PRIJATELJ ILI NEPRIJATELJ, BIRATE SAMI

Kada pritisnete limun dobijete sok – limunadu, a kada pritisnete svoju dušu – dobijete sok svoje suštine.

Koliko vas na pritisak reaguje burno i pretvara se u pravu erupciju svega onoga što inače ne bi izgovorili ili učinili? U poslednje vreme srećem sve više ljudi koji se teško ili retko mogu kontrolisati. Tužna strana tih sretanja je što ja vidim ono što sam nekad i sama umela na težak način da zaustavim u sebi, a danas bih toliko volela da im mogu reći “Samo udahni i pusti! Biće sve ok!”. Međutim, ne mogu.

Ljudi sami spoznaju u sebi svoju slabost kako bi došli do svoje snage. Snaga je često putovanje koje nam predstoji ne bismo li prihvatili prvo sebe, a zatim tako prihvaćeni i sve ostale ljude oko sebe. Nismo došli na ovaj svet ranjeni i da bi ranjavali, nismo došli ni kao osvetnici koji karmičke obrasce svojih predaka osvećuju kroz svoje potomke ili na putu sretanja drugih ljudi. Dok toga postanemo svesni, postane kasno, prođe mnogo vremena, a ponekad i ceo život.

Šta vas najviše ljuti? Da li ste se ikad zapitali zašto vas baš to ljuti i zbog čega je vaša reakcija takva?

Šta vas to plaši na putu spoznaje kada ne umete zastati, udahnuti, kao neutralni posmatrač sagledati sve što ide ka vama i pustiti da samo prođe pokraj vas? Dok god u vama budi reakciju, neće proći, zakačiće se za vas ili udariti neviđenom silinom i možda vas razbiti. Život je jednostavan. Mi ga mnogo komplikujemo.

Danas sam prisustvovala sceni javnog linča u kojoj je tužno više dominiralo od potrebe za istim. Javni linč je uvek poziv za pomoć. Onih koji bi rado razapeli druge, krive im za ko zna šta. Međutim, ni jedan novčić ne zvoni sam, pa tako ni ovaj nije, a da reakcija sa ljudske strane uvek pokaže ko šta nosi u sebi i koliko je spreman spoznati to, shvatam na kraju dana.

Povod kao i akteri su nebitni, situacija je bitna.

Kada vas nešto povredi ili neko, zar ne biste bolji osećaj imali kada biste stali pred tu osobu i rekli do kraja sve što je u vama? Ja sam se bolje osećala kada sam naučila da sve što me boli ne nosim kao teret već odmah kažem, ali onome kome je namenjeno. Ponekad nas je teško slušati takve, ali na kraju svrha nam je biti dorečenima, ne obrnuto.

Javni linč bilo koga ko vam je navodno naneo nepravdu ili bol, je u stvari vaš lični udar na same sebe. Sve što činite drugima, činite samo sebi. Neće se odraziti na njih koliko na sve ono što vama sledi nakon toga. Bumerang je ponekad bolniji kada mu niste svesni povratka.

Previše je ponekad putokaza da nismo na pravom putu, da su nam misli pogrešne, da se krećemo kroz život ogrnuti uverenjima i da ne umemo da se brinemo o sebi na pravi način jer udovoljavamo potrebama imaginarnih uputa u nama. Vučemo to godinama, nekad od samog rođenja i onda negde, spotaknemo se, prospemo sve svoje strahove drugima u lice, svoje napade gorčine usmerimo onima koji nam zaista nisu ništa krivi, a možda su samo imali ulogu u našem životu da nas nauče kako da živimo sami sa sobom.

Okrenimo se uvek sebi. U svemu. Snaga duše ogleda se u sposobnosti da sagledate sok svoje suštine, bio on gorak ili sladak, bio on nepresušan ili tek u kapima i tragovima. Ukoliko u nama neko izaziva bes, zapitajmo se zašto i odakle poriv da budemo ljuti na tu osobu i da li je ta osoba kriva za nešto ili mi nosimo mnogo dublji i dalji koren i uzrok naše gorčine. Da li je udariti nekoga ili rečima ga osuditi rešenje našeg nezadovoljstva ili ćemo samo produbiti svoju agoniju i biti još nezadovoljniji?

Veliki uticaj na sve nas čini naše detinjstvo, naše odrastanje uz ljude uz koje smo usvajali obrasce i koje danas projektujemo na druge ljude i svoj život. Niko nam nije kriv ako nismo srećni, niti  naša sreća zavisi od uticaja drugih ljudi, njihovih postupaka i reči. Naša sreća je naša stvar i lični izbor. Niko nije kriv ako smo mi dozvolili da nam se neka tetka meša u svaku situaciju kao mirođija u čorbu, niti da nam sudi neko ko nema onu stvar da svoj život živi kako bi trebao. Naše je kako mi reagujemo na tuđa uplitanja, a njihovo je što se upliću. Naše je da li mi na sve u životu reagujemo uz osmeh i nastavimo po svom ili im dozvolimo da projektuju svoje drame na našem životnom platnu.

Ispričaću vam dve priče. Kratke. O projekcijama. Život je nekad čudna zbrka. Nađe se par žena koje zamisle zlotvora od vašeg partnera i onda ga linčuju uzduž i popreko, a on duša od čoveka, kao i mnogi drugi, samo mu niko nije dao šansu da to pokaže. I projekcije se počnu reprizirati, a vi usvajati tuđe monodrame i živeti ih bez ikakvog povoda. Na kraju balade, uhvatite se (ako ste te sreće) da vam u životu ne fali ništa, osim malo privatnosti i da odjebete radoznale tetke, dokone strine, usedelice koje nemaju pametnija posla i da ogradite svoj život od nepotrebnih pitanja i uplitanja. I shvatite da sve počinje od vas. Da li je neko državni neprijatelj broj 1 ili je duša koja korača zemljom, na vama je. U vama počinje, u vama završava. Drugi i nisu bitni. Što više ćutite i okrećete se sebi, više vidite, a manje tuđih gluposti dopire do vas i sreća je tu, nikad lakše i ništa lakše. Da nije smešno, bilo bi tužno i objašnjavati.

Druga priča. Isto kratka. Život je lep, ali kao što rekoh mi ljudi ga volimo uprljati. Nismo svi jednaki, niti bi valjalo da to jesmo. Učini nam se ponekad da je neko veći od nas jer ima koju knjigu više ili veću kuću, a možda je samo obična duša koja živi i stvara po svom nahođenju, sledeći svoj osećaj i svoju svrhu. I dok mi merimo ko je veći, pametniji, sposobniji, bolji, promiče nam suština nas samih. Izgubimo se na tom putu da li je neko završio fakultet ili osnovnu školu, da li je elokventan ili se koristi poštapalicama i zamuckuje. Počnemo da se kupamo u bari koja zaudara, pitamo se nepotrebno, a oni stvaraju i dalje, kreiraju, žive svoje živote i nemaju pojma da ih mi hejtujemo na kvarno, tajno sve dok to negde ne pustimo iz sebe i ne šokiramo ih. Zastanite. Vi vredite. Vaša je suština drugačija od moje, od ljudi koje srećete i koji vas bole. Vaša suština možda nije biti književnik ili pevač, glumac ili govornik, vaša je suština možda biti lekar, pekar, pilot, savetnik za ishranu, dobar prijatelj. I sledite je, spoznajte je, ne odričite je se. Vaša veličina biće primećena tek kada priznate tuđu svrhu, kada joj se ne nađete kao sledbenik i slepi putnik njenih tragova. Ne osuđujmo, ne prosuđujmo, ne merimo i ne secimo nešto što nije naše i na nama. Vera nije u crkvi, Bogu, već u nama. Vera je ljubav koju osećate prema sebi, ljubav koju živite, koju ste u stanju nesebično deliti, u njoj se kupati. I kada prihvatimo sebe, videćemo da nisu drugi ti koji nam zaklanju vidike, niti stoje na putu. Pogledajmo duboko u ogledalo svoje duše. Tamo ćemo ugledati samo sebe.

Mi smo ti koji sebi stojimo na putu kao prijatelj i neprijatelj. Na vama je ko ćete biti sada. Nije važno šta ste bili juče.

Comments

  1. Verujem da se još sećaš kako je vreme u kojem živimo, iz nas, ovde, izvuklo sve najgore i sve najbolje. Pa smo pogubili i kriterijume i više se ne zna da li je nešto zaista crno ili je za neke ne samo sivo nego možda i belo.
    Recimo: on je prema njoj duša. Ali je, da bi bio to prema njoj, unesrećio, ražalostio, iskoristio, povredio… ko zna koliko duša. Pozajmio pare, recimo, i sada prema njoj izigrava dušu i džentlmena. A pare ne želi da vrati, bilo tim tetkama i strinama, bilo nekima drugima. I te strine, bake i dokone usedelice se, naravno, bune.
    Kako bi ona trebalo da se ponaša?

    1. Gledam ja već duže vreme kako iz svih nas izlazi mnogo toga ali sve manje onog što bismo sebi uputili, zar ne? A Koliko dokonih duša tek ume da skoči kada nekog njega ili nju treba lincovati, mada ih možda uopšte ne poznaju. Pustiš ljude da kreiraju svoje priče i prepričavaju šta im drago. Tako otkrijes ko nisu.

Leave a comment