Razmišljanje jutra

“Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.” M.Antic

 

Zatekla sam jutros samu sebe kako uz šolju jake kafe i cigaru sedim sa svojim mislima. Odavno se nisam tako trgla  uhvatila nespremnu da priznam sve što se ima priznati.

Najteže je kada sam sebi moraš nešto da saopštiš. To je ono najgore.
I onda mnogi oko mene pomisle, šta je ona htela da kaže ovom pricom, koga je osudila, kome je nešto poklonila, koga je zavolela, koga je prebolela, kome je okrenula ledja… Ne mora svaka prica da bude vaša, da je razumete, ne mora svaka prica da ima svoje znacenje namenjeno baš nekome od vas.
Jutros, tako zatecena, shvatila sam da sva znacenja idu samo na moj racun. Nema tu filozofije. Ja sam ta koja gubi, koja dobija, koja odbija, koja voli i ne voli. Niko drugi u moj racun ne staje…nikom drugom kritike i osude se ne kace, samo meni samoj, od mene.
I dok je vece proteklo u lepom ženskom druženju, uz dve vrlo bitne i drage mi osobe, uz dobru klopu i pice, puno smeha i pomalo suza, kako te vec ide…jutro me docekalo sa svim osudama i sa svim pitanjima i sa svim što sam gurala daleko od sebe… Sestra mi spava dubokim snom, a ja u tišini svojih misli, prebiram po odlukama i po onom što sam ostavila iza sebe, po onom što sam prigrlila, po onom što sam mislila da imam, po onom što me tek ceka, po onom što sam uradila ili nisam uradila.
Jutro budjenja svesti.
Mudrost jutra.
Ili glupost jutra.
Cemu?

Svi mi svoje odluke jako dobro znamo, svako svoje. Neko ih hrabro iznese, neko ih krije kao zmija noge, nego se pravi da ih je doneo pa mudruje, a neko beži od odluka kao da ih ne mora doneti.
Jutros bih volela da sam pobegla.
Na žalost, nisam od tih što beže.
Mene uvek sve moje i tudje stigne kad tad. Ja sam od onih što na teži nacin nauce, izgleda.
Barem sledim svoje srce, uvek.
Nikad ne skrecem pogled pred drugima, a pred sobom tek necu.
Nikad ne bežim od poraza i strahova, a jutros tek necu to da radim.
Kada sve saberem i oduzmem, a dosta se i samo oduzelo, kao da je od prvog dana znalo da mi ne pripada, na kraju mi ostane srce sa puno šarenih snova, leptirova, zmajeva, želja, ožiljaka, ludih ideja, treperenja koje ne prestaje, kao i jedna kutijica duše da sve to odložim u nju, da spakujem. Ostaje mi da dignem glavu i koraknem.
Snovi i iluzije života i služe da nas nauce na teži nacin, da se naše nade položene u ono što nam deluje sveto i neprocenjivo, ne mogu ostvariti…da ne mogu da remete ravnotežu života…
Ravnoteža je uspostavljena izgleda kod svih drugih, kod mene je poljuljana.
Izgleda da je svako dobio ono što mu pripada.
Nadam  se da jeste i da zbog mene niko nije ostao bez necega što je bitno, veliko i važno, što greje dušu… niko možda sem jednog para ociju…
Možda i mene negde ceka komadic sna…Dosta sam ja vijala svoje snove…neka sada mene snovi vijaju, ako mi pripadaju.
Eto…možda to znaci biti svoj… Možda je to jedina mudrost ovog jutra…
Dodacu malo nestvarnog i zaciniti svoj dan, da bude lep koliko toliko.
Ima jedna lepa prica koja izviruje iz mudrosti jutra…
Prica o tome kako je lako pokloniti ljubav i kako je lako nekoga voleti…kako je lako ponuditi i ugrejati dušu, prica o tome kako je ravnoteža od siline ljubavi poljuljana i ja sakrivajuci se iza zidina srca, želim da vam je vratim, zauvek…
Neka te uvek cuva saznanje da negde, neko misli na tebe, da te voli, da brine za tebe…
Ako me sutra ne bude tu da se smejem gledajuci te u oci, da ti dodirnem obraz,da ti kažem da te volim, da te zagrlim…to je samo privid… na neki nacin, uvek cu biti tu, u tvom srcu.
Dovoljno je da zažmuriš, videceš me, osetiti.
Treba verovati, nekad ništa drugo i nemamo, ništa nam ne preostane, samo da sanjamo i verujemo…
Jedino su snovi stvarnost koja može da se živi.
Leonard Cohen * fav music

Facebook Twitter Email Pinterest Linkedin Tumblr