene? Ko zna…
Hoćete iskreno?

Gde god bili, šta god u životu radili, budite ono što jeste. 

Sviđalo se to nekome oko vas ili ne. I ako vama ne ostavljaju porukice u tašnu, džepove, jer im je to sranje, vi to radite i dalje. I ako vam niko ne kupi cveće, kupite ga si sami na putu od posla do kuće. I ako je nekome glupo što vi volite svoj svet umetnosti, teatra, ljude koji grade ovaj kulturni svet i deo su njega ponosno i onako kako dolikuje, ma briga vas, vi budite ponosni da ste deo tog sveta i da ste jedan svitac iz družine koji ovaj svet obasja s vremena na vreme nekim tragom iza sebe. I znate šta ću još da vam kažem? Život je neprocenjiv i prekratak. Izgubila sam već toliko mnogo vremena u pokušajima da naučim biti nešto što nisam, da me neko voli bezuslovno, da me vidi, da me obraduje, iznenadi, da mi skida zvezde sa neba…ma skinuću ih sama sebi kao i uvek što sam činila. Ne čekam ja više ništa, niti se menjam više, a to želim isto i vama. Ne znam zašto, ali jedna posebna žena navela me je da se pogledam u ogledalo, kao u odraz same sebe i da shvatim da predugo gušim ono najbolje u sebi, ne bih li postala šta to tačno?! Vreme je da se upoznamo!
Ja sam Maja Wu. Autor sam romana koji će vas naučiti pameti i baciti na kolena strasti i ludosti. Njega doživljavam kao sebe. Autor sam i dva romana od kojih sam jedan poklonila nekome za Božić- nadam se da je otpakovao poklon, a ako nije, pa negde će ga već sačekati, kad-tad…
Znate šta sam još?
Žena koja kad padne ustane, koja kad voli ruši svetove i okreće planetu golim rukama i koja kad je neko povredi i pokuša ukalupiti gazi po njemu bosim stopalima ne osvrćući se. I da, volim baš tako i retko kad ću prestati. Ali sam i sama jednom pala na kolena pred životom. Sad je vreme da drugi padaju na kolena preda mnom, ja više ne posrćem.
Zavrtite svet, ubodite prstom u svoje želje i budite najbolje verzije sebe.
Život je prekratak i prelep da bi nekoga učili pameti, da bi se ljutili, da bi čekali, da bi bili na dijeti, da ne bi putovali, da bi se kockali i bacali lovu koju možete odvojiti za divno putovanje, život je prekratak da ne pročitate sve te divne knjige, ne okusite sve te strasti pred sobom, ne dobijete decu, ne volite makar i sto puta iznova, jer svaka je ljubav drugačija i vaša…život je prekratak da bi pravili ustupke i pravili se da vam nije stalo. Osrednjosti su za budale, one bez izbora što misle da je svet niska lažnih bisera sa uličnim slengom. Sorry, meni moja baba kakva god da je opaka na jeziku, još nije ostavila svoju nisku, nek je živa i zdrava, a i pravi su, oni što kulturan svet vremena čuva u kutijicama i ne prodaje, niti ga se odriče, a ni ne baca pred svinje. Zato i umem videti razliku. I ako me nema, moja uloga u vašem životu je završila. Koliko ste trebali, toliko ste dobili… nekom kazna, nekom blagoslov.

Odoh da ispijem čašu vina i uronim u svoj dolce far niente. Vreme je da skinemo poveze, razularimo snove i budemo svi ono što jesmo. Malo romantike nikog nije ubilo…baš naprotiv, možda ga je samo naučilo da svaka žena na ovom svetu dušu satkanu od nežnosti neće sačuvati ako joj guzica viri samo iz rerne, a jedini izlazak joj je do tržnog centra… (lično preferiram, isprobala sam i izuzetno cenim, sve one lude ideje, jahanje u sitne sate na jednorozima čežnji, suze violine negde u blizini, tihe poruke perom na prašnjavom drumu drozdovih avantura, šum srca u snu kao talas vreline, dahom okićen venac u kosi, mnogo toga što ovaj hladni svet ovde nije ni usnio, a kamoli video… vreme je da mu ja pokažem….i reći ću samo, ne bih se odrekla ni jednog svog dana u prošlom životu, jer me je naučio svemu ovome što sam danas. Neprocenjivo bogatstvo svih mojih divnih uspomena koje mi niko ne može oduzeti…sve nosim duboko u srcu, zauvek!)

Pa sad spavajte ako možete,
Ae ‘noć

Leave a comment