PROMENE SU NASTUPILE

Silence is God speaking to you. 

Nisam sigurna da će me mnogi od vas shvatiti, ali ti koji ne budu neće ni čitati, tako će moja uloga u njihovim životima biti odrađena (ili popularnije, ubila sam jedan život u toj mački zvanoj kučka).

Svako nam je na neki način poslat sa svrhom, ključem ili lekom. 
Neko i sa metkom (ne pravim, naravno). Shvatam da sam neko vreme bila kao haubica, rešetam kao velika, k’o da mi život zavisi od toga, a samo sam bila prognana sa vama zajedno.
Počela sam sa pisanjem kao klinka, pisala sam priče, maštala, kreirala, stvarala svet gde ga mnogi nisu mogli videti. Mnogi me nisu mogli ni razumeti jer sam vreme provodila(im) čitajući knjige do iznemoglosti i smatram da je čovek živ jedino dok prozore otvorene u sve moguće svetove književnosti, uma, radoznalosti, energije širenja. Onda  sam počela da blogujem, kako to danas popularno svi zovu i ni jedno ime mi nije bilo onako “moje”, pa sam se skratila na Wu i ostala Maja Wu. Dok sam kreirala taj svet, nisam imala pretpostavku da ću objaviti knjigu (mada sam sanjala o tome stalno) i odjednom, našla sam se u vrtlogu Maslačka i tu je moj prvi roman. Nisam  imala pojma kako se to radi i da nije bilo moje prijateljice Gorane možda bih se vrtela u začaranom krugu ko zna koliko dugo. Iscrpela sam sve moguće informacije, uskočila, verovala u sebe (to i jeste ključ svega u životu) i shvatila da se knjiga može objaviti uz dobru energiju, ljude koji je dele, a da nemaš izdavača, sponzora i sl. Samo ukoračiš i eto te sutradan u Srpskom književnom društvu.
Nije samo ta moja knjiga proistekla iz blogovanja i raznih životnih etapa prevedenih u jednu priču tako munjevito poletela, poletela sam i ja sama.
Napustila sam svoj rodni grad, promenila mnogo toga (ipak možda da pročitate knjigu), malo živela u Frankfurtu, pa se preselila u Majnc koji je nedaleko od njega, manji i lepši, nekako sa dušom. FFM je planeta za sebe, valja otići povremeno ali se vratiti u svoju zonu za rekonekciju. Godinu dana nakon toga  eto je i knjiga “A šta kad zveri šapuću” sa sve novim ruhom u engleskom izdanju i možete je potražiti na Amazonu, Barnes & Noble i na mom sajtu, a da sam je imala u planu, nisam. Nekako je samo iskočilo, dugo željeno, od straha manje vidno, postalo je realno i moguće, a nije to samo meni, to je tako i vama. Treba nekad u životu postaviti prioritete i dati se njima do kraja, Univerzum sam posloži kockice kada im je vreme ili kada je vaša energija kompletno usmerena na cilj želje. Na tom putu želje naletela sam na moju Asku, ko bi rekao da će ona sa dodatkom Vuka u imenu (simbolika ko je vidi) poneti moju energiju kao da je nosim sama.
We are not alone…
Svi smo mi povezani, na ovaj ili onaj način. 
I evo me, na putu iza mene stoje knjige, ljudi, ceo jedan život za 100 romana koje neću napisati, jer taj život je umro. Vreme je za novi život i nove romane. Sada i ovde! Shvatila sam da što više se osvrćem, a što više me vi vučete da to činim, kroz to blogovanje, romane, quotes na sličicama, nismo negde srećni, zapela nam energija.
If you want to be you and happy, just be! 
Odlučila sam da je dosta i meni a i vama. Vreme je za nešto novo, za malo radosti, smeha, magije i energije. Zašto je ne bi podelili i vi zajedno sa mnom?
Uspela sam da naučim  nešto jako važno u poslednje vreme, a to je da moje vreme danas  nema veze sa vremenom iza i da ne moram da ga više tumačim, jer sam ga rastumačila. Isto tako da kritika ne vredi nikome, pa čak  ni  svima  vama koji  mi  se javite sa  željom  da je dobijete ne može pomoći, jer šta ću vam  ja da vam  kažem da ste omanuli, da je Srbija posrnula i trune, da vas  muž vara ili da vi varate njega, da… sve vi to znate i bez mene. Vi ste se samo prepoznali negde u meni, pa ste se zato javili, jer moja energija je privukla vašu patnju i bol, zato što sam ja istu predugo čuvala u sebi, a đavo će ga znati zašto je bilo tako i kada sam čula rečenicu osobe koja mi je izuzetno draga:
“Hajde ti napiši nešto onako kritički, ti to baš umeš, ošini onako…samo ne znam po kome, da mi digneš čitanost…”
…čula sam dovoljno. To je bio znak da je previše energije koja ne treba biti tu, a takođe i vas  koji je nudite jer je negde prepoznajete. Možda sada prestanete kada shvatite da od mene više nećete dobiti nazad isto. Čovek postane kritičan kada ne voli dovoljno sebe, a oni koji se u tome prepoznaju još se manje vole.
Onda sam se ja zapitala
“Zar ja ne volim sebe? Zar nisam sa tom fazom svog života završila?”
hmm… Izgleda da je klica uvek negde u nama, samo je pitanje da li je prepoznamo ili ne. Dok su se drugi prepoznali u meni, ja sam se prepoznavala u njima i naišla na momente da mi to ne prija, da tumačim do sitnih detalja, da se pitam, da mučim ukućane analizama, razmišljanjima, da sam oštrija nego ikad, da ne mogu da ignorišem dosadnog Radomira koji samo sirotan čita sve što ja napišem i ne može da se ne ogleda u tom ogledalu nevoljenja sebe. Razumem ga. Isto tako, razumem i neke druge ljude sada, shvatam koliko su  nesrećni kada moraju da traže potvrdu u tuđoj nesreći, kada se pričama  prošlog života ogrću da bi sebe opravdali tamo gde ne moraju. Razumem sada njihove nesigurnosti, strahove, poraze, prošla sam ih i sama, samo nisam videla da sam ih predugo vukla iza sebe kao ostatak kože koju zmija vuče dok je potpuno ne odbaci ogrnuta novom.
Sreća pa rekonekcija postoji, zmija ima novu kožu, ja imam new life, a vama želim svu sreću u pronalaženju nekog drugog da se u njemu ogledate i da se ne volite ako to već morate. Ako ja volim sebe, možda ćete i vi sada početi da se volite i da sebi opraštate tamo gde najviše zatežete. 
Naučiću vas nešto važno, što možda nisam na pravi način učila vas sve ove godine mog pisanja, jer nisam ni sebe poznavala iz ovog ugla.
Najvažnije je da verujete u sebe! Nije bitno da li ste do sada to najmanje činili, počnite od danas da činite. Ubijte kučku u sebi i nasmešite se, oprostite svemu onome što vas jede iznutra i što smatrate za neoprostivo pred svetom, Bogom, roditeljima, komšijama, vama kada se pogledate u ogledalo.
 Kad sebi kažete:

“Sve što poželim, ja i ostvarim. Moja reč je melem i korak dobrog ka sebi.”, 

 
moći ćete i pred drugima da stojite bez krivice i da se ne pitate šta oni misle o vama, da li su vas “provalili” za nešto što samo vi tripujete ili će nešto o vama suditi, reći itd.
Niko nema prava da vam sudi, ako ste tražili da neko bude iskren prema  vama, upitajte se da li želite da bude zaista iskren ili delimično iskren. Kakav je vaš odgovor, takvi ste i vi sami prema sebi. Nije do drugih, do vas je, uvek.
Možda sam se samo danas preobukla iz te stare kože u ove mindwings koji mi višu pristaju i uz koje se bolje osećam, ali na vama je da poradite u svojim dvorištima/dušama/umovima/posteljama/gde god mislite da je problem, jer nije moja kritika ili moja reč ono što vas boli, žulja, vi bolite sami sebe. A ja vam želim da budete srećni, da zbacite tu kožu zmije koju predugo vučete za sobom i da napokon ukoračite u svet magije svakog dana, jer dragi moji, ako sam ja odlučila da zakopam taj leš kučke kritike i okadim dušu, možete i vi.

You cannot save people, you can only love them.

Od danas blog više neće biti blog, kritiku zadržite u svom dvorištu i ogledalu, a svoje strahove i nesigurnosti rešite ljubavlju. Naredne dve kolumne za Konkretno su poslate, jedna je paralela između Nemačke i Srbije, a druga je priča iz života jednog Grka. Naredne koje slede su čista energija umetnika koji je prisutan, a ne večno odsutan tražeći delove u mozaiku koji i treba da se upokoji.

Budite hrabri. Verujte u sebe. Oprostite sebi i drugima. Pustite aveti prošlosti da odlete svojim putem.Izgradite novi hram ljubavi ako je potrebno. Opustite se i odmorite se. Očistite dušu i dom, energija u kojoj živi vaš um i vaše telo je jako bitna. Smirite nemir, uhvatite san, radost i osmeh. Magija je u svemu oko vas, pitanje je u čemu ste vi?

Leave a comment