NAPRAVIĆU PRVI KORAK

Monday…strolling nearby, it’s getting springer. 🙂 
Ovaj februar u maniru pravog prestupnika iskače u licima onih koje misliš da nikad nećeš sresti. Sretneš ih, kad tad.
Često nam se dešava da nismo svesni nekih situacija, postupaka, nekih osobina koje nosimo u sebi. Prva ja. Kaže mi muž da sam najzajebanije stvorenje koje zna. Istina. Svesna sam toga odavno. Možda samo nisam imala izbora nego naučiti se tako odbraniti od onih koje nisam mogla na drugi način naučiti da i sama imam prava, da smem i mogu, a da ne tražim ništa osim šansu. Život nas uči podjednako, nekad neki nauče pre, neki kasnije, ali svi naučimo. Da  se razumemo, karma je zajebanija od mene. Ona kad zvekne šamar to boli i odzvanja toliko dugo da se pitate šta vas  je snašlo. Ja  sam tek jedan od učenika iste. 😉 šalim se…
Postoji i ona teza, da mi emotivci  sve osetimo mnogo dublje, energičnije, proživimo da se stresemo do srži svoje suštine i onda obnavljamo i vidamo energijom koju otkrijemo slučajno u svemu tome. To je takođe tačno, znam po sebi. Moram da budem istrajna, da odradim šta sam naumila, a nešto me mnogo nisu učili da tražim pomoć, niti da čekam da mi se da, uglavnom da mogu, moram, pa negde i hoću ide sa  tim u paketu. A da osećamo savršeno i nekad prebolno, da imamo tu neku fucking intuiciju koja nas samelje od nožnog malog prsta  do zadnje vlasi kose, uh…imamo. Koliko je dobra, toliko i nije dobra. I izazov smo sami sebi kada shvatimo sve to i u jednom momentu svog puta odlučimo da se prihvatimo takvi kakvi jesmo. Slomi nas mnogo, obeleži sve, ponesemo šta je potrebno, a da nismo u stanju da to podnesemo verovatno nam se ne bi ni dešavalo.

Zašto ovo pišem? Da olakšam ovom februaru prestupniku, vama,  sebi, onima koji će tek da nas sretnu. Možda. Srećan vam rođendan prestupnici. Kako li je vama što ga slavite svake prestupne, ne znam, ali da imate svoju karmu, sigurna sam.
Nisam  uvek mila i draga. Nekad sam baš onakva, kako moj muž kaže. Ne činim nikome loše, ma ne. Niti želim. Samo mi  nekad ljudi  idu na živce i ne mogu da  istolerišem glupost, nemar, bahatost, prezir, uvrede, nepravdu, prljav veš na stolu koji nije moj i nije mu tu mesto, naivnost koja se plaća u svetu nas intuitivaca preskupo. I onda, da li je do mene ili je do svih njih nemam pojma.  Neka bude eto da je do  mene. Volim ljude koji su posebni, energični, koji mogu da podnesu da se slome i plaču, a da zatim obrišu suze i sednu i sipaju sepi čašu besno skupog vina uz reči “Ko ga jebe! Sve je to život. Sad  sam pametniji, naučiću i druge oko sebe da to budu svojim primerom.” Za  mene su to ljudi.  Ni ovi drugi nisu neka vrsta koja ima svoje ime, isto su to, samo manje vidni za mene u tom nekom sistemu vrednovanja. I šta ću, takva sam kakva jesam. Ustanem, otresem prašinu života, naspem čašu vina i kažem to što kažem i idem dalje. Uz sve to uvek, ali nepogrešivo uvek osećam i više nego što bih trebala. Kazna ili usud, majku li mu više, ali nekad mislim da je to pravo prokletstvo za nas takve. Previše druge osećati je toliko silno, snažno, nedopustivo u određenim momentima da osećaš kako ih vređaš time, ali  ne možeš si  pomoći. Dakle i to eto nekad ume da me dovede do stanja uznemirujuće tišine preispitivanja da li zaista ti neki koje ja osetim, ne osete sami sebe?! Sve u životu vam je realtivno. Kažu da je i kupanje dobro za sve nas, ali traje kratko efekat, pa ga treba praktikovati svaki dan, nekad i češće.
Razumete? I rad na sebi je isto takav. Što se više kupate, više se vidite, dodirujete, više se razumete, osvežavate svoj lični Univerzum. Zamirisaćete u krajnjem slučaju sebi.

Odakle meni  sve ovo?  Ma  nisam ja neki reiki, niti samoproklamovani trener vaše podsvesti, jer vidim ima ih mali milion svuda  oko mene. Samo  sam  biće koje dozvoljava da život dođe, desi se, ode kada treba i ostavi šta treba, a spremna sam i da podelim sa drugima, ko želi – tu je, ko ne želi – hvala, adio. Svakome od nas Bog podari nešto da otkrivamo, prihvatimo ili negiramo, da se njime služimo i da svoju svrhu u tragovima ovog sveta ostavimo. Dugo već znam  koja je moja svrha, ali tek ovde u Nemačkoj, tek onog dana kada sam počela da samujem više, cenim svoje vreme na novi način, učim ljude da nauče i mene, kada  sam prihvatila promenu, odlučila se na nju, otkrivam koliko ta svrha još uvek nije iskorišćena i koliko tek treba to biti. Jedna žena stalno spominje “Ma  danas je svako pisac…”. Ok. Možda i jeste. Pitanje je šta ti činiš i osećaš po tom pitanju. Smeš li da napišeš i preko one linije koju ljudi obično svesno obilaze? Ja smem. Možda i jesam  zato najzajebanije stvorenje koje postoji, ali sam isto tako i splet energije i emocije iz tog istog razloga koja me vodi da dam ljudima ono što svesno sami izbegavaju. Moja svrha je pisati, osetiti, napisati, preneti.
Jedan dan sam ušla u priču koja je bila sve sem priče. Htela sam da se pokrenem i na nekim drugim poljima, da počnem da radim, da naučim nešto novo, da dam sebi šansu da se stvari okrenu i u nekim drugim dimenzijama koje su  mi još nepoznate. Ispostavilo se da sam insajder na jedan dan koji ima priču za sve vas. I eto me. Proleće mi golica potiljak, neka me pitanja izmorila  do te mere da sam se jutros restartovala za novi krug. Prolećno čišćenje, pražnjenje nepotrebnog i starog, oslobađanje prostora za ono što dolazi. Svest se koristi da bi preneli nešto, naučili, pokrenuli. Univerzum je taj koji odlučuje gde i u kom smeru naša svrha treba delovati. U to ime, napisala sam jednu malu priču za sve vas, usudila se da budem iskrena do kraja i prekoračim tu granicu kojoj retki priđu, a shvatila koliko je neprocenjivo biti čovek pre svega, znati odakle potičeš, šta si ostavio za sobom i koga, kome ideš, čemu težiš i na koji način spavaš i sanjaš.
Uskoro, priča o ljudima, priča o onima koji su rado progovorili o svojim sudbinama da bih ja istupila vodeći se svojom i ostavila trag i utisnula prvi korak. Neka moj korak bude prvi, a na vama je da odlučite šta i kuda dalje.
Knjiga će biti najkraća do sada!
Manifest! Brošura! Lične priče par ljudi koje imam čast poznavati, moja priča kao insajdera na jedan dan! Moći će svako da dođe do nje. Biće to poklon za svet, svest, za vizije, za želje, za one koji smeju i one koji se boje. Biće to promena koju želim da vidim oko sebe, a ako samo neko od vas prosledi dalje, oseti, shvati, pročita, prepriča, usudi se setiti kada bude trebao istupiti za sebe nekad i negde, smatraću da sam uspela i da je moj korak samo početak jedne duge šetnje kroz život koju delimo svi, znali se mi ili ne.
Tražite posao? Nemate šta da jedete? Deca čekaju nove patike i knjigu koja i dalje u izlogu samuje? Verujete da vas tamo negde čeka bolja budućnost? Školovani ste i spremni progutati svoj ponos pred onima koji nikad neće moći da shvate ko ste i šta ste? Dizajner ste i crtate stripove koji bi osvojili svet ali ne verujete dovoljno u sebe i pristali ste ćutati, raditi bilo šta? Lekar ste? Profesor koji ne uči druge, već ćutke spušta glavu dok ga nenaučeni bičuju neznanjem?

Čovek ste?
Da. Znam da jeste!
Uskoro dostupno na svako mestu, u svim velikim online knjižarama, po svim većim gradovima u knjižarama, u ambasadama, na aerodromima, od ruke do ruke, u štampanom i elektronskom izdanju, na TV-u, u novinama, u vašem telefonu, vašem komšiluku, u vašoj ličnoj zbirci priča koju ćutke nosite možda.
Vreme je da koračamo i da naučimo one koji su to zaboravili kako je lepo biti čovek i za sobom ostavljati dobro. Jer naše malo je nekome mnogo!  😉 

Leave a comment