POSTOJE SPOZNAJE LJUBAVI

Ne znam kada sam poslednji put toliko svesno osećala divne spone plesa duše. Ne sećam se kada sam poslednji put toliko radosti pustila da mi poleti kroz vene.

Ljubav.

Jedino nju kada spoznaš, jedino se njoj možeš i vratiti, usuditi, zaleteti, prepustiti.

Ovih se dana spoznaje sapliću jedna o drugu i ne znam na koju bih se pre osvrnula, ali znam da mi je svaka bliska i mila, nekako u život dobrodošla. Ta su se saplitanja najmanje očekivala, najmanje pretpostavlja, ali u venama predugo nosila. Na put duše ne kreće se planski. Snađe te. Dobiješ poklon kartu ili se sunovratiš sam u sebe. Čudno je to, smešno i uzbudljivo, a pomalo i nemirno. Nema tih godina i iskustava da te na život pripreme. Ili ćeš da ga živiš, ili ćeš da se udaviš u njemu.

Trebalo mi je da ostavim sve, da poletim stazama koje sam mislila da poznajem, da se usudim, u mulj zaglibim, da se kao nikada ranije i uplašim. I da, znam, sve to od čega sam bežala stiglo me je. Strah da se prepustim, strah da uspem, strah da ne uspem, strah da se do kraja srcem izgubim, nekoga do ludila svoje duše zavolim. I eto me.

Putujem.

Putujem spoznajama ljubavi da ih se svaki dan ne stignem nauživati. Možda će mi svaka sekunda iznova nešto novo doneti, a možda mi i odneti, ne zna se. Učim u raskoraku svojih vrtloga, a slojeve naboja skidam kao odeću životnog ljubavnika.

Penušav je ukus onoga što otkrivam. Klizi niz grlo čežnji, strasti, propasti, uspona i melodije virtuoza mojih ličnih ludosti. Razumeš li me išta čitaoče? Razumeš li kojim se putanjama kreću ljudske sudbine kada im se prepustiš i shvatiš da otpora ne može biti, niti se otporom možeš služiti?

I sama sam se bojala da neću razumeti, a onda otkrila da ne moram. To je jedna od najvažnijih lekcija koju sam trebala savladati – naučiti pustiti, dopustiti, otpustiti, biti, dozvoliti, zavrteti težnje i živeti.

Osho je rekao: “Zapamti ovo kao opšte pravilo: Ne možeš videti dalje od onoga gde i sam prebivaš. Ako živiš u svom telu i misliš da si samo telo, tada možeš biti privučen samo nečijim telom. To je telesni stadijum ljubavi. Ali muzičar, slikar ili pesnik živi na drugom nivou. On ne misli, on oseća jer živi srcem i može osetiti srce druge osobe. Ovo je često nazvano ljubavlju. To je retko – kažem možda u 1% slučajeva – ali s vremena na vreme se dogodi. Zašto velika većina ljudi ne ide na drugi nivo gde je toliko lepo? E tu je problem: Sve je to jako lepo, ali je i jako osetljivo. Nije od čelika napravljeno, već od vrlo krhkog stakla, a kad ogledalo padne i razbije se, nema načina da se opet sastavi. Ljudi se boje da se ne upletu preduboko, da ne dostignu krhke nivoe ljubavi, jer na ovom nivou je neverojatno lepo, ali i neverojatno promenjivo.
Osećaji nisu kao stene, oni su kao latice ruže. Bolje je imati plastične cvetove ruže, jer će uvek biti tu i možeš ih oprati svaki dan i uvek će izgledati sveže. Takođe, možeš ih poprskati francuskim parfemom. Ako boja izblijedi možeš ih ponovo obojati. Plastika je jedna od neuništivih stvari na ovom svetu, stabilna je, izdržljiva. Zato ljudi ostaju na fizičkom nivou ljubavi. To je površno, ali je stabilno.”

Gde mi gledamo čitaoče? U kom se pravcu tvoje težnje, istine, strahovi, tvoje sakriveno Ja i oni duboki porivi zagledaju dok o ovome mislim i čitaš? Kuda te put života može odvesti ako nisi spreman u sve i ništa uskočiti? Ko su ljudi koji te definišu? Čije izbore živiš i prema čijim se uverenjima kalupiš? Šta od srca u sebi zaista vidiš?

Reći ću. Razumeti neće moći svako, ali ću reći. Postoje spoznaje ljubavi. U njima se kada do sebe napokon dođeš, okupaš go u reci, zaroniš im u dubine i shvatiš – prelako je suditi, zamerati, krivicu na druge svaljivati, sebe zalud gubiti. Prelako je odustati, izgubiti, sebe se zarad sveta i mišljenja odreći, zarad slojeva koji kriju suštinu dići ruke i otići. Prelako je, ali i hrabro. Jer tek ako odeš moći ćeš velike spoznaje u sebi ugledati, zaplivati, oslobođen biti, mnogo izgubiti, ali veruj mi mnogo više i dobiti. Jer ljubav se na kraju prikaže u svom pravom svetlu.

Sve što se u životu polomi, sa razlogom je – ne brini. Iz pukotine slomljenog poteći će život kakav nisi ni znao da postoji. Samo budi sve srcem što prepoznaš u sebi.

Ne znam kada su se izlile reke u meni, ali teku i ne staju. Teku i tokovima se prepliću. Možda u nekom momentu svest o zrelosti jednog bića spoznam kroz tok nečijih dopuštanja, a možda i ne. Zar se životu može tok izmeniti? Zar misliš da se od sudbine spoznaja može uteći? Ne može. Prepusti se i dozvoli. Valja nam biti.

Posle dugo vremena pustih ljubav na slobodu. Neka joj je sa srećom. Neka teče. I zapamti, tamo gde ljubavi nema, ne možeš poteći, niti je izmisliti.

Leave a comment