NE TREBAŠ OPRAVDANJE DA BI VREDELA

by

Razumem da smo svi različiti, a opet toliko sličnosti nekad boli prolazeći ulicom frizura koje se merkaju čije su šiške duže, lepše; čija je torba original a čija nije; ko ima više pratilaca na Instagramu ili Facebook-u; da li imaš bolje dupe ili veći muzički hit. Da ne kažem da su počeli po ulicama da slikaju čiji je stil Wow! Ne zna se ko koga više hejtuje i čija nesigurnost jače zaudara dok ti stižu prijateljske poruke sa željom da im potvrdiš vrednost. Možda ovo nije era različitosti, ali nije ni jednakosti. Ovo je era probuđenih i onih što uljuljkuju sebe u laži, manipulacije, uverenja da se može i treba biti nešto što uopšte nisi.

Pobogu, pa zar svi moramo raditi isto?

Za mene je to prosečnost i nešto mnogo ne verujem u istinitost istih. Dobro kupljeno, dobro upakovano, uklopljeno i sa zaleđinom nečijeg konta ili figurativne mecene koja dobro zna kako alavi svet funkcioniše i čega su gladni, lako ćete postati neko ili nešto. (Verujem u ovo nešto, pre nego u neko.)

Ne mislim samo na moj svet – svet reči, svet književnosti. Među nama tek svega ima. Mislim na ceo svet koji činimo zajedno, delimo ga i ponekad ne vidimo koliko zagađujemo.  Kada sam ja počela pisati Blog 90% blogera koji danas pucaju od ponosnih izjava koliko su uspeli za godinu dana, koliko su se dobro predstavili i slično, nosilo je pelene i čitalo školsku lektiru po kazni. Kada sam učila HTML code jer nisam imala love za profi web design i uporedo spremala ispite, nije ni postojao Instagram, a stranicu na Facebook-u sam obrisala pa ponovo kreirala i tako 3 puta, dok su mi sva energija, ljubav i duša bili na stranici majawu.com.  Mislila sam – nije poenta biti sakupljač duša, već ponosni nosilac i uživalac iste. Ja sam sakupljala salvete u vrtiću, mirišljave sličice u osnovnoj i stripove Zagor, a stare knjige i dan danas. Izgleda nisam dobro mislila. Danas što više sakupiš više vrediš (u svetu bez vrednosti).

Šta je sramota danas?

Nemati markiranu krpu na sebi, dobar auto, besnu torbu za koju radiš dva meseca ili više? Šta je tačno sram u celoj toj priči? Gledam žene oko sebe, takmiče se u svojim površnostima, koja će imati skuplju spoljašnjost, ne bi li vrednost sebi umanjila. Gledam ih u prolazu dok odlazim na posao i odmaram mozak radeći nešto za čega se nisam školovala, ali sam odavno spoznala da danas možeš biti sve ako želiš. Dovoljno je da sam lepa, prijatna, nasmešena, a elokventnost mi je došla kao savršen nakit kojim nikad lakše nisam zarađivala novac i još više štrčala u svetu čudno istih.

Zašto vam ovo pišem?

Nekad sam sedela u office-u od jutra do sutra, sklapala, računala, glavu razbijala oko penzijskih rešenja, pravnih normi i zakona o radu. Danas sam okružena milionskim brojem ljudi, pišem knjige, živim u prelepom gradu koji mi daje osećaj pripadanja i nisam stranac kao što se većina oseća kada nekud ode, a uz to mogu da radim koliko i kako želim. Spoznata lakoća postojanja. I gledam u prolazu žene koje se muče da zategnu stomak, da na lice nabace što više farbe, a iz Lujke Vitonke im očaj viri jer će sutra biti gladne. Meni trenutno iz plave, bezimene torbe viri “Nina od Arabije” autorke Marine Bulatović Barny, banana i notes prepun misli. Mojih. Danas je takođe popularno da kopiraš, kradeš, kao da su svi završili resavsku školu. Međutim, ja se borim sa svojim mislima, imam ih i previše, pa vi slobodno kradite, a ja ću da pišem.

Ponekad poželim da viknem sistemu da zabrani glupost, da skine šminke sa lica premladih da ne sijaju, paučinu brendova i popularnosti sa umova koji se knjigama trebaju hraniti. Ponekad se sa vetrenjačama vremena ne vredi zamarati. Poželim i da otvorim prozore, vrata, porazbijam kalupe, posadim cveće u prodavnicama plastičnih i skupih brendova, podelim torbe od jute koje smo mi kao studenti pravili i ukrašavali, rukama svojim dušu utkali. I ne smatram da je žena prvi put zaista žena kada obuje štikle, smatram da je žena kada ima meru, ume da vidi i iza zidova, čuje i neizgovoreno, veruje u sebe i nadasve voli sebe.

Jer draga moja, što si glasnija, to si svima jasnija. Budi ti žena koja radi ono što voli, sebično ne odustaje od sebe i svojih ciljeva, svojih snova, svojih lepih koraka. Budi ti žena za čijim tragom bi svi poželeli poći, njenim se rečima i delima ugrejati, ogrnuti, potpomoći. Budi ti sve što poželiš, pa ti za vrednost neće trebati opravdanje.

Kada bi iskrenost prikazali nesvesno, manipulativni program bedno bi propao.

Kada bi novac potrošili na putovanja, znanje, gladne, zdravlje; koliko bi duša sveta osiromašila za jednu vlasnicu brendirane torbe ili botox usana?

Kada bi lice namazali kokos buterom umesto kremom zbog koje nemate šta jesti, koliko bi zdravije i mirnije spavali, svežije izgledali?

Kada bi na svaku izgovorenu nesigurnost, glupost, laž, manipulaciju i zlobu pročitali po jednu knjigu, kakva biste osoba postali?

Kada bi shvatili da je trag koji ostavljate kroz svoju svrhu i radeći šta volite, važniji od broja ljudi koji vas slede i popularnosti kojom u momentima očaja mašete, nikad više ništa sem radosti ne biste trošili živeći.

Istina je, ponekad i biljka nikne na gomili govana, ali uglavnom je niko ne miriše. Zašto? Sa kim si, takav si.

Biram da budem sve što nije isto, sve što ja jesam. I ne morate me slediti. Više volim da mi pišete, razgovarate sa mnom, kritikujete me, pohvalite, razmenite svoje ideje i naučite me nešto.

1
1 Response

What do you think?

Your email address will not be published. Required fields are marked *