ODABEREŠ SREĆU I BUDEŠ SREĆAN

Ne sumnjaj.

Možeš pasti, možeš se razboleti, možeš mnogo toga u životu izgubiti, prodati, bez porodice ostati, ali na tebi je hoćeš li odlučiti biti srećan ili patiti.

Sumnja je prvi korak ka urušavanju, prvi korak ka razbijenom zraku sunca. Ne razbijaj, sijaj!

Koliko god verovali da se dobre stvari ne dešavaju svaki dan, svedočim baš kao  i vi da se dešavaju neprestano. Samo ne primećujemo uvek, nismo uvek uključeni, probuđeni, nismo uvek na izvoru svoje duše da bismo spremno znakove kraj puta dočekali.

Kako bi bilo kada sve to što se nalazi u vama ne biste držali, sakrivali, gurali pod tepih, već jednostavno odlučili podeliti, napisati, ispričati, snimiti video o tome, pokrenuti Blog u kome ćete izlivati svoje emocije, svoje patnje, svoju sreću, doživljaje? Ne trebate se plašiti, jer za strah mesta nema.

Reći ću vam nešto. Često sam umela sebi nauditi jer sam previše mislila o onome što nemam, što me muči, što mi ne dolazi, nego o onome što imam, što me usrećuje, što mi neprestano ide u susret. I nisam od onih što ljude drže na distanci, već sam od onih što ili te zavole ili te ne zavole nikada. Jednostavno osetim. Recimo, Skype kontakt, razgovaram sa ženom i trebale bi da sarađujemo, međutim u meni neki grč, neki loš osećaj, nešto visi iznad duše i govori mi ‘STANI!’. Međutim, dugo mi je trebalo da naučim da stanem i da slušam sebe, da ne sledim mase, da ne sledim ono što se od mene očekuje. Dok recimo, ugledam stranca na aerodromu i posle pola sata razgovora odleti svako u svom smeru, a postanete najbolji sagovornici ikada.

Dugo mi je trebalo da iskoračim iz tamnog kruga u koji sam se svesno zarobila verujući da se ljudi menjaju, da ljubav može da osvetli i najtamnije predele i odaje (i može, kada prospemo svetlo ljubavi, a ne svetlo straha), ali dugo mi to nije uspevalo. Vrtela sam se u začaranom krugu, postajala gnevna, očajna, ponekad uplašena, ponekad mnogo toga. Gorčina je sipala i sipala, a ja sam mislila ljubav je. I sada znam da ono što dobijaš, to postaješ, da ono što ne neguješ, to ti ni ne uspeva, ne raste.

Kako se može zasladiti pelin? Koliko je sijalica potrebno za mrak jednog svemira? Ko su ljudi koji daju ljubav a ne traže je? Gde spavaju budni, koga čuvaju uspavani?

I može. Sve može.

Najteže je napraviti prvi korak, najteže je preseći, otići, reći – ne, usuditi se nešto biti, (za)početi, sanjati, sreću prizivati. Najteže je, ali ne i nemoguće. Izbor je uvek naš. Potreban ti je samo zaokret, promena smera, priče, ljudi, tog odela koje si nosio predugo a ni primetio nisi da se pohabalo i isflekalo. Obučeš novo odelo, zapišeš sve lepo u sebi, napraviš mapu po kojoj ćeš koračati, baciš se na detox uma i tela, detox virtuelnog i realnog sveta i sve loše za sobom počistiš. Selektuješ, sanjaš, veruješ, voliš sebe, smeješ se, ne plašiš se, usudiš se pa šta bude.

I eto te.

Imaš svest da je lepše imati jednog prijatelja nego milion poznanika i lažnih osmeha. Imaš svest da nisi posao koji radiš, a da sve što radiš radiš sa ljubavlju, jer si odabrao svesno. Imaš svest da ne moraš ništa, a možeš sve i da se patnja ne dobija, u patnju ulaziš sam kada ti duša ostane bez vazduha. I nemoj se iznenaditi kada napraviš reviziju svojih koraka pa shvatiš koliko je nesrećno biće u tebi živelo, plašilo se, čekalo, ko zna šta sve radilo, možda se i razbolelo. Nemoj se iznenaditi. Pomiluj u sebi lice koje spoznaš i pusti da ode, ode u svetlo i preozbrazi se u tebe samoga.

Najvažnije od svega, smejaćeš se posle koliko si stresa i nepotrebnih ćelija u sebi ubio, ali zato ne zaboravi da ispričaš svoju priču svima kojima je potrebna. Mi smo u krajnjem slučaju na ovaj svet došli samo u jednoj ulozi, otkriti kako upaliti svetlo u sebi i to nikada ne prestati činiti

Leave a comment