NE TREBAŠ OPRAVDANJE DA BI VREDELA

Razumem da smo svi različiti, a opet toliko sličnosti nekad boli prolazeći ulicom frizura koje se merkaju čije su šiške duže, lepše; čija je torba original a čija nije; ko ima više pratilaca na Instagramu ili Facebook-u; da li imaš bolje dupe ili veći muzički hit. Da ne kažem da su počeli po ulicama da slikaju kakav je čiji stil! Ne zna se ko koga više hejtuje i čija nesigurnost jače zaudara dok ti stižu prijateljske poruke sa željom da im potvrdiš vrednost. Možda ovo nije era različitosti, ali nije ni jednakosti. Ovo je era probuđenih i onih što uljuljkuju sebe u laži, manipulacije, uverenja da se može i treba biti nešto što uopšte nisi.

Pobogu, pa zar svi moramo raditi isto?

Za mene je to prosečnost i nešto mnogo ne verujem u istinitost istih. Dobro kupljeno, dobro upakovano, uklopljeno i sa zaleđinom nečijeg konta ili figurativne mecene koja dobro zna kako alavi svet funkcioniše i čega su gladni, lako ćete postati neko ili nešto. (Verujem u ovo nešto, pre nego u neko.)

Ne mislim samo na moj svet – svet reči, svet književnosti. Među nama tek svega ima. Mislim na ceo svet koji činimo zajedno, delimo ga i ponekad ne vidimo koliko zagađujemo.

Šta je sramota danas?

Nemati markiranu krpu na sebi, dobar auto, besnu torbu za koju radiš dva meseca ili više? Šta je tačno sram u celoj toj priči? Gledam žene oko sebe, takmiče se u svojim površnostima, koja će imati skuplju spoljašnjost, ne bi li vrednost sebi umanjila.

Zašto vam ovo pišem?

Nekad sam sedela u office-u od jutra do sutra, sklapala, računala, glavu razbijala oko penzijskih rešenja, pravnih normi i zakona o radu. Danas sam okružena milionskim brojem ljudi, pišem knjige, živim u prelepom gradu koji mi daje osećaj pripadanja i nisam stranac kao što se većina oseća kada nekud ode, a uz to mogu da radim koliko i kako želim. Spoznata lakoća postojanja. I gledam u prolazu žene koje se muče da zategnu stomak, da na lice nabace što više farbe, a iz Lujke Vitonke im očaj viri jer će sutra biti gladne. Meni trenutno iz plave, bezimene torbe viri “Nina od Arabije” autorke Marine Bulatović Barny, banana i notes prepun misli. Mojih. Danas je takođe popularno da kopiraš, kradeš, kao da su svi završili resavsku školu. Međutim, ja se borim sa svojim mislima, imam ih i previše, pa vi slobodno kradite, a ja ću da pišem.

Ponekad poželim da viknem sistemu da zabrani glupost, da skine šminku sa lica premladih da  zasijaju, paučinu brendova i popularnosti sa umova koji se knjigama trebaju hraniti. Ponekad se sa vetrenjačama vremena ne vredi zamarati. Poželim i da otvorim prozore, vrata, porazbijam kalupe, posadim cveće u prodavnicama plastičnih i skupih brendova, podelim torbe od jute koje smo mi kao studenti pravili i ukrašavali, rukama svojim dušu utkali. I ne smatram da je žena prvi put zaista žena kada obuje štikle, smatram da je žena kada ima meru, ume da vidi i iza zidova, čuje i neizgovoreno, veruje u sebe i nadasve se voli.

Jer draga moja, što si glasnija, to si svima jasnija. Budi ti žena koja radi ono što voli, sebično ne odustaje od sebe i svojih ciljeva, svojih snova, svojih lepih koraka. Budi ti žena za čijim tragom bi svi poželeli poći, njenim se rečima i delima ugrejati, ogrnuti, potpomoći. Budi ti sve što poželiš, pa ti za vrednost neće trebati opravdanje.

Kada bi iskrenost prikazali nesvesno, manipulativni program bedno bi propao.

Kada bi novac potrošili na putovanja, znanje, gladne, zdravlje; koliko bi duša sveta osiromašila za jednu vlasnicu brendirane torbe ili botox usana?

Kada bi lice namazali kokos buterom umesto kremom zbog koje nemate šta jesti, koliko bi zdravije i mirnije spavali, svežije izgledali?

Kada bi na svaku izgovorenu nesigurnost, glupost, laž, manipulaciju i zlobu pročitali po jednu knjigu, kakva biste osoba postali?

Kada bi shvatili da je trag koji ostavljate kroz svoju svrhu i radeći šta volite, važniji od broja ljudi koji vas slede i popularnosti kojom u momentima očaja mašete, nikad više ništa sem radosti ne biste trošili živeći.

Istina je, ponekad i biljka nikne na gomili govana, ali uglavnom je niko ne miriše. Zašto? Sa kim si, takav si.

Biram da budem sve što nije isto, sve što ja jesam. I ne morate me slediti. Više volim da mi pišete, razgovarate sa mnom, kritikujete me, pohvalite, razmenite svoje ideje i naučite me nešto.

Comments

  1. Pingback: Žene i saplitanja

Leave a comment