SVIMA TREBA MIND DETOX

Napućene i ponosno dignutih cica šetaju gradom.

Kakve mačke!“, misle svi muškarci koji ih posmatraju, a malo koji ima džep da ih i poseduje. Da. Rekla sam poseduje. To je jedina reč kojom se može opisati paradoks ovog života. Pametan smo narod, naše školstvo je nekad važilo za najjače, a naše žene za najlepše. Šta se desilo u ovih deceniju dve izgleda da ni Molder ni Skali, tajni agenti Dosijea X ne bi razlučili. Brutalno iskreno, gadi mi se dok posmatram naše žene šta rade od sebe i pitam se uzaludno:

„Čemu to? Vredi li? Ima li cenu?!“. Povela se diskusija sa frendicom Marinom Bonačić Sokol uz kavu, kaže mi:

„Nemaš pojma kakav šut u dupe bih im ja dala. Kužiš? Kad mi ih dovede gazda dole i kaže ‘Daj je sredi ljubavi, doteraj je malo…to je znaš cura od Bossa iz kraja…’… Majo, sve što ja velim je „Budem je sriktala, ali joj moral niko ne bude doterao! Vjerujte, to se ne da sriktat!“ a ona ne kuži, trepće ko glupača i razvlači žvaku.“.

Da, eto, tako bi mogao da glasi uvodnik o većini žena koje su trbuhom za kruhom ili onom stvari za lovom i statusom, pošle u daljine. Budimo relani, lepa žena je lepa i tačka. Negovana takođe. Žena koja je pri tom pametna, ulaže u sebe i veruje u sebe i svoj trud joj je na prvom mestu u odnosu na sve na ovom svetu, ne bi li ostavila traga za sobom i dokazala da nije samo lepa i da joj ne treba neki matori papak da je napumpa, nafiluje silikonima, hijaluronima, skupim krpama i batinama s vremena na vreme, je žena kojoj neće prići makar ko. Na žalost danas je na snazi teza da je lakše biti nečija lutka, slikati se gola, socijalne mreže ispuniti raznim self-porn-marketingom i nadati se da će nekad negde neko da te oženi dok ti ne prođe rok upotrebe. Godinu dana sam u Nemačkoj, par izlazaka je bilo dovoljno da vidim naše žene u izdanju koje mi je urezalo za sva vremena jasnu sliku koliko smo kao narod otišli dođavola. Nemaština, loše vaspitanje i poraz za porazom u vidu okrenutih prioriteta gde se ne ceni pamet i trud, već cice, usne, dupeta, glupost i što dekadentnija javna slika. Ne čudi me što se sve više devojaka sreće kako mlati polugolo po šankovima tamo nekih Panta Rei klubova i njima sličnih i što naši momci željni ‘praznika za oči’ kako oni to zovu, lete baš tamo i misle eto sad će jedna baš u njih da se zagleda i pretvoriće se u finu, dobru devojku, buduću majku njegove dece, sledbenicu njegovih uspona i padova, ambicija do kojih ona ne može ni da dobaci sirota. Malo sutra! Dečaci dragi, Pepeljuge više ne postoje. A te koje vi želite ženiti se ne traže u Panti, Divi, Jebi-me-za-euro klubovima. Za takve devojke treba debeo novčanik i još deblji obraz, sposobnost da ih vučete za nos, lažete, mažete, delite sa drugarima, vodate po finim mestima, oblačite u Armani buticima, Prada donji veš im kidate zubima, povremeno ih išamarate, jer one nisu za drugo, niti žele drugo. Biti svojina, to je najviša ambicija. Napumpati usne i izgledati kao babunovo dupe je top izgled. Zar nije tako?! Sedela sam u jednom poznatom studiju u sred Frankfurta i posmatrala devojke koje tamo dolaze. Niti dišu, niti mirišu. Na pitanje se odgovara prostim rečenicama koje vam odaju utisak da su u Nemačkoj milion godina i zaboravile su sirote naš jezik, a tek su stigle pre dva dana, mesec, tri… Polugole motajući pramen sveže oprane kose od dima noćnih klubova i tuđih šapa, nesigurne do očaja i pogleda kojim pretražuju kao carinik imate li nešto čime se mogu uporediti, osetiti vrednijima, zavidnima, nesigurnijima ili nadmoćnijima. Možda i vaš muž može da posluži, njima ne smeta. Povela se polemika o Aidi, operi koja je bila vikend pre u Wiesbadenu, u prelepom Kurparku, na otvorenom. Doživljaj kakav se sanja ljudi moji! Zaćutaše kao po komandi. Signalna lampica gluposti i nesigurnosti se upalila i više ne trepće, svetli crveno kad smo prešli na Moneovu izložbu u Stadt museum Frankfurt.

 „Ma ko je taj Mone?!“,

vidim kako im se oči nervozno prevrću dok u svojim siromašnim folderima pretražuju da li je dizajner, gazda nekog kluba i jel’ ima debeo konto. Tuga. Eto, to vam je. Sve veća i sve više bode oči. I ne, ne bih ja njima dala da se udaju tek tako, niti da dobiju vize na lepe oči, visoke pete i zategnuto dupe. Uz kvalifikacije lepog izgleda, velik ulog u sebe i trag za sobom bi bio prvi test koji bi morale proći. Jer devojke, žene, drage dame, nije sramota biti lep, negovan, pametan, kulturno obučen, dizajnerski opremljen svim i svačim u svom garderoberu, voleti besna auta, fine muškarce, sramota je biti jeftin, prodan, na usluzi svakome, drolja i bestidnica našeg sveta koja za jednu mini suknju iz butika sa Zeil-a ima stomak da legne sa bilo kim. Sramota je ne raditi na sebi, ne ulagati u sebe, ne učiti, ne graditi ambicije vredne pomena. Hoćete da vam kažem još nešto? I te ljude gde dolazite, u njihove salone, na frizure, manikir, pedikir, butike po farmerke i vaše Luj Vitonke, restorane, sramota je da sede kraj vas.
Čudan tekst jel’ da? Pa i nije. Pre bih rekla, realan. I što bi moja pok.baba Stana rekla:

„Živi jedan dan ako treba, ali pošteno i ponosno!“

Toliko od mene. Čitamo se!

Leave a comment