MIRIS ZORE NE OSVEŠTA ŽELJU

Mirisima reči, jutrom shvatih, ne spavam. Nepodnošljiva lakoća postojanja, kad je spoznaš iznenada. Neki se susreti naprosto u dušama dese.  

Znam, postoji tamo, u predelu koji odavno ne prokoračah, onaj deo mene koji zaboravih namerno. Predugo je tome već, a opet premalo da bi se zaboravilo. Može li se takva želja i zaboraviti kad te jutrom iznenada neosveštana probudi?
Nisam ni rekla da odlazim, a samo sam otišla. Moglo se naslutiti po nakupljenim oblacima. Zalud…
Neke se rečenice ne dovršavaju, neki se putevi otvore sami. U kom to smeru zalutaše ona nekadašnja jutra, to više niko ne zna, a danas ih uprkos sebi ipak živim. Nisam ista, niti mogu biti.
Prelomljena tečem već neko vreme u smeru svog izvora i ne postavljam više ta silna pitanja. Danas znam i ono što ne znam, jer tu mi je. Dođe samo, anima progovara “nije samo, nego pozvano”. 
Nisam zaboravila ništa, ali umem da nosim evo. I nisam se odrekla ničeg, a opet odrečena nosim.
I obukoh haljinu iznova, kao nekada, u talasu reči i osmeha, pera i stihova. Okrznuh im želje, poglede, snove, slučajne i namerne, one zalutale i one zanemele. I spoznah se opet odrečena, da nisam odrečena. Od želje se niko odrekao nije, a želje su vatra u plućima, noći u daljinama, zalutale reči u svitanja. Ni moje nisu ništa bolje i tu su, eto, nikud da odu predaleko.
U nekim daljinama ostavih svoj život, reči, romane, duge šetnje i bosa stopala po vrelim linijama puteva usuda. I spoznah sebe, slomih sebe, slomih i njega, sve one dane. I pustih, a ponesoh sa sobom, ipak.
Kakav je život Putnice, a kakav neosveštane želje Sveca, upitah se iznenađena spoznajom. I odbacih želju zarad puta, večna Putnica. I ovog puta.
Kakav sam to znak dobila, a da sam od njega uporno toliko daleko odlazila?
Putuješ kad si spreman, a izbora nemaš. Tamo gde goriš i kad misliš da ne goriš, ne pitaš, ne plačeš, presahneš, pa uzdahneš, a onda zastaneš i zažariš eto, ipak, onim željama. I budeš, bez obzira na sve.
Otkrih, gde god putevima da kreneš, haljina ti stoji jednako željom namirisana, pogled vrelinom tajni skriven, a put svih putnica usud i dar.
Ko jednom u reči zaplovi, njihovom rekom do večnosti bez mogućnosti na pomilovanje, neosveštan plovidbom teče.
Majske se zore i ove godine ne uspavaše. Možda što su moje…

Leave a comment