SHE HITS THE TARGET

Iznenadjenje je premalo kada se uzme sve u obzir. Niko nije ni mislio da ce bilo sta izgledati drugacije, a opet nije sve izgledalo bas toliko drugacije. Bila je samo deo mase, deo Univerzuma. Nista vise. Njeni ciljevi i snovi nesto dohvatljivo i realno moguce. Isla je ka njima. Bila je samo deo sveta, deo naroda, deo necijeg pogleda, deo necijeg zagrljaja s vremena na vreme. Bila je obicna koliko i svi oko nje, ne isticavsi se nicim osim onim sto je oko koje nju voli moglo da istakne na njoj, u njoj.
Te veceri je iznenadjenje bilo kao sok, udar u pleksus, kao kidanje njene individualnosti iz nje same. Kao cepanje knjige njenog srca i uma, kao gazenje nekog cudnog dogorelog sna. Nije bilo ni veliko, ni malo. Tek toliko dovoljno da je rasplace, da je natera u vrisak kada su se vrata zatvorila. Tek toliko da shvati da je ona nekoga previse gledala jedinstveno, previse svojim, previse posebno i divno. Mozda samo sa previse poverenja. Izdanog na kraju. Vrlo izdanog. Nije lako biti prodan za nista. Samo ostalo je jos nje. Ocekuje se tek dobra trgovina. Pretpostavlja da drugo nista nije preostalo. Samo jos to. Crna lista tudjih osuda, prekora, tudjih zelja. I ona se nasla kao jedna stavka na toj crnoj listi nicega. Zasto? Mozda jer je zaista verovala da su svi iskreni i posteni, da barem to nastoje biti. Mozda samo zato sto je videla da se toplina razliva srcem, dusom, grudima i ocima, preko usana. Mozda samo zato sto je tih dana, tih meseci, ma cuj meseci, tih godina.. kafa mirisala tako opojno i strastveno, a nebo i kisa plesali jedinstveni ples koji je oslikavao tu divlju ljubav, strast, svu njenu neznost koju je prelivala na njega. Mozda samo jos jednostavnije, sto ne vole svi jednako ili ne vole uopste. Prestala je da zmuri. Zmureci bi videla par dana razlike izmedju srecnih, neznih, nasmejanih i lucidnih dana u kojima je sve bilo moguce, u kojima se otapala secerna slast oblaka, a onda onih dana u kojima su se okrenuta ledja ogrtala tisinom. Nije zelela da zmuri. Nije zelela da priziva radost koja je sama otisla svojim putem. Nije je zadrzavala. Nikoga ne treba zadrzavati. Svako ide za onim sto mu je vaznije. Prioriteti su razni, a ljudi su svoji. Drze uzde i idu svojim odlukama koracajuci. Isto tako je i ona cinila. Usput je ipak pruzala snove kao usecerene osmehe, verujuci i u druge koje je volela.
Vrata su se zatvorila. Bes je otvorio svoja vrata. Ostala je udarajuci i odbijajuci se o zidove nemoci svesti da je nekome tek tako lako da se samo okrene i ode i da ne pita, da ne kaze nista, da jednostavno zacuti. Tisina je znak da nekome nije stalo. Ni malo. Bes, mrznja, teret, sve sto izlece iz srca, usta, tela, grca ludila, znak je da je nekome stalo. Kada se svest sprala gorcine i tuge, kada je cudno spoznavanje iznenadjenja iskocilo iza sna, otisla je u crkvu i zapalila svece. Previse je ludila bilo. Previse je svega bilo. Mozda je stvarno vreme da svako uzme uzde u svoje ruke i da ovo leto svako odigra na svoj nacin. Sam u svojoj nemoci, sam u svojoj tisini. Drugo izgleda od previse ocekivanja ni ne ostane. Ostane par pozutelih uspomena, miris kafe, miris usnulih usana izjutra kako ceznjom mole da ih neko budeci ljubi. Ostane i ta tisina. Na kraju nje ima najvise. Svako cuti na svoj nacin. Izgleda da ne postoje prijatelji, ne postoje neprijatelji, ne postoje ljubavi, zene, muskarci, ljubavnici, ne postoje snovi, niti nadanja. Postoji samo izbledela i pohabana tisina nicega.
Svako se necega odrekao. Izgleda su se nje odricali najvise. Nekome je smetala kreativno. Nekome se bas tako svidjala. Nekome je smetala nezno i zamisljeno. Nekome je bas takva mirisala najlepse. Nekome je smetala energija kojom voli i strast kojom ljubi i grli izgarajuci. A neko je samo u takvoj energiji uzivao zaranjajuci u nju. Nekome je znacila sve. Nekome nije znacila nista. Neko bi je cuvao svim svojim i grlio ne pustajuci je. Neko bi je prodao i okrenuo se i otisao.
Sreca je prodala svoje ime. Ljudi su na kraju samo ono sto zele sami biti.
Odustati od nekoga znaci priznati poraz, slomiti se i otici nekuda odakle povratka nazad nema. Ljudi obicno ne vide taj cin i kada je prekasno shvate da je do njega ipak doslo. Da je neko otisao u drugi svet, da je neko usahnuo dusom, da je neko prodao dusu, da je neko kupio kartu u jednom pravcu iz kog se nece vracati. Neki se ljudi dese nekima kao usud, kao sreca, kao misao, kao sve ono sto se nosi u grudima…a ne vide to, ne zele da vide. Veruju u svoju viziju i okrecu sliku u dimenziju sumnji.
Nekim ljudima reci volim te i povredio si me i priznati zivotom sve svoje i dati im zadnju suzu, smeh, dodir, zelju i udah, ne znaci nista. Kao da si im dao vrecu govana pa su samo okrenuli glavu i ucutali od mucnine i gadjenja. Nekim ljudima ma koliko da daju i pokusavaju i trude se oko drugih ljudi nikako da postane jasno da to cine uzaludno, da to niko ne vidi, ne zeli i da nikome nije na kraju dana stalo.. Igra sumnji? Mozda osveta? Mozda samo igra? Ko zna?
Njoj je bilo jasno na kraju dana. Posle previse dana, meseci i godina vere i truda, ljubavi i cekanja, bilo joj je savrseno jasno da je odustala shvativsi napokon da nikoga tu vise nema.
Tisinom je ogrnula svoja ledja i spakovala kofere zivota i cekanja. Mozda je malo vredela, jos manje bila prihvacena, mozda je prodata i srusena, ponizeno odbacena tisinom, mozda…ali je uradila to.
Za vodjenje ljubavi, za ljubav, za paznju, za izvini i volim te, za hvala, za zagrljaj i meke usne, za suze i smeh, za poslednji zalogaj kolaca, za sve je potrebno dvoje. Gde ostane jedno ostalo je nijedno. Niko vise tamo ne stanuje.

Leave a comment