Pođem ja tako jedne jeseni na kraj sveta

Svuda sam gde su mi tragovi. Niti sam vezana niti sputana. Letim, baš kako maslačak treba. Tragom duše nomada stvaram, a zakonom srca živim. I neću odustati, neću olovku ispustiti, neću ni sebe se odreći, niti bežati. Ako vam je to teško razumeti, slobodno me ogrnite onom ‘luda umetnica’, i hvala.  
Dolaziću, odlaziću, biću. Sretaćete me gde nikad niste, a oduvek jeste. Mislićete na mene kada tišina ogrne noć, a jutrom slediti moje otiske stopala ne znajući da su moji.
Svuda gde vam valja biti, bila sam. Sve što ste mislili, mislila sam.
Jutros mi se uz kafu pridružilo jedno zanimljivo pitanje. Stiglo s’puta iz Beograda.
“Zašto si morala da odeš sa ovog čarobnog mesta?”
Pogledalo me preko ivice šolje i moji jutarnji rituali pisanja razbežaše se u uglove dana čekajući hoće li se nešto promeniti ili ne.
“Bila sam pozvana. Nisam morala.”
Zaista.
Trebalo mi je toliko godina da se pomirim sa pozivom u sebi, da mu skinem kapu i načinim dubok naklon, otkrivši da mi je lepo svuda, gde god bila, ali da dom koji sam ostavila nije više tamo, da je ovde, gde sam ja. I kuda god da pođem, uz mene je, u meni je. Dom nije grad, nisu ni coordinate bivstvovanja, niti poznato drvo kraj reke. Dom je u tebi, dom si ti. I ako ti je sa tobom u miru, dobro, zagrljeno i tvoje, možeš biti gde želiš. Ono što ostavimo nosimo, ono čemu idemo ponećemo kada se vratimo. Nikad više isti, nikad više potpuno pripadajući. Jer što više svetom hodiš, veće ti nebo za dušu treba, da ne stisne, ne umori, ne zarobi, ne promeni.
Zar sam morala da odem?
Nisam. Smejem se od jutros kakve sve ukrasne papire skidam sa ovog dana, zahvalna što mi dolaze na plavom biciklu nasmešeni. Tako je trebalo biti.
Ponekad ljudi nisu spremni za nas i ono što jesmo. Često biva da ni sami nismo spremni na isto, na sebe same, pa jednostavno presaviješ tabak, napišeš roman, smotaš u maramu par dobrih snova i obuješ cipele za daljine. Kreneš, pa kud stigneš. I eto me, Boga mi, stigla sam.
Kako da opišem moje duge šetnje u tišinama dok sam i tamo i ovde? Kako da vam napišem rečima da se o cvetu dženarike najlepše sniva iz daljine, a o ljubavima, onim drevnim, usudskim i večnim, tek kad ih doživiš pa ostaviš kako bi ih živeo večno?
Da krenem sa “Pođem ja tako jedne jeseni na kraj sveta…” ili da vas pustim da sami pođete za mnom čitajući mi tragove?
Šta je bolje? Još se pitate, zar ne? A ja vam moram reći, mada nije na meni, bolje ne postoji. Bolje je uvek ono što je u vama, što ponesete, gde god pođete, što samo iz svih uglova malo pomnije treba zagledati, zagrliti, umiriti.
I ne brinite. Lutala sam predugo, možda ću opet nekada, ali posle tolike tišine, neki se zamotuljci sna odmotaše u mom pravcu da me sete na moje. Sad pecam, na ivici svemira, zaigrano prebacila noge, olovka da zabeležim drema, a ja pecam snove. I tako ću sve do kraja sveta, pa onda opet. Neću ja odustati! A vi ako se umorite zastanite malo, pa ponovo na put. Jer do kraja sveta, pa opet – čeka nas još mnogo sretanja.
Sreli smo se sigurno, a ako nismo – setićete se.
1

No Comments Yet.

What do you think?

Your email address will not be published. Required fields are marked *