SREĆAN JE KO UME DA VOLI

Za ljubav se može reći isto što i za umetnost: onaj ko ume da voli samo ono što je veliko i beskrajno, siromašniji je od onoga koga i sitnica ushićuje. – Herman Hese

Nisam eto više ni sigurna u to šta je normalno i ispravno, a šta nije. Iz dana u dan uviđam kojekakve idiotarije, baljezgarije i pitam se otkud samo ljudima pravo i ideja?! Pa kao da je neko samo njih čekao da se prepusti njihovim marifetlucima. Ma da… sigurno. Kao da niko nikad pre njih nije imao život, nije voleo, nije pisao, nije jeo, srao, nije ništa… eto, da prostite… I sad će neko vas da nauči kako treba i šta treba. E od takvih mi se uvek dizao k, a shvatih u poslednje vreme da sam predugo puštala toleranciji da drema. Dosta bre bilo dremke. Ako kome ne valjam ovakva kakva jesam, neka se tornja od mene i šlus!
Elem, nisam ja uvek tako oštra i jetka i besna. Ma jok. Uglavnom sam fina i nežna, dajem i više duše nego što bih trebala, a onda to po pravilu dođe na naplatu na kraju, pa se ljudi osile, polakome i misle “E ona je ko pamuk, sad ću da je ja oblikujem prema svom obliku tela i hira, pa će da mi bude taman.” aha, budem, budem… Samo vam se pričinjava da je to moguće. Puštam koliko ja želim, koliko smatram da možda (i previše) zaslužujete, ali verujte mi, razbijete li mi kuglu snova jednom, pa je počnete lepiti i lepiti i lepiti, ma ima da vam se mile majke najebem a da ni ne trepnem. E tako. Jeste, psujem, može mi se, ja plaćam ovu stranicu i kreiram. Ako vam se ne sviđa produžite dalje svojim putem. Jedan mi je kreten već razbio dosta kugli, jedna budala i o prag vrata, nije da nije. A kugla je duša, srce, misao, ljubav, sreća, snovi, sve jebem mu. I onda ti tako u 34. godini života osvaneš i pitaš se treba li ti još takvih da ih puštaš da te lome i razbijaju, da ti menjaju suštinu i dubinu bića?! Pa naravno da ne treba. To nikom zdravom i razumnom ne treba.
I još nešto da vam kažem. Mi umetnici jesmo ludi na svoj način, jer da nije tako ne bi bilo umetnosti. Nemojte to da zaboravite nikada. Jebem mu mater ako sam normalna što sam ovih godinu dana od kako sam u Nemačkoj toliko sebe sputala i sve nešto kao pakujem, trudim se, ne pišem kako sam uvek pisala, onako muški i besno, sa brkovima kako mi rekoše u Književnom društvu u Beogradu na mojoj promociji. Ma dođavola više sa svim pakovanjima i šminkom. Svi! Ne zanima me više ničija frustracija i problemi iz detinjstva, idite psihijatru. Niti me se tiče šta je ko još na putu ostavio za sobom pa se mora vratiti da reši. Ma zabole me bre više. Nit’ me nešto mnogo više zanima šta ko misli i šta će ko da kaže. Ma da me zanimalo ne bi Maslačak ni ugledao svetlost dana! E tako! I pošto je ugledao, jeste, potpisaću, mi umetnici smo ludi, a samo umetnici i oni pomalo ludi, mogu da vole život do kraja i čisto, svetski nenadjebivo i snažno, strašću i prljavo.
Znate ono kad vas najednom počne nešto stezati u grudima, gušiti da mislite da ćete odlepiti, pući na sitne nebrojene komade i odleteti u pičku materinu, pravo u Vasionu?! E to, da, znam da znate. Nema ništa strašnije od tog osećaja. Kida, jebe u zdrav mozak, u vama se bori, milion vas glasova udara, šamara, a vi ćutite i ne puštate ništa napolje, naizgled mirni, sedite, ćutite, kažete ‘Ma sve je ok.’, a ništa nije ok. Eh, da. I onda šta bude?! Puknete jebiga. Pa niste valjda mislili da će samo proći?! Koje ste vi budale, ko i ja sama. Neće proći ako sami ne kažete odjebi, razguli, skini mi se više sa psihe i ne zajebavaj me, ili me poštuj ili se tornjaj. E tako.
Nikad nisam trpela ništa u životu i nisam dozvoljavala da mi se bilo ko meša u moje izbore i moje odluke. Moj put je samo moj. I sreća je moj izbor takođe, a kad volim da hodam bosa, ja ću i da hodam, jedem prstima, pišem gola i ispijam duge i beskonačne inspirativne čaše vina uz tihu muziku sećanja, a samo meni bitni, dragi i nenadjebivo moji, znaće to moje stanje, ali će ga i poštovati. I ti isti me vole takvu kakva jesam. Ne menjaju me, niti imaju potrebu za tim. Onaj ko bi da me menja, odmah ću mu reći ‘Sorry ali ja nisam za menjanje. Ja sam jebote unikat i imaš sreće što te uopšte i želim u svom životu!’. I da, mekana sam srca, jebiga, to mi je najveća mana. Kad zavolim nekoga ko slepi magarac bauljam i nikako da shvatim da nisu svi dobri za mene i da me ne vole svi. Jer ko vas povređuje voli li vas? E jednog se takvog reših davno… jesmo se voleli, mrzeli, svašta radili, odlazili, vraćali, sanjali decu i ko zna šta još…sjebali se načisto i na kraju magare progledalo.
Može li se voleti više puta u životu?
Da može, zašto ne bi moglo. Ali je jedna ljubav koja će vam biti prva, jedna koja će vas sjebati do ludila, jedna posle koje nikad više nećete biti isti ni prema sebi, ni prema drugima. Ma nikad više. I jedna posle koje ćete slomljeni znati šta je važno u životu a šta nije i ko nije.
Srećan je ko ume da voli.
Takvi ništa drugo ne bi trebali da rade sem da vole. A ovi što misle da znaju da vole ja bih sve njih poslala na samovanje, jedno dugo i prokleto, da se dobro preispitaju kud će i šta će sa svojim životom i da li je lepše imati kraj sebe nekoga onakvog kakav jeste suštinski, čistog i prljavog, običnog, njegovog ili nekog koga napraviš po svojoj volji?! Sve bih ja njih poslala da se pitaju da li je lepše vreme provoditi spontatno zaigran, jebući se, smejući se, gacajući bos po travi i blatu, po pijacama sa starudijom tražeći neko skriveno blago i tajne priče, jesti i hraniti onog drugog onako seksi rukama i usnama, uvaljati ga u krem od čokolade i jezikom mu skinuti svaku mrvicu ostavljajući vreli trag poverenja i istine? Ma da, lepo zvuči kad ja napišem, jel da? Pa ko vam brani da volite tako?! Ja?! Ili vaša polupana vizija koju mislite da trebate ispratiti i uklopiti u ono što svet očekuje od vas?! Može li se na tom samovanju na koje bih ja poslala pola sjebane planete, otkriti suština voljenja i bića ili ne može, nije na meni da vam kažem. Na meni je da vam poručim samo jedno, niko nikada nigde neće biti ono što ste vi sami, niko nikada nigde neće vas moći napraviti boljima nego što jeste, niko nikada nigde neće razumeti zašto ne čitate na bankomatu da je to aparat za uplatu a ne isplatu, već će vas poljubiti i reći ‘to si ti, da nisi ne bi bilo tako’… niko nikada nigde na ovom svetu ko vas povredi neće moći da ukloni ožiljak sa vaše duše, vreme možda nekada…ali brazda koja jednom zaseče unutar suštine bića duboko, ostaje brazda i neizbrisiva je.
 
Volite, za promenu malo. Okanite se politike, slavlja nad pepelom, gluposti, potrebe da drugima sipate mudrost koju ni sami nemate, vređanja, zajedljivosti, cinizma i arogancije, spustite se malo sami u sebe, možda otkrijete da ni vi niste toliko savršeni, ali da vas neko voli baš takve kakvi jeste.

Leave a comment