SEMPER ISTRAJAVAM

Čitam tajne memoare Alesandro di Filipepi, poznatog pod imenom Boticceli. I sto vise citam izgubljena u prostoru plavetnila, otkrivam neke tajne procepe u vremenu izmedju onog vremena i ovog sada. Njegova se radnja odvija u Firenci, a radnja ovog sada negde na Egejskom moru i na svim relacijama talasnih duzina telepatije koja pokriva niti dusa. I sto vise citam o njegovom divnom vidjenju Kolombine i Lorenca Mediccija koji su svojom ljubavlju zapecatili sjajne procepe svih nasih ilizuja, to vise zatvaram delove sebe da ne kazem nista. Bas nista.
Svako od nas ima svoju sudbinu. Koja je vasa? Pitate li se nekada?
Elige magistrum. Odaberi svoga gospodara. Hoce li to biti srce, um ili Bozija volja, ne mogu vam ja reci. Dajte taj odgovor sami sebi. Ko ce uvek zrtvovati svoju licnu srecu kako bi ispunio svoje obaveze? Semper.
Uvek neko…
Biti nekome alfa i omega, pocetak i kraj, srz je zivota. Kada spoznas u sebi tu ravnotezu pocetka i kraja znaces da si uspeo dodirnuti dubinu koju retko ko moze nazreti golim okom. Dubina duse se vidi osetom. Jedini oset je jezik srca koji vas vodi na pocetak i kraj. Uvek. Semper.
Postoje ljudi koji beze od svoje sudbine i tako beze od samih sebe. Zavoleti nekoga dubinom svog pocetka i kraja je ceo jedan krug zivota. Ko se odrekao toga, odrekao se sebe, odrekao se zivota.
“Mozemo da cutimo do kraja zivota, nikad neces biti sama.”
Ne. Biti sam ne znaci to. Biti sam znaci odreci se svog pocetka i kraja i zatvoriti u sebi ono sto te cini neizmerno divnim i srecnim, boljim bicem. To znaci cutati. To znaci ubiti nekoga i u sebi i u njemu samome. Boli li kada vas neko iscupa iz samog sebe? Boli.
One koje je Bog sam sastavio kao preslikana srca u reci duse, ni jedan ljudski zakon ne moze rastaviti, kaze Boticceli. Da mu verujem?! A vi?! I ako neko po zakonu ljudi ne moze da bude vas, slobodni ste da cinite sta god zelite u okviru bozijih zakona.
Mudar Boticceli, a nesrecni Kolombina i Medicci. Da mi je sada da zazmurim i kada otvorim oci probudim se u Santa Triniti, Firenci…u toj divnoj 1467.godini, pa da sednem u tisini pred Ucitelja Libro Rosso i zauvek ostanem slusajuci mu odgovore srca. Mozda saznam..ono sto vec znam.
Nekad sam te voleo, I danas te volim, Kao sto cu te ponovo voleti, Vreme se vraca…
Izgubljeno je nesto u ovom divnom plavetnilu mora. Jedan prijatelj je postao to sasvim slucajno i nosim ga negde kao blizanca duse druge strane ogledala, a da ni sam ne zna da je ostavio put koji ja tek otvaram bacajuci  kuglu drozdovog oka da se izgubi negde. Bacam proslo. Bacam nesto sto previse volim. Bacam nesto sto cu da cutim predugo u ovim narednim zivotima i sto me je unistilo koliko i izdiglo kao feniksa iz pepela. Bacila sam. Neko ce poci tragom, ako pronadje – potraga ce stati svetom…ako ne pronadje nastavice se ta moja divna zelja kroz pricu koju drugi tek treba da zive, pa i on sam. A to sto je negde palo u tamu dna, odnelo je deo mene kog se neko drugi upravo danas odrekao rekavsi mi istinu ‘cutacemo do kraja zivota’… Bacila sam tvoju tisinu. Neka je tamo gde sam bacila i sebe. Onaj deo koji cuvaju drugi ce ziveti na nov nacin, dovoljno daleko da ni oni sami ne znaju da su mi portal ka tebi.
U svom odrazu ces pronaci ono sto trazis. Kada dvoje postanu Jedno, pronaci ces odraz Boga u ocima svog voljenog i tvoj voljeni ce se ogledati u tvojim ocima.
Tisina duse udara kroz talase recima da oni vise nisu dvoje vec jedna dusa i jedno telo. Kad sveti poljubac spoji duse u jednu, stace svet na tom mestu gde smo zapeli i ostavili jedno drugo odricuci se samih sebe. Do tada…niko nece ziveti…
Libro Rosso jasno govori o ucenjima Solomona i kraljice od Sabe.
Kad dve predodredjene duse konzumiraju hijeros gamos, ljubavnici su zauvek spojeni u duhu.
I pitam sada ja vas, sta je to Jedno? To je stvaranje neba na zemlji preko potpunog postovanja Lepote u svim njenim oblicima, kroz veo ljubavi. To je Put. Kada nekoga zavolite, ponovo se radjate.
Ne znam. Verujem da su u pravu. Proslo je mnogo od tog ucenja i tih drevnih, divnih vremena… Ali verujem. I za svako veliko delo nije dovoljan samo um. Potrebno je srce. Gde njega pustimo da cini korake vredne nemog govora duse, ucinicemo da sve oko nas smisleno korenjem omedji vecnost ljubavlju i velikim delom umetnosti. Pisanje, slikanje, vajanje ili fotografija, delovi su velikih umova koji bez srca ne bi nikad zasijali trazeci svoja mesta i priznanja, koja se nikad ne bi izdigla iz vremena proslog u buduce i nazad, da se u odrazu drugih nisu prepoznala i bila prepoznata. Ogledalo Duse o kome pisah pre tacno tri godine, danas tek dobi svoj smisao u celini.
ako se tokom zivota dovoljno snazno setis moje molitve ljubavi, nikad necu biti zaboravljena je sam zauvek tvoja…i znaj, otkrices da sam svakog dana puna ljubavi i tebi odana… vreme ce se vratiti
I najstrasnija istina tisine ovih Egejskih dubina, izneverila sam sebe…preklinjuci tebe da ne ucinis to meni… Da li je onda po ucenju velikog reda Mediccija i svete knjige Libro Rosso istina da ljubav sve pobedjuje?
Boticceli je odlucio mnogo vekova ranije:
ljubav je jedina realnost, sve ostalo je san
Istina je da svako od nas ima svog Andjela. U ljudskom obliku. Pojavi se pred nama obicno kada smo na ivici provalije da se sa dusom rastanemo i negde ga retki prepoznaju, u datom trenutku dovrsava nam misao, prepoznaje tragove i ogleda se u onome sto krijemo u sebi. Kada mu pruzimo ruku nesvesno, ucinice sve za nas iako to nece ni znati, da nam odrzi te istanjene niti sumnji i strahova, poraza i velikih padova. I bice tu dok se svi ostali nasi delovi voljenja budu odvajali od nas i odranjali sve one divne i one bolne trenutke treptaja druge strane. Svako svog Andjela ima ma kako se zvao, a nosi uvek neko bozansko obelezje mudrosti… Neko broj, neko ime, neko sjaj oko zenica, a neko intuiciju kojom se javi kao misijom vodjen da ublazi u pravi cas ili razbije sumnju. Na vama je da to shvatite i prepoznate. Nimalo lak zadatak. Najvazniji od svih zadataka je samo to prepoznavanje, jednog bica, jedne duse, jednog Andjela, jedne istine, jednog prihvatanja, jednog bola i odricanja, jedne zivotne okolnosti u kojoj se spajaju duse da ih niko ne rastavi. Ima toga…samo se sve na isti nacin srcem vidi, ma koliko bilo razlicito i posebno, svi su oni vrlo bitan deo vase Knjige ljubavi.
I ako se neko otisnuo predaleko na put, ako se vise nikada ne vrati, ako svesno priznaje tisinu tudjeg izbora, pruza ruku blizancu duse i Andjelu, a vi uzaludno cekate negde verujuci da ce doci…moze vam se uciniti da nesto vazno promice, da nesto vazno ne vidite…mogu proci zivoti cekajuci… Nece doci.
Samo se srcem dobro vidi, cuje, cuva, veruje. Samo se srcem moze dozvati neko. Uzalud je cekati. Vreme ce se vratiti…neki ljudi, neke polovine nas samih – nikada, a semper.
Plava je postelja dubina onih koji vise nisu Jedno.

Leave a comment