SPIRIT AND NEW 365 PAGES

Kažu da u novoj godini počnete da pišete novu knjigu. Dobijete na dar onu blanko, čistu, od 365 strana i olovku koja se zarezuje sama, pa izvolite. Sigurna sam da prvi dan u prvoj godini imate milion toga na pameti i u srcu i da pomislite i poželite mnogo toga. Mislite usudićete se sve, a ne usudite se baš mnogo znajući iz iskustava od prethodnih godina i silnih želja i planova. Jesam li u pravu?
Što ove godine ne bi napisali capter od 365 strana koje će ostaviti traga za vama da se ceo svet okrene i zastane pre nego uđe u narednu i da požele svi da imaju deo sličnog? Sigurna sam da možete, a da u srcu ima dovoljno inspiracije i materijala za razvijanje, to znam. Potrebno vam je samo malo hrabrosti i volje u ovoj godini, a najviše od svega otvoreno srce da pustite da poteče energija, ljubav i da budete u stanju da pružite koliko i da primite na dar isti poklon. To je krug života, godine, smisla u besmislu. Mislite o tome… krug se nikad neće zatvoriti a da ne počne novi, tamo negde…
Koliko su vaše želje i ciljevi jaki, toliko će i godina biti utabana dobrim putevima i odlukama sprovedenim u delo. A koliko je vaše unutrašnje biće emocionalno zrelo, toliko će i vaše vidno na oko onima kojima ne date da zavire unutar vas, a sreću vas, biti snažno, divno, posebno i drugačije. Pred kraj godine otkrila sam neke strane koje su obeležile kraj nečega a početak ko zna čega. Sigurno znam, da je svaki početak težak ma koliko lagano izgledao, ali je isto tako i rasterećujući kada znate ko vas prati ili ne prati. Osnov i temelj vašeg puta je znati kuda ste pošli, sami.
Koliko ste sebe dali u prethodnoj godini? Da li ste sebe davali uopšte ili ste sebično u sebi čuvali sve svoje smatrajući da niko nije dostojan da mu pružite emociju, suze, dodir, nežnost, pažnju, bes, strah, same sebe? Mislim da mnogo toga niste dali, kao što ni ja mnogo toga nisam dala. Ali sam iznenađena zatekla sebe poslednje večeri stare godine kako otkrivam biće koje tek upoznajem. Pomalo iz sebe, pomalo iz one druge strane ogledala, nasuprot mene. Kažu da su slične duše bliske duše, da su odraz jedna drugoj u ogledalu i da se lako mogu dotaći nežnošću ne bi li se razumele. Mislim da je to tačno, ako je srce otvoreno a usta u najavi osmeha da kažu i puste dušu napolje. Ne može niko nikome da čita misli, a niko nikome ne može ni da objasni kako bi to trebalo da izgleda. A trebalo bi da izgleda, svi to znamo, zar ne? Saznanje 2014. godine za mene je da se ljudi premalo daju, premalo vole, premalo pružaju sebe a očekuju sve. Otkrila sam da strah vlada više nego nežnost, a da je lakše otići, gurnuti, ne dati se, nego dati se i prepustiti celim bićem. Otkrila sam da se mogu desiti čudne stvari koje iz ugla naroda, svesti, morala neće biti prihvaćene kao čiste i u redu, ali se dešavaju, svima i zato pitam sada sve vas, šta je veće u odnosu na ljubav prema nekome? Ima li većeg ako uz to stavljate osudu, prekor rame uz rame? Mislim da odgovor znamo svi. Ako ništa drugo i oni što ga kao ne znaju i ne prihvataju, što ga nikad neće reći da čuju sami sebe, znaju ga. Dalje tupljenja nema. Sve što prospete koračajući životom nosi svoje otiske na nečijem srcu, svoje poraze i pobede, kao i vaše lične. Jer vi ste ti koji ne funkcionišete sami kao jedinka na ovom svetu, već kao duša čija refleksija se odražava u pogledu onih koji vas vole. A ima mnogo onih koji vas vole baš takvi kakvi jeste, a niko nije savršen, to odmah da znate da eliminišete kao opciju, ali je dovoljno savršenstvo onima koji ih vide srcem. I to bi trebali da znate. Znam, muškarci su manje “muškarci” ako se daju, ako se prikažu kao zrelo emotivno biće, ako zavole, ako pomiluju, ako ih neko mazi i drži za ruku, ako im neko pruži sebe a oni zatvore sebe. Da znam. Čula sam. Obična stereotipna glupost. Kad bi znali koliko su muškarci više u odnosu na sve one koji su zatvoreni, baš time što su posebni i otvoreni, nikad ne bi bili drugačiji. Znam sve, žene su slabije ako su emotivnije, manje razumne, neodlučne i šta sve ne. Zašto? Jer su sebe dale i pokazale kao sposobne da prihvate drugo biće do kraja i da mu se daju nežnošću, razumevanjem i dušom? Moguće onda, ako je tako, ko sam ja da sudim. Ipak, zar nije sve to poprilično nelogično? Zar nije vam smisao u ovoj godini ukoračivši u nju da je proživite što opuštenije, lepše, bolje i nežnije? A ako sebe možete dati nekome ko u vama budi daljine, da bi vas prigrlio u blizine, nekome ko vas vidi i čuje, kome nije teško da za vas slomljen i umoran ustane i sačeka vas, ko za vas neće kalkulisati, ali će biti tu, otvorenog srca, šta ako to možete i imate? Hoćete li onda da se odreknete toga i da se začaurite u svoje sumnje, strahove, nesigurnosti i pokušaje da ispadnete veliki i snažni? Mislim da tako ostajete sami. Svi tako ostajemo sami. Žao mi je, ali nema dalje. To je to. Filozofija ne postoji. Da li je lakše biti sam ili sa nekim? Da li je povrediti nekoga osećaj koji vam pruža zadovoljstvo, jer ste vi lično nezadovoljni nečim svojim? Da li je? Odgovorite nekada sebi, onako u tišini. Moje je samo da vam poželim da u ovoj godini pustite sebe iz tame, da pružite sebi osećaj pripadanja samima sebi, da bi mogli da se date nekome drugom. Pustite i one sa kojima niste uspeli, koji vas nisu želeli, koji vam nisu otvorili sebe do kraja kada je trebalo. Pustite i ono što je prošlo, a neko će uvek  da vam pokaže put i način. Meni jeste. Nekim delom sebe jeste, ma koliko mi se drugim delom sebe zatvorio. I ne zatvarajte sebe. Propuštate mnogo. Previše. Život ne čeka nikoga, a vremena nemate. Objašnjenja samima sebi ste jedino dužni, ako to želite a drugima niste. Nikome. Nije sramota biti otvorenog srca i stati pred nekoga čisto. Nije sramota zavoleti nekoga. Nije sramota odreći se nečega što vas boli i kida, a nema načina da se promeni, popravi. Nije sramota nekome pružiti ruku. Nije sramota biti nežan i pažljiv, otvorenog srca i duše spremne da čuje, vidi, ali i primi nizmerno mnogo u interakciji odnosa onih koji vole. Nije sramota biti snažan a nežan. Sramota je zatvorenog srca suditi, a ne probati, ne videti, ne voleti onako kako nam greje unutar grudi.
Ako vam ikada pred okom zapne nečiji pogled koji previše sija, možda ste ga povredili. Ako vas ikada neko usput nežno dotakne po ruci ili pruži ruku pa naglo povuče, znajte da vas je želeo zagrliti nežnošću i srcem, a da je vama baš taj zagrljaj bio potreban, jer to tako onaj gore namesti. Ako ipak niste dobili to što vam je trebalo, a osećate da se negde nešto otkinulo, izgubilo, sami ste krivi. Da bi vam život dao bića koja će da vas vide čisto, divno, posebno i nežno, da vas vole svim srcem i da vam u oku prepoznaju sjaj i sreće i tuge, morate biti spremni i umeti da sebe date. Jer tek kad sebe date, znaćete šta ste propuštali sve ove godine zatvoreni i sami. Niko na ovaj svet nije došao sa namerom da nekoga povredi i zajebe. Niko se nije rodio sa ciljem da nekome uništi život i nije mu svrha zapisana u knjigama starog, drevnog Egipta da bude nesrećan, sam i nezadovoljan. Razvežite se već jednom, usudite se i zakoračite. Niko umesto vas neće moći da kaže ono što je u vama. Niko umesto vas neće raditi vaš posao. Niko umesto vas neće zagrliti one koje gledate dok vam nesvesno osmeh igra na licu. Niko umesto vas neće plakati kada vam duša cvili bolom. Niko umesto vas neće brisati suze onima koje gledate a u vama bude neke daljine i divljine. Niko od vas neće moći sakriti sebe od sebe, zapamtite to. A kada ostanete sami sa sobom, tad jedino znate gde ste i ko ste.
Želim vam svima u ovoj godini da vam olovka bude srce i da naredne dane i mesece ispiše dobrim potezima, nežnošću i koracima, uspesima i ljubavlju, strašću i vatrom koja će goreti nekad slabije nekad jače, zavisi sa kim je delite. Želim vam svima da se usudite sve ono što niste a trebali ste. Želim vam svima da zapamtite jednu stvar,

  OD VAS NIKO NIŠTA NE OČEKUJE, NITI TRAŽI, očekujte sami od sebe.

 Vas neko može samo budnim srcem pratiti nežnošću, čuvati ma gde bili i sa kim bili, brinuti za vas, verovati u vas i dati vam svoje divne energije kroz iskre neba koje nas pokriva. Niste vi usamljen slučaj, svi smo usamljeni slučajevi, pitanje je samo sa kim ćemo to podeliti i da li ćemo znati u tome uživati.
Život nije savršen i to ne može biti. Niti je bilo šta na ovom svetu savršeno. Vaš je pristup zapis sudbine, da li će nešto biti tragično ili simpatično. Da li je propalo nešto ako nije uspelo, ili je dalo neku novu notu divnog i posebnog, samo vašeg. Život je niz vaših odluka, koraka, osmeha i ljubavi, a ako niste u stanju da od života nakupite sve staklence šarenila i čuvate otvorenog srca kroz nesavršenost kako bi se sa nekim klikerali na prašnjavom putu svojih poraza i pobeda, onda gubite mnogo. Takoreći gubite sve. Život i ne treba da bude savršen, niti je poenta da je svaka dlaka na glavi na svom mestu… spontanost je nekad lepša i vrednija od svih isplaniranih detalja u rukavicama. Nikad nisam volela te odnose i život u rukavicama gde se kriju osećanja i ne proživljava intenzivno i lično. I sama sam puna uspona i padova, ali sam biće koje misli, živi, diše i voli dušom i ne stidim se toga. I da se svet sutra sruši, napisaću poglavlje ove godine srcem, ma šta ko mislio, ma kako se ko sa time nosio. Jer sam to ja. I ne očekujte od mene savršenstvo, jer ga nemam. Očekujte od mene samo mene, nekad uplakanu pod emocijom prošlog, nekad pod naletom sreće ili jednostavno uz dobar film. Nekad kako lutam gradovima koje volim, nekad kako ćutim i čitam do iznemoglosti udubljena u svetove junaka koji nikad neće umreti. Očekujte me da vas volim ako vas volim, a ako to ne želite od mene, nećete ni dobiti, ali ću ja ipak voleti. Neće mi biti teško da vam sebe dam, pružim prisustvo, pažnju i vreme, ali ću sebično tražiti ako vas volim i za sebe. Neću nekad oprostiti izdaje, niti ću tolerisati manjak truda i nežnosti, ali ću vam pokazati da se i to može. Mogu vas naučiti, ako mi to dozvolite. A ako samo odem nekuda dalje, da sve to radim nasmejana i zaigrana uz ko zna koga na svom životnom putu, nije to zato što vas ja ne volim više i ne želim da se dam, trudim, verujem u vas, ne. To je zato što ste vi zatvorili vrata svoje duše, a ja ne ulazim nigde na silu. Niti to želim.
Želim vam svima da manje gledate ko šta ima, ko čemu teži, a više sa kim ćete ići ka tim svojim ciljevima, onako bosi i čupavi, zaigrani i topli, uspavani i probuđeni, snenog pogleda i jakog stiska ruke, čvrste odluke i neizmerne hrabrosti. Biti hrabar je način voljenja. Naučite da pružite svoj način. Proći će vam život u kalkulisanju i sakrivanju, a kada bude kasno nećete se imati sa kim buditi uz osmehe i golicanje, tišine i snove, rešavati probleme u hodu bez velike drame, niti će vam neko sjebati kolač jer je stavio previše ruma ( hehe 😘). Možeš misliti. Neko vam je napravio kolač, neko vam je pružio sebe, neko je podelio svoje vreme sa vama, svoj trud, neko je dao delić, čisto i iskreno. Bitno je kako vreme provedete, gde, sa kim, na koji način, a to vreme nikad neće biti savršeno. Ni vama ni tima pored vas, ali će biti KOMAD SAVRŠENOG ako vi to tako gledate i vidite. Zagrizite nekad taj kolač života i uživajte, ne sami. Podelite ga sa nekim. Umažite jedno drugo čokoladom i nasmejte se, napijte se od radosti života, jer ne računa se ono što nije proživljeno, nije izrečeno, nije učinjeno. Samo ono što ostavite iza sebe i pružite drugima. I zapamtite, nikad neće biti savršeno.
„Život bi bio mnogo lakši i lepši kada bi znali da ga podelimo sa nekim iskreno i bez straha, a svaki dan bi bio dan zaigranosti i ispunjenosti. Živeli bi onda svi, a ne samo sanjali da živimo ili da budemo jednom, možda…“
SNG svima, upravo mi je u dan utrčao poštar sa paketom Anđela patka i bebe patka. Hvala! Schutzente negde uvek postoji, bitno je da vidimo srcem.

Leave a comment