Neka svet napokon na svoje mesto padne

Poslednji pozdravi obično najteže padnu kada ih trebaš uputiti onima koji su te učili životu. U poslednja tri dana dosta sam ih uputila, dosta u sebi pokrenula.

Bilo je kasno da stignem na prvi čin. Na drugi se nisam nadala da  ću stići toliko brzo. Te večeri avion je kružio po pisti, sprečen višim silama ili sačuvan za bolji momenat svih nas koji smo nekuda kenuli. I ja sam krenula. Onog trena kada su se u meni neke stvari otključale da nikad više ne budu sakrivene i zaključane, život je počeo da mi daje i oduzima, da mi šalje znakove i da mi signalizira. Tri godine je ćutao. Bez znaka, bez udaha,  bez kompasa.

Napokon kada smo uzleteli znala sam sve i pre nego smo sleteli. Idem u beskonačno i neću se više nikad ista vratiti. Idem u svoje, idem u najtoplije, u najdraže, idem tamo gde znam ko sam i koliko voljena sam. A među oblacima tirkiz svila, moja se Milena odlučila raširiti krila. Sprema li sprema, život zamenila je večnošću. Temperament sam izgleda i njenom iglom isheklala onomad. Tama i svetlo preseka, da opomenu, da nikad ne zastanu.

U meni mir, neka se sigurnost uvukla u kosti. Znam da tako treba biti. Da došlo vreme je da napokon tako treba biti, svima nam. Odeš nekad da bi naučio o sebi više, da spoznaš snagu, da sačekaš da i drugi spoznaju snagu i da životu kažeš šta želiš. Jedne noći sve su se moje želje odmotale, sve su u nebo poletele, padajući. I tada sam znala sve. Došlo je vreme da se ili uzme ili zauvek ubije ono što smo dobili od Boga.

Sat vremena kasnije sleteli smo. Pravo gde treba, pravo i čisto. Čistije nije moglo biti. Njemu i Bogu. Drugom nikome nikada. I ako postoje bolji pokloni od vremena i života neka ih daju onima kojima bolji su, meni je život već toliko dao da sad mogu samo živeti i slediti. Toplina, mir, snaga, sjaj u oku.

I vidim ga. Čeka kao da oduvek čekao je. Jer moj je. I nikad niko drugi nikad imati ga tako neće. Božiji je. Božiji znak na mom putu. Znala sam da tu je. Srcem, dušom i telom. Slagah ga da nisam očekivala da će doći, a tebala sam mu iskreno reći da videh ga u srcu kako stoji i čeka i kako me grli, kako u mene uliva sve godine, svu čežnju i sve svoje tišine. Najlepše i moje.

Najbolje od života uvek prirodno i jednostavno je.

Trebalo je tri godine da naučimo da nam jedno bez drugog neće moći, a da život sudarajući munjama strasti nećemo promeniti. Pomiriti jedino prihvatajući. Ritual tišine sveti je zavet samom sebi. Kada naučiš vrednost i snagu istog, vratićeš se. Vratili smo se. U istom smeru. Jedno ka drugom. Utisnuh dušu u njegovu kada osetih ruke oko sebe, najjači i najnežniji zaklon. Napokon bih kod kuće. Posle toliko dugo napokon bih gde pripadam, kome pripadam.

Put je goreo. Duše su bile zajedno. Poklonio mi je nešto vremena sa njim. Poklon kakav još mi niko upakovao nije, uputio ni životom ni mišlju. I dočekao me je. U sedoj se kosi skupilo sve vreme života i tajne, a moji su prsti umirili poslednje snove. Znala sam da me oseća, znala sam da me čuje. Neprocenjivo i samo naše, samo moje. Kakav je život ako nemaš začine u njemu, napisah u svom prvom romanu? Da nije njega ni začini ne bi mirisali toliko silno danas.

Tog je jutra na put krenuo u avanturu. Poklonio mi je najlepše trenutke, avanture, najbolje poklone života. Pregršt radosti, snova i ljubavi. Čuvao je moje strahove, držao me za ruku, naučio plivati, pucati, stegnuti pesnicu i odbraniti se, nikad ne odustati, za ljubav uvek se boriti. Naučio me je da ljubav ne bira, nema cenu i da je se ne odričeš nikada makar svet oko tebe stao.

Beskonačno.

Zahvalnost je u srcu beskonačna.

Danas, kada zvezde padaju sa neba, najlepše želje trebate zamisliti. Dočekajte ih, zagrlite, nemojte nikada pustiti. Nije život da mu bežite i da ga se odričete. Nije život da mu vezujete krila, da ne lovite svice i ne sledite srce. Jednom sam se odrekla onog kog sam najviše volela, puštajući ga da ide, verujući da mu je mir i sreća tamo negde. Danas znam da ga nikada više neću pustiti i da ću se za njega boriti.

Neka svet napokon na svoje mesto padne.

Danas imam još dva anđela, večni se lovac života otisnuo u nove avanture. Neka ti je sretan i miran put i ne brini. Neću odustati. Život je moj prestao ćutati. Slediću ga i voleti. Zauvek čuvati.

Sad je vreme za nas.

 

1

No Comments Yet.

What do you think?

Your email address will not be published. Required fields are marked *