NAJTEŽE JE BITI ČIST

U vrtlogu duša, najteže je biti čist.
Znamo to svi, ali opet negde, zamereni sami sebi na liniji koju podvučemo kada nam najmanje do toga svest dopire, ostavimo neke svoje tragove koji za nama urliču i zazivaju nam ono u nama nedohvatljivo.
Znam, malo me ko razume, ali ne obazirem se ja više na to ko razume ili ne. Dok sam bila klinka, nedozrelom rečju se borila da pronađem sebe, bilo mi je izuzetno bitno da se dopadnem, da me shvate, da moja reč bude primat u nečijem svetu, duši, srcu, a onda… desila mi se katarza, lomovi, budale, idoti, fini ljudi, dobre duše, pakleni zidovi trnjem obrubljeni i o mene očešani kada im se nisam nadala. Ma da, to sve svako od nas prođe, samo neko ume da prizna, neko ne ume. Nekoga izgradi, nekoga uništi. Nekome da snage da ustane kao feniks jači i od sebe napravi nešto veliko, bolje, ne samo za sebe već i za druge kojima se više ne mora i ne želi dokazivati, priznavati, dozivati u njima, nego jednostavno koračati dostojanstven u svojoj karmi onog što jeste i što gradi. Tako se i meni desilo, nešto me mnogo nisu više doticala spoticanja, ali sam naučila da ih iskusno ovekovečim, a kome zaderu dušu taj se nađe u njima pa navrati na moje stranice, na moj sajt, u moje zidine bez ograda, granica, međa…a među sve nas nomade koji smo tu sa istim ciljem. Biti svoji, lutajući slobodni, a uvek povezanim istim u nama što samo retki spoznaju. Jer duše moje drage, da vam sada kažem sa koliko se praznina srećem nekada, da me boli da im ne mogu otvoreno reći da neće tako moći dugo, daleko, večno, sami, a ja prećutim, još nešto naučih i uvežbah eto, tehniku da me više nije briga i nije moj zadatak. Eh, da… misija nam nekad padne sama od sebe u nedra i rodi se kao tih pev koji sledimo dok god dišemo, kroz pluća kao kapije duše taj sveti gral, prosipamo i dolivamo, ono jedino dragoceno dok možemo.
Sretoh ih previše. Nekad toliko da me bole svi podjednako, nekad toliko da ni romani nisu dovoljni da o njima pišem, a kamoli životi da o njima dišem i kroz njih. Ipak, negde, bude mi ih žao. Umem da vidim razliku između izbeglice iz sumnji i prognanog iz želje. O da! Toliko vapi u svakom tom licu koje ni ne gledam a samo se prikazuje rečima i odaje gestama koje za sobom ostavlja kao tragove, da se pitam moguće li je na kraju nekoga samo pustiti da veruje da je nadmoćan i siguran, verodostojan sebe i svoga, dok mu ne otkrivaš da ga tumačiš još od onda kada je krenuo ka tebi, a ne kada se prosuo. Ljudi se obično pred nama prospu onim što je u njima najtanje, najbolnije, najteže, najslanje i što često krajem gorči da se teško može progutati bez izraza u očima koji odaje. I ja često tako, volela bih da ne vidim, da ne čujem, da ne spoznajem, ali moja je bit izgleda da spoznam ne bih li napisala, prenela, posudila, ukalupila, omogućila…mada ne vide me svi jednako! Nekima sam kuluk, nekima sam moć, nekima sam strepnja smeju li mi ili ne, a nekima čista nemoć da se odbrane od samih sebe dok misle na mene. Znam, tako je već bivalo, ali sam i ja bivala neka druga onomad. Više nisam. Ova ja, i sada, tačno se srećemo kako hodamo po međi tuđih pokušaja i zaludnosti, svojih strasti i obesti, a kupamo i plivamo u reci Neizmeris koja nikada nije potekla, a zauvek je svoje tragove ostavila u kotlinama svih nesigurnih jadnika što misle da se postaje čovek preko noći, da se gradi hram i svetilište jednim jutrom, a da se duša pokorava lažnim laskanjima i neumerenostima. O ne! I ovnu je zvono stavljeno na čelu stada, sa razlogom. I ovce ga ne slede bez besmisla, ni ljudi se ne obraćaju bez zadnje namere, niti se dele i sauživaju sa istinom. Kupaju se sami u sebi nedostupni za obale kojima je potrebno prići, bosim stopalom ukoračiti.
Ma znam, ne razume me svako, ali ni ne treba, ne pišem ja za svakoga. Ja pišem za vas koji kad gledate vidite, kad slušate čujete, a ne treba vam zvono da vas poziva na jutrenje, mokrenje, sanjanje, voljenje, bivstvovanje. Vama treba, kao i meni, neka nevidljiva nomadska ruta na karti, da joj se uputite kroz život obarajući ne pred sobom, već za sobom ono što treba poleći, usnuti… Vama trebam i ja, kao što i vi trebate meni. Za ostale me baš briga. Makar se prašinom raznosili okolo.

Leave a comment