TRAŽITE POSAO U NEMAČKOJ

Treba vam posao? 
Sanjate o boljem životu u Nemačkoj?
Mislite li da je integracija laka?
Ne znate nemački jezik?
Maštate o multi uspehu na globalnom nivou a niste spremni da se pomerite iz svoje zone komfora? 
Da li ste na pravom putu?
Nemam recept za vas i ne nudim vam posao. Odmah da pojasnim, za sve one koji čitaju samo iz tog razloga. Nudim vam samo priču, iz mog i ugla jedne doktorke kroz Kap Univerzuma i nadam se da će ovo biti samo uvod sličnih priča i budućih priča sa ipak mnogo uspešnih saveta i koraka kojima ćemo se svi ponositi.
Došla sam svojom voljom ovamo, a nisam znala da će mi prvih godinu dana biti pakao.
Iskreno. Mislila sam da će biti lakše i da će mi neki ljudi sa kojima sam delila dobro i zlo, olakšati, a ne otežati isto.
Otežali su mi, ali su me naučili da ovde nikome 100% ne možeš verovati. 
Danas mogu da vam potpišem da u Nemačkoj imam SAMO JEDNU osobu koja je 101% moja, poverenje je uzajamno, a pomoć bezuslovna kada god zatreba, a to je više nego mnogo.
Naučila sam šta znači nemati, kako je spavati na podu, kakav je osećaj kada svoj nakit prodaš za budalaštine i taj osećaj gorčine nosiš u srcu kao tugu za svojim uspomenama, koju nikada nećeš oprostiti.
Naučila sam kako je raditi za dva vrepca izrabljivača koji ne prezaju da vam uskrate svako ljudsko pravo i da vam naplate i vazduh koji dišete, a govore srpsko-hrvatski. Dakle, ‘naši’. Ko bi rekao? Da se razumemo, verujem u dobro u ljudima, verujem da u svakome od nas postoji ona bolja strana koja bi trebala da prevagne, ali nekad ne sretnemo te ljude ili se ne nađemo na toj strani istih.
Naučila  sam da u Nemačkoj najmanje posla trebaš imati sa našima (svako pravilo ima izuzetak, ja sam umetnica, pisac, duša koja veruje i sanja, nisam baumštelac i ne mogu da budem hladna i bez emocije na nepravdu i neljudskost), jer će te za*ebati dok trepneš a svoj rad nećeš pošteno naplatiti. Radićeš dan i noć, a tražiće ti da radiš još toliko mada u jednom danu nema više mesta za to.
Naučila sam da su naše žene 99 % po klubovima one koje su polugole, jeftine, nekulturne i bahate, koje preko dana nožićima gule zalepljene žvake sa pločnika, a noću glume silikonske lepotice sa stilom ne bi li na’vatale što bogatijeg muža. Muža ovde ako nahvatate, onda ste zaista uspeli (čitaj: jeftini), imate stomak za određene stvari.
 Ovde se venčava na ugovor ako do toga dođe i zna se šta je čije. Ovde nije zajednica kao na Balkanu, da ste jedno, veliki ljubavnici, delioci dobra i zla, da postoji jedan novčanik kao što sam ja odrastala u koji i mama i tata stave svoju platu, pa se plati prvo što se mora, a zatim šta je potrebno nama deci, pa ostalo ako dođe na red… Nema toga ovde dragi moji, drage moje. Ovde svako ima svoj konto, plaća se na pola, u cent, ali U CENT! 
Ovde  se zna ko je kome šta dužan i kada mora da vrati.
Evo vam primer,
jedan Patrick, prosečan Švaba – prijatelj mog partnera, radi za platu od 2500 Eura i malo mu je. Da  li mislite da je ta plata mala? To je neto, ne bruto! Od te plate dragi moji možete da živite kao bubreg u loju, ako ste u poziciji u kojoj je on. Ima svoje kuče, stan koji su mu kupili mama i tata u finom kraju Mainza, devojku sa Tajlanda, Thanu. Jer devojke sa Tajlanda ćute, nemaju svoje mišljenje niti harizmu i jeftine su (ne loše, samo prilagodljive). Međutim, ista ta Thana je obaveštena da mora da radi još jedan posao, s obzirom da po njegovoj skromnoj proceni ne doprinosi dovoljno. Žive zajedno. Ona radi u Lidlu, a sada će i da vrti pljeskavice da bi on bio zadovoljan. On ladi ja*a po djutiću na aerodromu koji važi za najbolju opciju posla (ne radiš mnogo, a mlatiš pare) i ne oznoji se ni kapi znoja za vreme radnog vremena, a uzme platu koju sam vam spomenula. Eto, to vam je zajednica, to vam  je život u obećanoj zemlji, sa Švabom. Pa ako maštate da ćete se dobro udati, odmah da vam kažem da vam je bolje da se same obesite, nego da vas neko kre*e neko bez emocije sa stomakom do poda i iznajmljuje okolo hamburgerijama da bi namirio svoje sebične prohteve. 
To je samo jedna priča.
Ima i onih lepih. Gde ljudi žive u skladu, nasmejani, srećni, od prosečnih primanja i uživaju u vremenu koje provode zajedno, imaju dete, nisu  venčani, ali su jedno drugom sve. Međutim, takvi su retki.
Ima i onih koji žive skladne bračne živote koji podsećaju na živote koje pamtim, mama i tata, baka i deka itd.
Ima i onih koji su se odavno pokajali što su se venčali, pa žive slobodne brakove, svako na svoju stranu, jer nešto najskuplje što može da te snađe jeste razvod u Nemačkoj u kome navodno žena ima većinski deo prava da ojadi onog što joj je jašio po ganglijama godinama. (po meni sasvim u redu! Sve se plaća u životu, pa i pranje nečijih gaća i trpljenje ko zna čega).
Uglavnom, ako se zanosite da će vam život biti bajka, ne zanosite se. Biće jedino ako shvatite na vreme da ste ovde sami, da bajku kreirate sami, da će biti samo onda to, ako vi odlučite da jeste i ako nikome ne dozvolite da vam siluje psihu i da vas menja da bi sebi ugodio.
Gde god pošli, držite se što dalje od naših. Budite svoji! Verujte u sebe! Jedite jednom na dan ako treba, ali živite bez dugova, bez nemirnih snova, čiste savesti. Makar i sami! Više se isplati! I nikad, ali nikad se ne odričite svojih snova, jer bila to danas Nemačka, sutra Australija, prekosutra Turska ili opet Srbija i Hrvatska, budite ponosni na to što vam je život dao mogućnost da ga živite i verujte u ono što se zove lični izbor i sreća na krilati pogon.
Nije ovo hejt tekst, ovo je tekst kojim vam želim reći da ako želite lep život, stvorite ga sami, ne vijajte pogrešne verujući da će vam oni dati makar deo istog. Sanjajte u boji i verujte u sebe!
Naučite jezik, i on se da naučiti verujte mi. A  kada malo sagledate stvari, ovde može da se živi jako lepo, ako umete da sebi postavite prioritete, da znate šta je bitno, ko je bitan, da ne bacate lovu na sve na čega vam oči zinu, da umete da se kontrolišete i kažete “Danas se neću kladiti, ostaviću tih 5 ili 10 eura sa strane i do kraja godine imaću možda 500 ili 1000 eura ušteđeno.” i sl.
I dragi moji, bili doktori, naučnici, pisci, pesnici ili glumci, ako ste to bili tamo odakle ste došli, budite i ovde, makar radili u butiku svaki dan par sati, da imate za osnovno, ne zapostavljajte svoje snove, uvek ih odražavajte budnima i živite ih kao da vam je svaki dan poslednji. Jer verujte mi, postoje i lepi osunčani dani, plaže koje mirišu na nešto vaše, na neka davna sećanja, na muškarce koji su tako divno umeli da vole, grle strašću i nose vas na rukama kao na svojoj duši… I neki naši umeju da budu dragi i dobri, a neke daljine budu manje daleke kada posložite sebi život, makar u jednoj sobi, ali onako, sa dušom, kako ste oduvek naučeni da treba živeti. Jer ko god vam kaže da ste nenormalni, da ne vidite realno život, da ne umete, da niste za ovo, taj govori o sebi, ne o vama.
Ja ovde imam sebe, svoje drage knjige i slike, kofer pun snova i veru da svako korak koji napravim ide ka boljoj strani mene. Za mene je to i više nego dosta da budem srećna! Više i nisam tražila, osim možda nekog posla, ali i na tome radim i ne brinem, znam da ako sam dole mogla da stvorim od vazduha i sna takvu bajku, ovde ću da napišem celu knjigu njih!  A  oni koji mi kažu da nisam realna, mogu da uzjašu svoju nerealnu kobilu i da se nose što dalje od mene! Toliko!
Jedan dopisnik za Srbiju, Zoran (izgleda da je svaki Zoran sličan), mi je rekao pre neki dan:
“Sada da mogu da se osvrnem unazad 20-tak godina i sam sebi kažem ‘Beži što dalje od naših, drži se Švaba. Naše kad vidiš pljuni i oteraj u k…i produži…’ uradio bih to. Ali zato ću to reći tebi, jer mi se dopadaš, fina si, pametna, mlada, gledaj sebe!” 
 
Nauči čovek i nakon dve godine ovde nešto novo, a otkrije i da je većina oko nas kraljevala u kraljevstvu bez istog. Moguće da me tek čeka mnogo otkrića i saznanja, ali jedno znam, život ume da bude i nasmejana strana osunčane plaže kraj Rajne, na koju odem svaki put sama ili sa onima koji su mi deo duše i srca…
Poslušajte šta će vam reći moja draga Seniha.
Bajke postoje, zašto ih vi ne biste sami kreirali i živeli?

Comments

  1. Mogu samo potpisati, što dalje od naših kad se o poslu i novcu radi. Ogriješiti se o neplaćanje poreza jedan je od najvećih grijeha kod Nijemaca, ne plaćati porez jedan je od najomiljenijih sportova kod naših.

    Baš dobar, realan tekst. Lijepo je tu onoliko koliko si to sami stvorimo. Ne plovi zlato po Main, ne dočekuju na ulazu u državu sa vrećom €, ali tko želi pošteno raditi, pošteno i zaradi. LP

  2. Da li je neko Musliman, Srbin, Hrvat i td. nije bitno. Bitno je kakav si čovek i da li si to uopšte. A sve što je besplatno ne znači ni da je dobro i da je za svakoga. Ne bih ja ničije ništa free, jer danas to free ima najveću cenu, a tu cenu koju plaćaju imigranti ne bih poželela nikome. Vama ako je to super, pridružte im se 😉

  3. Vjerujem da bi ti imigranti na koje mislite sigurno dali sve što imaju samo da mogu ostati u svom domu. Ne dogodilo se to nikome od nas nikada.

Leave a comment