NE BRINI, SVAKA SE KULA OD KARATA SRUŠI

Probudićeš se.

I neće biti više istog koraka koji poznaješ godinama, koji u tebi drži spone između starog i novog. Probudila sam se i ja, zar to nije i više nego dovoljno?

Mnogi se ovog jutra nisu probudili. Koliko je istine i laži u ovoj rečenici. Mnogi nisu imali izbora, a oni koji ga imaju sve manje su u stanju svest u sebi probuditi ne bi li ugledali sebe u svetlu koje im najbolje leži, zakoračili lakoćom dalje. Razne nam se smrti za života dese, razni nam se dese. I nije najgore ako posle izađeš bolji, veći, više svoj. Međutim, desi se da ljudi često ni ne izađu, da ostanu u svojoj tami, svom strahu, svojoj nazovimo nemoći, čekajući.

Reći ću ti. Neće doći to što čekaš. Trebaš sam poći po to.

Jednog jutra neko neće moći obuti čarape, boleće ga leđa, pa ćeš se sagnuti, obuvati ga kao malo dete. Drugog ćeš se jutra probuditi sa željom da ispričaš sve svoje snove, smeješ se, vrisneš radost u novi dan. Trećeg dana ćutaćeš, ljutiti se jer nije ni pitao kako je prošlo nešto neizmerno važno po tebe. I tako u krug, nizaće ti se dani u kojima ćeš otkrivati sitnice, one koje ste prosuli iza sebe, one koje ste zanemarili, kojima ste okrenuli leđa i koje ste osudili da su vam neprijatelji.

Sitnice čine život. Znaš to, nadam se?

Vrtiš svoje sitnice po duši i ne znaš kuda bi sa njima. Ne znaš gde da ih odložiš da ne bole, da ne rasplaču, da ti ne udare na prozor srca i zaustave ga iznenada. Mislite da je lako samo tako izbaciti sve svoje na ulicu nepoznatog i reći ‘Biću tu za tebe.’, okrenuti se i otići kao da ni jedna sitnica nikada nije život gradila, životu se u lice nasmejala i narugala?

Uložiš godine u zidove koji nisu tvoji, obojiš ih nadom, verom, ljubavlju i kažeš ‘Neka nam budu najbolji, neka nas grle i raduju, neka nam snove pokrivaju, mogućnosti otkrivaju.’. Uložiš godine u svaki sekund i ne primećuješ koliko je to truda, koliko je to suza, smeha, izgovorenog i neizgovorenog, koliko se daješ, trudiš, povlačiš, odlažeš, koliko činiš, koliko si nesebičan srcem i dušom.

I onda postaneš sebičan!

Onda odjednom ne postoji naše, postoji moje i tvoje. Ne postoji vreme, jer curi na pogrešne strane i ljude. Ne postoji sećanje, ni uspomena da se za nju uhvatiš, da kažeš ‘Moje je, ne dam. Volim.’, ne postoji ništa.

Ko su ljudi koji žive pod krovom u kom se nekad volelo? Ko su ljudi koji su se nekada smejali, pripremali večeru i planirali troje dece, putovanja, slikanje na izvoru, kuću kraj obale, stolić u uglu za pisanje? Ko su ljudi kojima je ego zaslepio um, koji odbacuju sve i ne cene, koji kunu, pljuju, mrze, sude, ne vole? Ko su ljudi koji su iz ničega sa poda jedne sobe mesili hleb, a posle se njime udarali i merili čija je šaka života u njemu bila veća? Ko su ti ljudi koji nisu želeli komunicirati, deliti, biti bliski, pa su gorčinom ispunjavali prostor?

Ja ih ne poznajem.

***

Život ti ne daje često da piješ sa izvora sve što želiš. Navede te da se potrudiš, da ukoračiš u neke nove pustolovine, da se usudiš naučiti ko si, koliko zaista u tebi tebe ima, koliko je nešto vredno a koliko nije. Ljudi ponekad odu jer shvate da nisu dobrodošli, cenjeni, poštovani, voljeni. Odu i ne govore nikome koliko je tuge i bola, koliko razočaranosti u njima. Odu i ćute, dok ne odćute. Odu i budu besni, uplakani, viču, plaču, ali više od svega prebiru po sitnicama i sećaju se. To rade ljudi koji znaju ko su.

I nekad negde udari te svest da si mogao sve, a nisi želeo. Udari te u stomak, srce, oči činjenica da je bilo toliko jednostavno ali je trebalo želeti, trebalo se usuditi, biti. Najviše od svega, uvek treba BITI. Ne postoje prošlost i budućnost, ne postoje izgovori, ne postoje nemogućnosti jer svaka krije u sebi mogućnost. Postoje samo praznine koje treba ispuniti ljubavlju i biti. Tek tada, znaćeš da možeš sve, da je svaki partner pravi, da je svaka prilika prava i tebi namenjena, da je sve što ti se desi sa razlogom i da ti da novu priliku da budeš, naučiš, voliš, usudiš se, ispuniš život sitnicama.

Jer kakav je život koji visi, vrišti, ostaje u praznini?

Prihvatanje je prvi korak ka ljubavi. Prihvatanje da su ljudi drugačiji, da imaju drugu boju kože, drugačije se zovu, mirišu drugačije i vole hranu koju vi ne morate voleti. Prihvatanje je sveti čin ljubavi i tek u njemu možeš poteći, živeti, oprostiti, voleti, sebe promeniti.

Radujte se. Činite. Budite. Volite. Vremena nema, a sve toliko olako odbacujemo, zanemarujemo, ne volimo, ne trudimo se, dozvoljavamo da nam ode, da izgubimo, da se narugamo, da povredimo. Sve što je potrebno, biti. Usudite se. Nemate šta izgubiti. Jer ljudi ne odlaze kada ih želite, oni odlaze kada shvate da ih ne želite. To je način da vam pokažu da cene sebe ako ih vi niste znali ceniti. I boli ih, da. Jer su uložili svoje vreme, život, osećanja, nade, neki čak i zdravlje, ne bi li gradili kulu od karata života. Sećate se? Taman stigneš do vrha, ona se sruši. Na ulicama Firence svakog jutra iznova oslikavaju pločnike kojima se dive turisti, prolaznici, da bi ih s večeri sprali ulični perači i ostavili go beton.

Tako je i sa životom. Ali onda kreneš iznova… jer život se živi.

 

 

Leave a comment