Uči od svakoga, ne sledi nikoga

Deep in our hearts, the lights of Heaven is Shining. – Rumi

Pre mnogo godina nisam mogla da zadržim reč u sebi, da ućutkam potrebu za gladnim momentima prisustva drugih. Bilo mi je potrebno da kažem, da me čuju, da i kada me prekinu nakon nekog vremena nastavim sve dok na kraju ne kažem. Bila sam u pogledu traženja, drugih lica i sretanja koja su mi prečesto zaklanjala vidike. Kada se osvrnem na te godine, kada ih udenem u ovo sada, otkrivam koliko je sve trebalo biti upravo tako i puštam druge da budu isto to, jer vreme je njihovo. Imaju potrebu.

Razumem.

Potreba da govorimo često je potreba da se negde u nečiji zagrljaj udenemo, voljenima osetimo, prisutnima osvestimo. Prečesto ta potreba ne rezultira na način koji je nama potreban i dovoljan te se pretvara u monologe duša koje lutaju, tuguju, plaču. Danas bih vam rekla – “Pustite ih, oni samo putuju.”

Tako treba biti.

Kada smo gladni osećanja, potrebe za pažnjom, primetnošću, dodirima, mislima koje nisu naše ali se lako njima ogrnemo kada treba, gladni smo samih sebe. Glad pokida utrobu koliko i dušu, misli, telo, razori nekima i živote u silnom traženju. Pogrešni izbori, partneri, poslovi, finansijski krahovi, neutaženost za skupim stvarima koje ne teše, nemir koji ne zadržava, putevi koji se ne dovrše; sve to je deo preobražaja koji ili prihvatimo ili ne.

Ponekad će vam se činiti da ne možete bez nekoga, da svet staje, da se ruši sve. Ne ruši se. Samo pada na svoje mesto. Niti vam je potreban neko da biste ga sledili, voleli, sebično uz sebe držali. Ne trebaju vam veze u koje ćete uletati nesvesni da prenosite svoje strahove, karmu, problem i jačate ih kroz druge partnere. Ne trebaju vam brakovi da biste bili kompletni, niti deca da biste ostvarili svoju svrhu. Ne trebaju vam skupe stvari, niti velika cifra na računu.

Vi ste dovoljni.

Dovoljni ste da postojite koliko treba u punoj svojoj snazi, svrsi, viziji i da tragove koje ostavljate iza sebe činite ne misleći o njima, ne kalkulišući i ne planirajući ih. Sve što je planirano nije naše, nije iskreno, nije dar. Sve što je istinki naše, dolazi nesputano i lako.

Uči od svakoga, ne sledi nikoga.

Sve što ti treba naći ćeš u ljudima oko sebe, jer tu su upravo zato i sada. Nose ti poruku ili bar deo iste. I slušaj, ne budi glasan i ne govori da bi utažio glad za sobom. Bukom ćeš se samo još više izgubiti. Slušaj nesavršenosti ljudi oko sebe i prihvataj kako ti dolaze kroz spoznaje. One upravo takve i trebaju biti. Nesavršene i delimične. Celinu činiš ti, prepoznavajući.

Let the silence be the art you practice. – Rumi

Najbolji osećaj prepoznala sam godinama nakon potrebe da kažem, u tišini i samoći koju sam sebično čuvala za sebe. Reči su i dalje bile tu, snažnije, postojanije nego ikada, veće i smislenije, ne izgovorene, napisane. Napisano je trag, izgovoreno je dimni signal od retkih prepoznat.

Kada je postalo nebitno ispijati kafe u nedogled, sedeti i slušati prazne price koje ne poneseš dalje, kada su veze prestale biti bitne i znaš da postojiš sebe radi, a voliš ne uz strast i leptiriće već uz ono što jesi kraj nekoga, onda si spreman da ćutiš, stvaraš, ostavljaš bez milosti, ne odgovoriš na poruke i pozive, ne nerviraš se šta neko misli ili ne misli, dozvoliš im svima da budu, putuju i prepoznaju ako umeju.

Poruke su svuda oko vas. I ništa nije onako kako vama izgleda. Upravo ste vi takvi.

 

Leave a comment