PROMENI PRAVAC

Svi smo često bili u situaciji da kažemo “Ne mogu ja to!” , “Nije to za mene, nisam  ja taj tip.”, “Ja sam navikao ovako, ne mogu sada da se menjam.” itd. Toliko puta sam čula te rečenice da su mi počele paliti crvenu lampicu da malo više pažnje usmerim na sagovornika i njegov lavirint u koji je upao.

“Sve u životu vam je kao lavirint. Kud god pošli, čemu god se okrenuli, niko vam ne garantuje da će proći bez straha, padova, bez prepreka, ali će proći SAMO ako pođete.”

Nekoliko sati ranije, sestra mi je prosledila knjižicu sa sjajnom porukom koju ću sada podeliti sa vama. Naime, o čemu se radi? Upravo o gore pomenutom. Često smo u svom životu kao pokusni kunići onima kojima ne umemo reći NE. Najčešće smo ti kunići sami sebi i svojim strahovima. Robujemo do iznemoglosti a šanse da nešto veliko ili makar malo, ostvarimo, ostaju negde kraj nas da sede i gledaju nas i dosađuju se dok mi ne rešimo da zadignemo skute i povijamo šansu, sreću, ljubav, posao, mogućnosti.

Šta je to onda što nas sprečava da živimo sve ono što možemo? 

Kočnice su u vama. Niko na ovaj svet nije došao sa uputstvom kako da se bori i nosi sam sa sobom, ali je došao sa mogućnošću da sebe voli neizmerno, najviše, čak i kada to deluje najteže i nemoguće. Ljubav vam  je usađena rođenjem, kao i strahovi. Šta je to što zalivate i negujete, delimično je vaš izbor, a velikim delom smatram da je okolina koja vas okružuje, način na koji odrastate, model ponašanja i ophođenja prema samima sebi koji učite od drugih iz svoje najuže okoline. Šta to sada znači?

Niko iz vaše okoline nije kriv za to što ste pogrešne kodove utipkali prilikom odabira smera. Oni samo nisu znali drugačije. 

Da bi te kočnice počele da se lome i popuštaju, kao i kočnice na automobilu, vremenom same će se od upotrebe ‘izjesti’, početi trošiti i predstavljati vam stres samim tim što ih posedujete, jer ćete bivati svesniji da vam niz prste kao vreli pesak klize prilike, dobri ljudi, ljubavni usudi, počeci, prekidi, deca, opraštanja, ustajanja nakon padova i osmesi. O da, čak i osmesi. Koliko često smo nasmejani, onako odistinski? I zašto nismo?
U trenutku kada svega toga počinjemo postajati svesni došlo je do zastoja u našem energetskom protoku, razboleli smo se, možda ne bukvalno fizički, ali šta je bolest drugo nego psihička manifestacija ličnog presinga na određeni deo koji neumorno i neprekidno blokiramo? Mnogi će nam pokušati ukazati na situaciju, videti pre nego što uvidimo i sami, ali nećemo ih čuti jer strahovi kolaju našom svesti jače nego ljubav prema nama.
Mislite da će ljudi oko vas biti toliko uporni da će vas siliti da uvidite i neprekidno vam  govoriti jedno te isto? NEĆE!
Onog momenta kada neko pokuša da vaše kočnice zameni krilima za letenje, vi ćete osećati da stojite goli pred demonom života i izloženi svim neprilikama koje je vaš um stvorio, a gladni da baš u njih porinete svoju dušu da zaplovi. Shvatićete kao attack na sebe svaki pokušaj drugih i strah će početi da urla u vama da se sklonite, da nisu u pravu, da promena nije dobra za vas, da vi niste takvi, da…
Ma da, znam.

Strah je najveći neprijatelj ljudskog uma koji vas orobi, natera da kleknete i postanete zatočenik nevidljivog kraljevstva sputanih mogućnosti. 

Mogućnost je sve!
Svuda oko vas rastu šanse i njihovi plodovi su slatki i neizvesni, ali su vaši i dostupni su. Zašto ih onda ne vidimo? Strah takođe nosi vrlo tamne naočari koje nam baš i ne pristaju, ali ih nosimo jer su nam ‘fora’ ili ‘trend’ stanja uma. Hmm.. čudno, zar ne? Ne treba pratiti baš sve trendove, niti robovati bilo kojoj pomodnoj strani, makar i strani uma koja drugo sem straha ne ume da obuče.
Nije toliko teško, jer kada svi prestanu da nam govore, slegnu ramenima i uz osmeh nas samo pogledaju želeći nam i dalje dobro i da prekoračimo preko ivice i napokon poletimo, ali u tišini i svesni da njihovo drmusanje vašeg straha neće učiniti ništa i da ste vi ti koji morate zakoračiti, oni će jednostavno otići dalje svojim putem. A vi? Pa gde ste vi u tom trenutku? Besni, ogorčeni, smeteni, pokidani, uplakani, slepi od siline osećaja koji ubija svaki tračak svetlosti koji je neophodan i tom osmehu uz koji je lepše i tim krilima da se ugreju i polete.
Ne zadugo. Ili ipak zadugo…

Na vama  je.

Kada svi budu već toliko daleko u tom lavirintu života, vijajući svoje snove i deleći osmehe sa svima koji im se nađu na putu, a vi i dalje u tami svojih tamnica uma, nešto u vama će se pomeriti, prvo pero iz krila zatreperiti i dati vam znak. U svemu postoji znak! Neko je pero, neko maslačak. Neko je tih, nego glasan. Svi jedni uz druge lepše letimo, snažnije volimo, činimo čak i nemoguće stvari.
Šta vas sprečava da kočnice pretvorite u krila? Da letite svetom kojim želite oduvek i budete najbolja verzija sebe, ona koja svako želi postati i koju svako kraj sebe želi imati, u njenom prisustvu disati i uživati? Šta vas  sprečava da promenite pravac, mesto, sebe, ako na trenutni način ne ide i nikud ne vodi?
Strah zamenite ljubavlju. Odbijanja i poricanja sa malo vere, makar malo za početak. I okružite se svetlom. Suncem. Sunce se nalazi i u ljudima oko vas.

I kada  kiša pada i najmračniji je dan u godini, u nekome kraj vas sija sunce.  

 Ko je maznuo moj sir?

 

Niko vam nije ukrao mogućnost da se menjate i to seme nosite u sebi od kako ste plivajući došli na ovaj svet. Plivati već znate, možete naučiti i leteti. Krila imate! Krila beskraja vaših mogućnosti nalaze se u vašem umu, srcu i duši. Jedni bez drugih ne rade, ne žive, ne sijaju toplinom. I ja bez vas ne bih danas sunce nosila u sebi, a ni  vi bez mene možda ne bi sunce delili sa nekim.
Tumačite, slušajte, osamite se pre nego poletite, preispitujte se, volite se, smejte se i kad padate – jer poletećete ponovo, bez brige. I uvek verujte.
A sad ko želi može da preuzme knjižicu klikom na veselog mišića u tekstu. 😉
Šaljem vam svima  ljubav

Comments

  1. Super tekst! Kako god pogledali, istina je da sve ovisi o nama. Mogu drugi i pogurnuti i ohrabriti, ali mi smo ti koji moramo krenuti. A strah ko strah, pokušat će se svako malo uvući u nas, srećom pa se može naučiti kako ga prepoznati i otkantati.

  2. Hvala puno 🙂
    Na nama je upravo kako i sami kažete, da li ćemo nešto preduzeti ili ćemo samo čekati u mestu. Strah je da se u njega ukorači ne bi li ga razbili 🙂

Leave a comment