POTAKNI ILI SPOTAKNI SE

Biti žena.
U vreme u kome i dalje vlada muški princip, muško pravilo uspeha, merilo vrednosti, ‘muda’ za rešavanje i sučeljavanje… Biti žena u muškom svetu. Da, izgleda da i dalje jeste tako, mada ja to nikad nisam nešto preterano doživljavala. Nisam nikad funkcionisala sa ženama, dakle moram da priznam, muškarci su mi genetski više predodređeni i nešto mi bolje pašu. Nemam pojma, možda sam čudna za neke, ali mislim da nisam.
Na promociji u Klubu književnika, dobih veliki kompliment i pomalo čudan u datom momentu, izdvojio se sa dna sale, iza svih posetitelja koji su verno i pažljivo pratili besedništvo divnih mi izlagača, usudio se da dobaci u sred promocije “Ona je Anđeo!”, na čega sam se i sama iznenadila, pogledom potražila ko je to, ali nisam videla… A 10 tak minuta pred sam kraj promocije, ustao je jedan veliki, duge kose čovek, aplaudirao i rekao “Meni je dosta. Dosta sam čuo. Ti mala pišeš muški. Tvoje pero nije žensko, ono ima brkove i dok god budeš tako pisala, ostavljaćeš veliki trag za sobom…”. Zbunio me. Iznenadio i mene i sve prisutne, a nakon promocije sam to doživela kao veliki kompliment. Ne pišu danas žene muški, a one koje bi možda i želele, ne usuđuju se. Zbog čega? (Možda da pitam, zbog koga?)…
Pišem da. U meni se prečesto polomi taj neki krik koji bih pustila na sav glas ali znam da nije pristojno i da ovladati svetom i sopstvenom moći nije primeren način kričanja i urlanja, mada bih nekad zaurlala svim rečima koje ne bih tada napisala. Ipak, ja to pustim kroz reči. Znate zašto? Jednostavno je. To je moja moć! To sam ja. Onog momenta kada bi mi neko oduzeo moć reči, sposobnost nizanja redova i građenja svetova, mislim da ni mene više ne bi bilo. Malo je onih koji to mogu razumeti, a prečesto, moram priznati, isti ti muškarci bi se uplašili i pobegli, zbog toga, zbog reči, zbog mene… Teško me je pratiti, znam to odavno. Više to i ne tražim. Iskreno, odustala sam pre dosta vremena, kada sam shvatila da će uvek merilo biti borba prsa u prsa nepravednih snaga, da iznesem sebe, svoje delo, reči, stav, bilo šta, sa prsima nekog tamo koji samo ima nešto drugačije, a to je pol, ništa više. Kad sam shvatila da mi je izazov biti bolja od drugih, da to i umem i mogu, igra je dobila drugu dimenziju, a reči su dobile novi sled, novi oblik ,svoj prostor, magiju, moć, svoj ritam i red, a knjiga je potekla sama, mojim naporom gurana i izgurana. Nisam imala u to vreme ni jedno muško za potporu, čak šta više, razbežali su se kao mravi pred kišu i niko se nije udostojio ni pojaviti od tih velikih muškaraca na istom tom velikom dešavanju, nikad većem više u mom životu, na taj način. Svi su poslali korpe sa cvećem, kurire sa lepim porukama, ali svojom nogom niko zakoračio nije pred mene, niti je svoje dupe udostojio spustiti pred mene u neki od redova i gledati me u punom sjaju i diviti mi se i možda dobiti šansu da budem baš njegova…nečija.
Zato i nisam vaša. U tome je stvar. Kratko i jasno. Da ste me mogli pratiti, slediti mi misao, bili bi tu, ali niste, pa ste sami načinili naklon, mom ‘muškom peru’ dali na snazi i pokazali mi da se od vas svih mogu samo okrenuti i produžiti dalje. Dokazali ste mi to veče da je svet moj, a ne vaš, a da ga mogu izgraditi sama, bez ikoga ko će me uzeti za ruku nakon toga i odvesti u šetnju pod zvezdama, zagrliti me, poljubiti, odvesti kući i izuti glamurozne Gucci cipele i nasuti čašu besnog vina i uz ponos u pogledu odati mi priznanje. Ne. To nisam doživela. Noć sam završila isprativši sve svoje prijatelje, predavši silne korpe skupog cveća tuđih priznanja i neuspeha a mog uspeha i dala ih majci da odnese kući, jer kud ću ja sa njima u gluvo doba noći?! Niste mi bili spoticaj ma koliko da ste sebi dali na veličini ovog muškog sveta i ponosa koji navodno nosite u pantalonama. Niste me uverili. Bili ste mi poticaj, da zakoračim i shvatim da se svet može graditi i kada si sam na svetu i kada se boriš protiv vetrenjača i kada jurišaš kopljem koje imaginarno nosiš izviruće iz grudi pravo na nemani i aždaje koje nikad nisu ni postojale, jer su ih izmislili isti ti koji su se uspeli istaći sakrivši se svetu i meni, a naklonivši se mojim rečima do kraja, jer naklon je najveći priznati da ne smeš i ne možeš nekoga podržati. Nisam se čak ni naljutila. Osetila sam se samo jačom. I dugo posle te noći, kada sam sama u glamuroznim cipelama prošetala kroz noć i nazdravila samoj sebi pod zvezdama, poželela sam da nikad i ne bude niko uz mene ko me ne može voleti onakvom kakva ja to zaista jesam, niti da uz mene stoji neko ko nije ravan svakoj mojoj reči napisanoj kao i onoj nenapisanoj, jer taj neko, taj On, mora da bude toliko velik i snažan, da moje muško pero sa ponosom čita, sa ljubavlju budi, inspiriše i razume, a da mi je senka srca, naklon duše, najveći poticaj sudbine i života. Nisam se nešto mnogo ponadala da će takav neko ikada doći, ipak neko se pojavio…
Noć je skliznula dalje, muški svet je te noći ostao ipak samo delirijum neizigranih dečaka, koji nisu mogli da obuku odelo duše na sebe i časti srca i stanu kraj mene da celom svetu tamo u lice kažu ‘Da, ona je moja. I ponosan sam što je moja, baš takva.’ Ne doživeh to. Razočarana? Ma jok. Smešak u noći, put pod noge, knjiga je predstavljena, ja sam je napisala, iznedrila, dala joj krila, uz divne ljude predala čitaocima, a njom i zatvorila poglavlje svog života. Bilo je i vreme. Dosta sam prolongirala to mučenje!
Trebalo je baš tako da bude! Sada znam. Te noći sam donela odluku da ću nastaviti dalje sama, jer sama sam oduvek i bila i da će sledeća knjiga biti pelcer za sreću i prozor u svet kako meni, tako i svima vama. Zavet i hipoteka samoj sebi, a bome, nisam omanula sa obećanjem, sada vidim i sama. Pero je pero, ruka mi je ista i dalje, zadrhti nekada kroz emociju koju otkrivam u poslednje vreme, promenila mi se duša samo, mekša je, nežnija, otvorenija, spremnija da prihvati da se želje nekad mogu ostvariti ako je sudbinski poticaj a ne spoticaj u pitanju. I da, ne očekujem ništa. Naučila sam te noći važnu lekciju svoga života koja nije došla tek tako, nakupljala se kroz silne godine, da bi ozvaničila sebe i kulminirala priznanjem baš tada. Imam samo sebe, uvek ću i imati samo sebe. Na nikoga se ne može čekati, niti osloniti, jer niko koga čekaš toliko dugo neće doći ako nije došao od samog početka. Onaj ko treba i ako treba, pojaviće se sam, kada ni ja, a ni moje reči to ne budemo očekivale… I biće tu, jer to želi. I velik i bitan i poseban, odela duše i časti srca, a dostojno prisutan da u svakoj prilici može stati mojim rečima na crtu, kao i da ih izvede ruku pod ruku pred svet ponosan na njih, jer su moje, jer sam ja njegova.
Čija sam ja to onda???, otkrivam upravo…
Reči su i dalje moje, u to budite uvereni. Život nikoga ne čeka, pa neće ni mene. Zato ga živim kroz prozor sveta i možda otkrivam nešto veliko i bitno za mene, ali je lepo i jednostavno, promenilo mi je pogled, ali i izbrusilo reči da dirnu baš tamo gde treba. Ko ih može prihvatiti, razumeti, taj me možda može i voleti…a kome nisam ono što želi i sanja, ni ne trebam biti. Ne očekujem, nikad i nisam, to sam odavno naučila. Ko ti je suđen, doći će sam… Kao i sve ostalo u životu.
Biti žena. Žena kao ja, nije baš ni jednostavno, a nije ni lako za ispratiti. Umirila sam se doduše, pritajila, kao da samo posmatram već neko vreme šta se to odvija ispred mene…u meni… A opet, i koračam, dišem, volim, puštam da se sliva niz svaki dan nešto što otkrivam u hodu. Samo, mislim da je vreme da žena u meni ode korak dalje, a da uspavani deo primiren promenom, pusti da se probudi i oslobodi sve izvore u meni. Sinoć napravih prvi iskorak. Ni mali, ni velik, tek običan. Eho u duši, erupcija u srcu, zar ne? Idemo dalje.
Život nikoga ne čeka, pa neće ni vas, a ni mene. Ruka u koju ću ja da spustim svoju, mora biti ruka koja će da čuva svaku moju reč napisanu, jer pišem srcem i dušom, a srce koje poklonim ne ide bez njih, ide samo sa njima, za do kraja, za večnost, za život. Ja mogu sve kada volim, a tad najopasnije pišem… Biti voljen od strane pisca, znači živeti večno, tako kažu.
A šta je sa piscima?! Ko njih voli i kome oni spuštaju glavu na rame kada sve junake izbodre i iznedre na svetlo dana i belilo papira i ostanu sami sa sobom?! Kome se oni okreću po utehu i smeh, nežnost i sigurnost, ljubav i poverenje?! Biti žena. To je eto smisao, ženi treba neko da je voli, a ženi piscu da voli milion puta više i da u njoj budi reči koje niko nikad u njoj nije probudio, jer ko to ume, ne bi ništa drugo trebao da radi, već da ponosno čuva i gradi svetom korake osvetlane rečima i istkane nitima srca…
Teško zavolim… priznajem, ne verujem baš mnogo… (imam i debele razloge zašto je to tako…)…muški svet mi nije konkurencija, niti bauk, a nije ni izazov, već ravna strana vage života, pa ko prevagne – prevagne…kako kada i od kog talasa, na nama je… Umem da budem užasno zatvorena i daleka kada me neko povredi, a da mu to nikada ne kažem, a ako sam ne vidi potpisao je sebi čist gubitak sa mnom…. Umem da volim nesebično i bezuslovno, divno, čisto, iskreno i zaigrano… I kad volim koža mi je njegova pokrivač,a duša uzglavlje… i ne tražim ništa sem uzajamnosti, nežnosti, iskrenosti, prisutnosti, uzvraćenosti, ljubavi, jer sve ostalo mogu i sama… I prepustiću mu PRVI PUT u životu, korak snage i ponosa ako znam da mu je u pogledu ponos što sam njegova, a sve moje sveto koliko i meni njegovo. Ne prihvatam ništa manje. Žao mi je. Ni sama ne nudim manje.
Dadoh zavet jednog dana, da ću da promenim iz korena sve svoje, da ću da ukoračim u novo poglavlje, da ću da budim i čuvam, volim i poštujem, najvećim činom i najdubljim smislom duše i reči… I stojim iza toga, jer ako uz mene može stati na isti način i videti me čisto srcem, onda to i zavređuje.
Jer zapamtite, ovo možda slovi da je muški svet, ali ako ga ne podelite sa ženom koja u vama budi vrednosti, nudi korene, gradi stubove, vida rane, radja decu iz ljubavi, besni iz srca i duše kada je povredite, strašću vas budi, usnama miluje, rukom vam sklanja bore, a snove umotava u zagrljaj svake noći iznova, šta ste onda to vi? I čiji je onda ovo svet i kakav?!

Leave a comment