NE DOZVOLI DA TI VEŽU KRILA

Jesu li i vas učili da je bolje imati ‘normalan’ posao, znate onaj ‘za redovnu platu i nekad neku penziju’? Jesu li i vas učili da je bolje raditi makar šta, a snove i talente pustiti da se usmrde u bari strahova, uverenja i tuđih spremljenih posmrtnih kutija koje nose kada vam u posete krenu? Sigurna sam da jesu. O sigurna sam!

Gde god se osvrnem ugledam sjajne, mlade ljude koji nose divne talente. Međutim, malo ko ih živi, pokazuje, koristi, nadograđuje. Strah je donekle opravdan i njega mogu razumeti. I sama ponekad utonem u strah koji mi skoro uvek postane odskočna daska da se samo snažnije vinem u svoje želje. Ne razumem roditelje, prijatelje, partnere, okolinu, gradove, sisteme, države koji ne podržavaju, ne veruju u mogućnosti, koji sputavaju.

Sećam se, nije bilo tako davno, neko me je pitao ‘koliko si zaradila’ nakon što sam objavila novu knjigu, a ja kao šokirano dete najbogatije duše ne nađoh reči da opišem dušu koja se preliva, bogatstvo koje materijalno nije merljivo. I tada shvatih, živim ograđena zidinama onih koji se ne usuđuju videti, ne usuđuju se živeti.

Koliko je ljudi odustalo od sebe samo zato što neko nije verovao u njih? Koliko je vas ostalo da sanja velike planove koji se nikada nisu od plana odmakli? Koliko je usamljenih pera odloženo da čuvaju prazne hartije, samo zato što neka tetka nakon par stotina pročitanih knjiga smatra da za pisca trebaš nositi DNK Dostojevskog? Koliko vas danas radi u pekarama, bolnicama, prodavnicama i sanja da kreira svoju dizajnersku odeću, pravi keramiku, piše, slika, šije i ko zna šta sve ne? Koliko vas? I ja zamalo da završim u stranom svetu u nekoj prodavnici nudeći svoje snove i likove i praveći se da nemam dušu, da mi je dovoljno imati neku tamo lovu i možda penziju jednog dana, jer neko zna šta je za mene dobro.

Nisam.

Normalno da nisam. Duša koja zna svoj put ne ide putevima koji joj stavljaju okove. Ali duša ume svoje okruženje pogrešno birati, misleći da svi ljudi vide u drugima krila, magiju i mogućnosti. Tu je zamka. Ne vide, barem ne svi i zato znajte, što duže vremena sebe osudite na život bez snova, teže ćete se istima ponovo vratiti, u njima ogledati, u njih verovati. Birajte ljude prema svom osećaju, ne uverenju. Birajte one što u vašu dušu ulegnu kao deo koji je nedostajao i što vas sa ponosom dočekuju na vratima. Birajte one kojima ljubav i ponos prelivaju zenice oka dok vas gledaju, one koji se ne boje da ste drugi svet i druge boje, veći ili manji, vredniji ili novčano sigurniji. Birajte one što bogatstvo mere dušom, ne monetom. Birajte…jer u suprotom biraće oni za vas i dok se okrenete prodavaćete negde skupa odela onima koji žive vaše snove.

I da vam kažem nešto dragi moji, ne žalim.

Ni sekunde ne žalim što moje silno bogatstvo nekima ne znači ništa, niti što u njima ne vidim toplinu, podršku i pružene, za mene namenjene ruke. Ne žalim jer upravo dođoh sa najvećeg sajma knjiga u svojstvu autora. I znam da nikada nikome neću reći nemoj, ali ću svakome ko mi snove i krila vezuje, osuđuje, glasno i jasno reći NE.

Nije sramota podržati, sramota je nekome snove vezati. Snovi su jedina krila kojima ćete životima moći leteti.

 

photo by Vice

Leave a comment