PLAVA TIŠINA

Prinesena misao, kao zrtva suncu. Sjajna odluka otkrica. Nekad se prelomi u nama svest koju ne izgovaramo pred drugim bicem, samo pred sobom kada smo spremni. Da li smo spremni?
Postoji borba a postoji i prihvatanje. I jedno i drugo je deo nas samih, pitanje je samo koliko daleko trebamo otici kako bi do toga dosli otkricem. Kada iskljucujemo odredjene stvari, ljude, situacije, osecanja, odbijamo da krenemo na sam put u nama. Tek kada ih prihvatimo i priznamo, u nama se otvara mogucnost. Kakva? Mozda da zazmurite i sve sto ste sebi precutali ovih dana, godina, priznate pa otkrijete mnogo lakse nego sto mozete i da zamislite.
Poznavati nekoga, znaci osecati mu svaki damar u mislima, grudima, u besu i sreci, u suzama koje nije pustio. Koliko poznajete nekoga, toliko ste u stanju da otvorite sebe. Poznavanje podrazumeva poverenje, gubitak, povrat sebi, dar drugima, cist odnos, jasnu rec, bez dvoumljena odlucnost, bez straha upad u san i javu. Neke ljude poznajem tako lako, neke sve teze. Nekim ljudima sam samo izgubila put, a u stvari izgubila sebe na tom putu, pa kada sam ih ponovo pronasla otkrivam koliko je taj odnos lak, jednostavan, koliko opusta i nepterecujuce ispunjava mirom i smehom. Sa druge strane, sa nekim ljudima koje takodje volim, toliko je teska svaka interakcija, svaka rec se saplete toliko mnogo puta dok se na kraju negde ne zaustavi. I zaustavljena predstavlja tezak talas koji poklapa iako zelimo da bude samo onaj blagi dodir vode i mekoca izbora. Sa takvim se ljudima ne isplati boriti. To je kao da idete licem u vatru. Samu surovu vatru. Tek posle mnogo vremena shvatila sam koliko sam oprljila sebe na nekom nepostojanom i ludom plamenu koji je na kvarno i neiskreno igrao svoj ples u kome nije zeleo mene kao para, suigraca. Sebicnost je najgora osobina/mana, kako je ko posmatra. Nekad pomislim da sebicno teram samo svoje, a onda me iznenadi druga strana koja mi kaze da se ne moze biti sebican dok delis lepote zivota i radosti izbora kroz blue silencio. Nekad i sama otkrijem ponesto novo o sebi kroz druge.
Nekad ne mozete uzeti svaki san oslikan na pesku. Naidje talas koji ga odnese. To je umetnost trenutka. Zato mozete oslikati svoje snove svim bojama u dusi i pustiti ih da odstoje dok ne sazru, pa ih ubrati kao najlepse plodove iz sebe. Trenutak je nekad pogresna percepcija. Moze on da traje mnogo duze nego citava vecnost. Zavisi sa kim i gde.
Slucajno sam otkrila svoj davno izgubljeni trenutak. U drugima gledajuci kako se bori, prelama, probija, dok na kraju sa osmehom nisam shvatila da me uopste nije briga za sve to. Vise ne. Bitna mi je beskonacnost bica kroz koju se prelama svaki ugao zivota. Tek tu, tek na tom mestu u sebi, otkrih druge u sebi na pravim mestima, gde i treba da budu.
Ne cutite nikad sami sebi. To je najteza osuda i kazna. Ne povladjujte zivotu povladjujuci drugima, jer gubite vreme na okretanje tocka u kontra smeru. Budite sve ono sto zelite da budete, ne ono sto se ocekuje od vas, vidi u vama, sto mislite da ce drugi docekati aplauz. Budite uvek onako kako zelite.
Niste srecni? Neko u vama izaziva strah, bes, ludacku potrebu za svadjom? Neko kroz vas dobija satisfakciju za neka svoja promasena i izgubljena sanjanja? Neko vas nije prihvatio lazuci vas da vas prihvata?
Vreme je da pokazete sebi, ne njima, da sve sto ste zeleli nalazi se u vama. Ne u njima.
***
Dobar je putokaz koji stoji na nevidljivom mestu. Oko drozda uvek vidi istinu. Srcem uvek stojite oci u oci ako ste otvoreni. Sve za cim ste posegnuli rukama a niste mogli da dohvatite – nije ni trebalo da bude u vasim rukama. Nekad vam zivot ucini uslugu. Postedi vas a da toga odmah niste ni svesni.
***
Prijateljica iz Italije prica svoju pricu o zivotu koji je naucio da nista ne traje vecno. Naucila je da se ne veze vise za nista, jer nista nije postojano i zagarantovano a narocito ljudska bica. Ona prva iznevere i odu. Smeje se zarazno noseci tajne duboke kao more ispred nas, a samo nas par zna sta znaci ta dubina. Ja naslucujem, drugi napipavaju u mraku, a ona nosi zaranjajuci svako malo celim bicem kroz svoju dusu. Kad je cujete kako se smeje ne bi poverovali u zivot koji je ostavila iza sebe.
Neki novi ljudi. Uvek ima novih zar ne? Na cudnom mestu gde se vecina razidje sastanu se neke nove vizije, naidju neki novi ljudi. Parovi koji disu kao jedno, dobra energija, sjajni klinci oko nas. Od njih stosta ucimo svi ovih dana. Multijezicka druzina je zaveslala prema nekoj novoj prici. Svako nesto nosi, svako se sa necim bori, svako je nesto pustio, svako je u nesto uplivao. Deca koja me ostavljaju bez daha. Mateja i Carla. Neumornog duha, prepuni energije, zaraznog smeha i zavidne komunikacije nesvesni da govore na tri jezika, italijanskom, srpsko i engleskom. Otac italijan, majka srpkinja, svi mi ostali mesani a njima toliko prirodno dostupni za komunikaciju na kom god jeziku da im se obratimo. Posmatram taj ples gusara preko peska i kroz more, slede jedno drugo i u dobru i u zlu, nesvesni losih ljudi, nesvesni onoga sto cini jedan od stubova ove zemlje, jedan od onih stubova koji su sacinjeni od tudjih potreba i neiskrenih teznji. Zavidim im i raduju me ujedno. Cine da ponovo u meni ozivi zaboravljeno i da se velikim delom svesti osecam vraceno sebi. Napokon. Znam da sigurno vise ne mogu obecati odricanje od sebe i smeha j radosti deteta u sebi, zarad drugog bica, a ni da sigurno vise ne mogu gaziti kroz zivot pognutih stavova zarad reci, pravila i laznog morala jer to nista nije realno. Pitajte ta divna mala bica oko sebe, reci ce vam sta je realno i koliko ste promasili od zivota rukovodeci se nekim glupostima, foteljama, novcem, laznim prijateljima, koristoljubivim relacijama i neiskrenom izmanipulisanom ljubavlju. Pitajte ili posmatrajte. Iznenadicete se koliko ce vas postideti svetloscu svog bica i iskrama u pogledu. Oni cine umetnost u nama, a  ljude od onog sto sacuvamo iz njih. Sta ste vi sacuvali? Koliko od toga? Po prvi put nakon toliko vremena se osecam dobro i uzivam svesna da vise nikad nista necu uciniti sto ce me iskljuciti iz mene same. Sunce ne przi kozu kada lezite na vrelom, mekom pesku. Ono cini da u vama zaigra radost deteta i iskrenost bica koje ste negde na putu podredili drugima. Igramo se pirata i svi uzivamo. Nije tesko biti otvoren ka onome sto je iskreno i postojano, a nije se tesko ni okrenuti od onoga ko cini da se sve to oteza. Okrenutih ledja sa Matejom i Carlom penjem se na brod kapetana Infinitija i ne osvrcem se za onim sto je palo sa brodske palube. More odnosi, sunce budi, mi plivamo ili se davimo…na nama je.
***
Napokon sam pustila pesak da sklizne izmedju prstiju. Drevno uvek ostaje drevno, ma u kom vremenu i u cijem pogledu se budilo i probudilo. Sad tek znam sta ne zelim, a koliko zarobljava potreba da se zaustavi vreme. Treba ga pustiti da tece uz ljude koji nas na tako posebno mek i jednostavan nacin cine sustinom koja nam je data na prelasku iz jednog zivota i drugi.
Previse nejasno?
Za one koji smatraju da je tako- pustite se i plutajte na ledjima. Bacite se zmurecki sa najvise litice u svoj licni ponor. Svi oni koji stoje i uzmicu, koji vatrom skidaju vasu divnu stranu, vam ne trebaju. Zivot ne mora, zivot treba da se odmotava jednostavno u beskonacnost. Tek kad krenete tim putem znacete da ste dosli do tog stanja. Sve ostalo je vreme da pustite.

Leave a comment