ŠTA SE KRIJE IZA SCENE?

…write down things like fulfilments,losses,potencial reasons of outcomes I don’t want to happen again,either onto the piece of paper or in my new book.Sounds like detecting errors to avoid them next time and actually it is. 

Mislim da ljudi ne dolaze slučajno na moj put. Dolaze da me nečemu nauče, da mi nešto sa druge strane ogledala pokažu, otvore. Često mi se dešavalo da nisam razumela da i sami od mene nešto žele naučiti. Onda, pre par godina otkrila sam sebe sa druge strane tog ogledala i danas sam sigurna da ne bih svoju svrhu menjala. Umem lepo da slušam i da čujem i ono što mi se ne kaže.
Stara sam duša.
Davno mi je neko rekao, nisam obratila pažnju. Danas svesna ne poričem. Ljudi često sami nađu put do mene, dođu kada im je dosta onih koji su tu ‘kao’ ili se smeškaju, izađu sa njima na piće, podržavaju ih i glade im perje, a iza leđa prikažu sliku koju ni sami ne bi naslikali od svog života. Meni dođu kad su spremni da ih ošinem životom, onim što ne žele da vide sami, onim što i mene samu boli, što bih volela da ne znam, a eto nekako ipak znam. Umem, uh…kaže mi muž da sam najzajebanija žena koja postoji, ali da svima ulivam poverenje i da kad ih ošinem istinom pera ili misli, ne mogu baš najbolje da se snađu.
Svoj život ne bih menjala za sve živote onih koji su ostali u Srbiji a misle da su napravili pravu stvar, kao ni za živote ovih koje sam našla ovde. Ne verujem da na neke situacije i izbore ne možemo uticati, sad sam sigurna da možemo i znam,
SVE JE STVAR IZBORA.
Moj izbor nikad ne bi bio da živim u nemiru i neskladu, jer sam to već imala u ponudi i nije mi se svidelo. Zato sam i otišla.
Ono što mene zanima danas, da li ljudi zaista imaju svest koliko su jedino oni odgovorni za sve što se dešava?
Žena se žali na muža, on previše radi, lofra po kafanama, zvoca za lovu, sve mu smeta. A da li taj muž kući dobija šta njemu treba? Ona nikad nije kući, ne drži je mesto, kaže takva je po prirodi, ne bi mogla da radi ništa normalno osim da je u nekoj dominaciji nad samom sobom konstantno. To se na žalost danas zove drugim imenom.
Biti u skladu sam sa sobom, oči u oči, je više nego dovoljno da bi mogao sve. Kada ti se život rasipa niz drum, a ti samo posmatraš i negoduješ tako što se braniš da nisi kriv, da je neko drugi kriv, onda si daleko od svesti da treba zasukati rukave i opustiti mozak, srce i dušu. 
Muškarac vara ženu i posle ga grize savest. Zašto je vara? Koji je razlog njegove potrebe da svoju sujetu i ego umoči u bunar iz kog će posle tražiti spasa i izlaza, a neće ga naći dok je živ? Dokazivanje? Potreba da se nešto promeni? Loša žena u kući? Koliko neko može biti loš ako deli postelju sa nama, a koliko mi možemo biti gori ako u istu tu postelju legnemo nakon seksa sa nekim drugim?

Stvar je u tome da niko nije ni loš, ni dobar.

Niko od vas nije došao na ovaj svet da se dokazuje drugome, samom se sebi treba dokazati. Biti dobar čovek nije biti samo sa jednom ženom, imati dvoje dece, kuću, psa, posao, veru i crkvu u koju ćeš nedeljom otići ispeglane košulje. Crkva je u tebi samom, vera ti je u duši, a onaj koga biraš za saputnika nije ti kazna, greh, niti muka kako ga često doživiš nakon godina. On ti je ogledalo. U njemu ti je sve tvoje, tvoja zaostavština, tvoja pobeda, tvoj strah koji čuva kada ni sam u to ne veruješ, tvoja pobeda nad istima, tvoj osmeh, tvoja deca, tvoji roditelji, tvoja prošlost i tvoja budućnost. Međutim, najvažnije od svega, tvoja sadašnjost je ono što izbegavaš svesno.
Uvek se sve svodi na prebiranje po zrnima pirinča pred kuvanje, po sitnicama života pre nego postanemo svesni.
Da bi nekoga voleo, moraš voleti sebe. Moraš biti svestan da se ništa ne mora. Ne moraš biti sa nekim u braku 30 godina i trpeti svoje lično nezadovoljstvo jer kao eto imaš decu, vaspitan si tako, šta će reći svet i sl. Nezadovoljsto nečim ili nekim nije do tog drugog, do tebe je. Ti si problem sebi, a zajedno bi ga trebali otkloniti, možete i realno je tek kada spustite zidove, prihvatite istinu i potečete u istom smeru, makar i preko stenja i kamenja. Setite se, voda uvek nađe način kako se provući. Bitno da je ima, da ne presuši.
Ako nekoga poznajete toliko da sve znate i pre nego što zine da vam kaže, onda ste uložili sebe dovoljno i veliki ste a da toga niste ni svesni. Ako nekoga gledate a ne vidite ga, ne čujete, ne znate šta sanja, o čemu budan koracima svedoči svojim tišinama, onda ste promašili svrhu, niste se dali gde je trebalo.
Ako vas je strah onoga posle, trebali bi da se osvrnete za onim pre i upitate se zašto ste nešto učinili ako ste svesni da se sa posledicama mora i treba živeti, a da je neizbrisivo samo ono što u drugima ostavljamo, sa čim se sami budimo.
Biti svesno biće nije teško, najteže je biti iskren prema sebi. Onog momenta kada smo prihvatili da smo negde pogrešili, lako ćemo naći način da gorčinu, bes, nezadovoljstvo i strahove zamenimo ljubavlju, da komuniciramo staloženo, da svesno gradimo sadašnji trenutak i da se ne osvrćemo za onim što je prošlo, jer prošlo je da bi nas nečemu naučilo.
Teško mi je dok gledam svoje prijateljice kako se muče i misle da se ta muka kidanja u nutrini samog sebe ne vidi na licu, u očima, da se može maskirati svakodnevnicom i životom koji liči na sve osim na život. Teško mi je kada čitam priče ljudi koji me ne znaju, a jave se da mi napišu priču iz ko zna kog razloga. Kaća moja ima običaj da kaže “Ma misli ti šta hoćeš, njima treba psihijatar a ne ti. Oni su svi igrači koji te muvaju svojom pričom, rado bi te u krevet poveli, da se još malo dokažu…”. Smejemo se često, ima istine, ima raznih likova, ne bi verovali šta se sve nađe među nama, međutim, ta stara duša u meni, odavno zna da u krevet ide sama i svojom voljom, a ne na tuđu priču. Da seks deli kao razmenu energija i povezanost saputnika, činom koji mi niko ne može danas opisati kao smrtno izbegavanje, dosadu nakon deset godina braka i dvoje dece ili izgovorom ugašenosti. Sve su to sranja, dragi moji, drage moje. Energija je tu dok god radite na njoj i dok god dobijate i dajete ono što je potrebno da bi ona rasla, živela i bila snažnija vremenom, a nestaje onog momenta kada umesto nje delimo tišinu, strahove, zidove. Ako u svojoj kući niste bliski, povezani, iskreni, ušuškani i dušom napojeni, naravno da će neka druga kuća da otvori vrata, makar i na jednu noć. I nije pravilo, ima i kerova i keruša (da se razumemo, ja nisam tipična žena i ne branim žene, nekad više branim ove druge…kako kad) kojima tuđi šupak uvek lepše miriše, pa sad se vi nosite sa tim. To je vaš usud. Prihvatite. Onda je vaša kuća prazna, ne trebate je deliti sa drugim bićem. Najstrašnije mi je kad sede ispred mene i lažu me,
“Imam ja priča za ceo ovaj život, naslušao sam se, video, nije to moja priča.”
E ljudi moji, duše moje, može vetar da nanese 30 metara snega na vrata nekom liku iz filma, ali kad ih nanese na tvoja tek ćeš tada znati šta je lopatati satima da se iz tog stanja izvučeš, preživiš, ako preživiš… Razumeli smo se, zar ne? Proživela sam i ja par oluja, inače ne bih ovako pisala danas. No, ja svoje nosim ponosno i pišem o njima, a vi? Što vi svoje krijete i sebe lažete?

Da bi bio pomiren u sebi ne treba ti mnogo. 
Treba ti da se umiješ istinom, suzama spereš prošlo. Oprostiš onome što si mislio da ćeš lako nositi na leđima a danas te tera da se povijaš. Pogledaš se u oči tog ogledala svoje duše i gledaš toliko dugo dok ne naučiš voleti to što vidiš, tepati tom strahu u oči, zagrliti mislima ono što nikome nisi dao da zagrli već toliko dugo. Reći nije dovoljno, kad kažeš moraš se čuti. Obećati nije ništa, živeti obećano je sve. Uspeh za tebe samog. Svest probuditi, da se sve dešava  sa razlogom, da nas nečemu nauči, kako verovati drugima, kako verovati sebi, kako preboleti, kako oprostiti, kako pustiti i otići, kako skinuti maske sa lica i stati pred sebe ne mareći za ostatak sveta.
Svako ima svoj način, svoj pogled na stvari, svoj ugao. Istina uvek ima više lica. Nekad i previše. Ja danas ne sudim nikome, ne mislim o nikome, nemam vremena za to. Mislim na sebe. Moj mir je ovde, gde sam sada, a ljudi koje srećem su ogledala i odraz onoga što poznajem i sa čim više nemam problem. Nekad sam imala. Strpljiva sam. Svako od nas nauči kad tad da se prihvati, a ako do toga ne dođe, naći će put da sam ode dalje svojim putem.
Zašto sam ovo napisala?
Previše vas je u ovom danu koji se bojite da iskoračite, kažete, pustite i prihvatite. Onako kako bi rekli meni, da imate hrabrosti, napišite na papir, pa podelite sa onim ko kraj vas ćuti, viče, šamara, buni se, traži način da do vas dopre. Dok god reakcija postoji, postoji ljubav u nama, kad to prestane, ostane tišina i put se deli na više strana. Budite hrabri za sebe, nije svet tako strašno mesto. Strašnije je ne prihvatiti ono što nam je dato rođenjem, dar, istinu, ljubav i život kakav bi trebali živeti ali iz nekog razloga se ne usuđujemo.
Moja divljakuša je već dve godine na slobodi i danas čudno pomirena piše u meni divne priče, potresne  sudbine, niže ogrlice od svake kapi prosute za sobom i ima taj neki čudan, njen osmeh na licu, koji samo stara duša može poneti. Meni je sa njom mir i radost.
A vi?
Sa mnom vam neće biti lako, dok god se sami sa sobom ne pomirite. Nisam ja to što vas proganja, niti ona kojoj trebate reći, koja će vam naći lek ili otrov, ja sam ona koja vas vidi onako kako se sami bojite pogledati. Gledam vas kao samu sebe i jednostavno znam. Sve vam je sada too much nakon mojih reči?
It happens,
you just start seeing things unusually, even mirrors can trick you. You face dissimilar version of you and others. Behind scene be you. Go on a trip with your soul.
I’m very exited because I know this journey will definitely take me/you/everyone somewhere nice.
Enjoy life (everyone) 😉 

Leave a comment