NE GUŠI ASTMA, GUŠI TE ŽIVOT

Udahni.

Ovo možda nije pravi momenat, ali takvih će biti još mnogo ako ne naučiš najvažnije. Disati je glavno oružje protiv samog sebe. Jer kada pobediš sebe, pobedio si sve ostale pred sobom.

Prva sam koja je na najteži način naučila da zakoči kada bi sekla rečju kao mačem. Prva sam koja je toliko tvrdoglava da bi te zabolelo kada bi se zaletela u mene svojom tvrdoglavošću i veruj mi, garantujem da bi se razbila u param-parčad. Nikad nisam bila tuđa niti sam to umela. Uvek sam bila svoja. Kod mene se na licu i dan danas vidi, ili te volim ili te ne volim. Sredine nema. Nema umiljatog osmeha koji kupuje poene, nema jezika koji liže tuđa dupeta, nema ruke koja mazi po ramenu ili kosici da bi došla do cilja. Ne. Kod mene je sve vrlo jasno. Ili te volim ili te ne volim. Ili te osetim, ili te ne osetim na prvu (čitaj – to što osetim nije moj pravac). I sada kada znaš da nisi jedina u svom ludilu – biti u pravu, pročitaj tekst do kraja.

Verujem da je proces učenja najduži proces ukoliko predugo koristiš isti metod ponašanja, usvojene obrasce ili jednostavno kao mazga ne želiš da se menjaš. Verujem da si milion puta rekla “Od sutra ću sve promeniti! Nikada se više neću zapaliti na prvu…” I slične izjave. Malo je verovatno da je to sutra osvanulo sa ostvarenim obećanjima i da si uspela u svojim naumima. Verovatno si samo odmahnula rukom i na prvu sličnu situaciju reagovala po ustaljenom obrascu. Znam da jesi, jer i sama sam bila takva.

Šta je mene navelo da se menjam?

Mnogo toga. I sve moje izjave bile su uzaludne dok jednog dana nisam shvatila da previše sebe dajem nebitnima i da se trošim pokušavajući ispraviti njihove krive drine (ili moje teško prihvatanje istih).

Tog dana u meni se slomilo sve što sam uzvikivala sa ratnim pokličom. Prelomilo se kao koplje u delove i ostalo da leži na putu života. Znate ko je slomio moje uporne pokušaje da nadglasam i nadjačam situacije, ljude?

Ja.

Niko drugi sem mene. Vodila sam predugu bitku u kojoj su se nizale situacije sa porodicom, partnerima, sa likom sa kojim ne mogu danas da kažem ni da sam bila partner u pravom smislu te reči, ali toliko daleko je otišlo da sam se jedne večeri zatekla kako ga slušam dok govori da sam konfliktna ličnost i da on sa mojim karakterom ne može da živi. Hmm… osvrnuću se u nekom drugom tekstu na likove koji vole da ti postave dijagnozu bez da su prvo svoju pročitali. Obično ih zovu psihopatskim slučajevima koji vole da manipulišu i dovedu te u stanje ludila iz kog teško izlaziš.

Kada sam otkrila da gledam u slomljeno koplje gluposti i da moja nabeđivanja i pokušaji da dokažem, raspravim, ubedim, objasnim nemaju apsolutno efekta i nisu potrebna, prestala sam da govorim. Prestala sam da osećam potrebu da bilo kome bilo šta objašnjavam. Shvatila sam nešto toliko jednostavno i čudno u isto vreme.

Objasniti se ne mora ništa, a objašnjenja su za budale.

Skladni odnosi sa drugim ljudima nisu neophodni ukoliko ti ljudi nisu oni koje želiš u svom životu. Svakako bi bilo idealno da se možeš sa svima sjajno slagati, smeškati se i izbegavati situacije u kojima će tvoje mišljenje ili tvoji postupci biti suprotni od očekivanja okoline. Ljudi koji te ne mogu prihvatiti takvu kakva jesi, ne mogu da prihvate ni sebe na kraju dana. I da ti ne pišem situacije u kojima sam umela da planem, da odreagujem burno, iznerviram se, ne dozvolim da neko gazi po nečemu što je meni sveto, napisaću ti nešto drugo.

Diši.

Nauči pravilnu tehniku disanja i koristi je svakodnevno, ne samo kada meditiraš i kada si u lošem mood-u. Nauči disati pravilno uvek. U svakoj sekundi svog postojanja. Kasnije otkrićeš da će se disanje samo aktivirati kao jedna od opcija za neutralizaciju napada ludila da nekome saspeš svo zlo koje vidiš u njemu. Ako ti to vidiš, da li je to onda samo njegovo zlo ili i tvoje?

Postavljaj sebi pitanja. I kada čuješ u svojim mislima pitanje poput ovoga, udahni duboko i jednostavno sve što bi izgovorila pusti da ode sa udahom i izdahom. Pusti da preraste u mir.

Svaka situacija vredna je da joj posvetiš pažnju, da se osvrneš na nju. Možda će ti pomoći ukoliko na jedan papir napišeš situacije za koje sigurno znaš da te dovode do ludila, situacije koje te bole, vređaju, koje u tebi izazivaju nesnosni bes i grč u stomaku od kog ti se povraća. Obrati pažnju na sve situacije do sada, nemoj ni jednoj davati opravdanje, niti tražiti nešto zbog čega je ne bi priznala. Svaka situacija je deo tebe, svaka situacija si ti. Deo tvog Ega. Znam, ne zvuči sjajno, ali sjajno je jer si pišući postala svesna svojih slabih tačaka, svog mača kojim više ubijaš sebe nego druge.

Kada si napisala sve, pročitaj. Čitaj da zapamtiš da svaka situacija nije došla ka tebi da te povredi, sruši te ili nasamari. Došla ti je sa razlogom. Naučiti te biti bolja osoba.

Uzmi drugi papir i napiši sva pitanja koja ti se vrzmaju po glavi a mogla bi ih primeniti u situacijima kao što su navedene.

Na primer:

  • Zašto reagujem tako burno kada me neko kritikuje?
  • Čega se plašim?
  • Šta bih volela da imam a osoba ispred mene poseduje?
  • Ko sam zaista ja?
  • Vidim li ja sebe tako kako očekujem da me drugi vide?
  • Da li je ovo osoba koja treba biti u mom krugu bliskih ljudi?
  • Da li imam potrebu za ovim konfliktom?
  • Da li je ovo što ide ka meni napad ili možda odbrana kroz napad?
  • Šta ako ne vidim realno osobu ispred sebe?
  • Šta ako je i on/ona uplašen/a kao i ja?
  • Koliko toga me čeka kada prevaziđem ovaj strah?
  • Šta je to što mogu postići ako sa osobom ispred sebe završim susret na miran način?
  • Hoću li pobediti nekoga svojim argumentima ili poniziti sebe?
  • Vredi li moje objašnjenje nekome ko ne vidi stvari na način na koji gledam ja?

I koliko još pitanja bih ti mogla napisati ali verujem da ćeš ti sama najbolje znati šta ti je u kojoj situaciji potrebno i zašto. Ispiši, razmišljaj, vežbaj da kontrolišeš svoje disanje neprestano, nauči da si prisutna tako što ćeš disati svesno u svakoj situaciji.

Kada sam shvatila da planem i ostanem bez daha, da ljudi koji od mene dobiju moju slabost ili bes, moju potrebu da im se objasnim ili dopadnem, ko zna šta sve još, shvatila sam i da je vreme da stavim tačku na taj deo sebe. Prvo sam naučila da moje disanje nije disanje. A kada sam prodisala, otkrila sam da nemam astmu i da silne godine koje sam provela na inhalacijama i pumpicama, na skenerima i spirometriji, nisu godine astme, već godine mog odbijanja da prihvatim neke stvari i da se oslobodim straha.

U strahu se gušimo, ostajemo bez daha, napadamo, vređamo, radimo mnogo toga.

Disanje me je dovelo do neke nove mene, a nedavno je bilo tri godine kako nisam bila bolesna, ni prehlađena, kako nisam koristila Ventolin, niti bilo koje druge produkte koji su mi bili svakodnevnica više od 30 godina.

I to nije sve.

Najveći izazov sam dobila kada sam srela svoj najveći ‘okidač’ za bes, svađu, bol, suze. Istim metodama kojima je pre nekoliko godina uspeo da me povredi, uvredi, ponizi, razboli, pokušao je i ovog puta. Ista laž, ista igra, isto sranje. Jednostavno ovog puta je postao nebitan, postao neko kome vredi reći sve ono što si predugo nosio kao svoj teret, ali reći i izbaciti kao go*no i otići dalje. Za govnima se ne plače i ne osvrće, to znate i sami. Bude neko teško i tvrdo, ali na kraju i ono prođe i ode u zaborav. Otišao je bez suza, bez bola, bez tuge, bez gušenja. I znate šta, sjajno je što sam i to iskusila, jer sam napokon prodisala. 😉

Ako si se zamislila nad ovim tekstom, drago mi je. Misli o tome i diši. I slobodno mi piši ako želiš snimiću i video o nekim svojim iskustvima.

 

0
2 Responses
  • Vanja
    September 17, 2017

    Uh! Ja sam slično vrlo često sa nekim dijagnozama, jednom sam čak završila na ispitivanjima zbog nečega što mi je selo na grudi i nije mi dalo da udahnem. Desi se to i sada ponekad ali onda dugo razgovaram sa Sobom i nadam se, jako se nadam da ću naučiti uskoro…

    • Maja Wu
      September 17, 2017

      Draga Vanja,

      od kako znam za sebe imam dijagnostikovanu bronhialnu astmu i alergije,
      gušila sam se i kao mala provela više na inhalacijama i infuzijama, ventolinu
      u bolnici, nego u prašini na igralištu. Nije bitno to što su lekari nalazili, bitno
      je to što sam ja pronašla tri decenije kasnije.
      Sredina u kojoj živimo, detinjstvo koje smo ostavili iza sebe a nosimo u grudima
      ponekad delove istog, ljudi koji na nas utiču a da mi mislimo da je njihovo
      prisustvo neophodno u našem životu, bliskoj okolini; zatim veze koje od nas prave
      maloumnike i napasnike po sopstveno zdravlje i srce, dah, dovode nas do besa
      i razočaranja…
      Poslovi koje radimo i kojima se dajemo do iznemoglosti, misleći da tako treba
      i da se to od nas očekuje. Urote koje vidimo a ne postoje i pomisao da je neko baš
      tog dana izašao iz kuće da nas za*ebe… uh… veruj mi,

      da ostaneš bez daha.

      I onda, otkriješ u jednom momentu (ne)svesti, da si ostavila iza sebe dobar deo
      prevaljenog puta, da ti mnogi ljudi više nisu jednako važni ili nisu uopšte, da te
      posao više ne tangira, a da si sebi pronašla novo mesto u svom Univerzumu,
      ono najvažnije.
      I dišeš!
      Dišeš jer te nije briga šta svet misli, ne trebaju ti lekovi i tuđe dijagnoze, jer ti znaš
      da kada si dobro i tvoje disanje je dobro, a dovoljno si zrela i odrasla da prepoznaš
      koje situacije i ljudi utiču na tebe i kako i da im jednostavno zatvoriš vrata.
      Alergije prestanu da izazivaju gušenja, kijavice, suzne oči… od jednom svi su oko tebe
      prihvaćeni onakvi kakvi jesu, jer ti više nije potrebna njihova potvrda, njihova ljubav, njihova reč.

      Kada zavolimo sebe, zavolimo i sve oko sebe. Kada u ljubavi se okupamo i duboko zaronimo u nju,
      otkrijemo da i pod površinom života može da se diše.
      Izbor je naš.
      I tvoj put je već počeo, samo ga sledi. Jednog jutra nestaće sve to što sedi na grudima i smejaćeš se i napisati mi: “Jebote kakav je osećaj!”

What do you think?

Your email address will not be published. Required fields are marked *