MIRELA COREL BAKETARIC O SEBI

Dragi prijatelji i verni čitaoci,
kada bih vam rekla kako sam se osećala kada su mi rekli  “Ti si srpska književnica, ne možeš da pišeš za nas.” ili kako izgleda kada nisi dobrodošao na neku svečanost jer si iz Srbije, mislim da bi vam se duša rasplakala. Neću vam reći! Pokazaću vam na svojoj stranici kako ja razmišljam i kako ja vidim ovaj svet, a to će biti sasvim pristojan šamar svima koji žive i dalje “ispod kamena”.
Poznata sam kao vrlo iskren autor, kolumnista, kao neko ko nema problem da kaže istinu i neko ko se za istu bori svojim perom. Ne volim prazne i šuplje priče politike, niti je na mom blogu i u grupama koje vodim dobrodošla ista. Verujem da ono što daješ drugima, jeste slika tebe, zasluženo ti Univerzum vraća nazad. I ponosni sam osnivač Anima haling koncepta koji će zagrliti ceo svet!
Na blogu je rubrika u kojoj ću rado ugostiti sve pisce, blogere, autore, umetnike, glumce, pevače, ljude dobrog srca, velike na svoj način, sa kojima ću rado deliti vreme, misli, reči. Ja sam letovala kod babe i dede na Braču, trčala Zadrom i milion puta na onoj divnoj, crvenoj zemlji ogulila kolena onako šeprtljava, odrasla sam u mojoj divnoj Vojvodini, u Somboru gradu platana, najlepšem izvoru umetnika, slikara, pisaca, a danas živim u Mainzu i koračam ponosna na svaki deo sebe i onog što me je gradilo.
Nisam ponosna na ljude koji su me sa 35 godina naučili da u ‘velikom svetu’ postoje predrasude veće nego u selima naše bivše Yuge, nisam ponosna na šamar života koji sam doživela kada sam otkrila da možemo piti kafu zajedno, ali ne možemo biti deo ISTOG jer nismo iste nacionalnosti.
Od danas, pa dok sam živa, rušiću vam granice koje ste izgradili u svojim malim umovima i truditi se da kulturom i umetnošću svetli grob moje bake koja je iz Dalmacije, a ponos sija u očima druge koja je iz Vojvodine.
Bila sam jasna, zar ne?
POZIVAM SVE UMETNIKE VELIKOG SRCA, ŠIROKOG UMA i BEZ GRANICA, pišite, predstavite se, gradite ovaj svet na način koji je dostojan da nas čita svako i da za naš okrugli sto ujedinjenih pera, sedne sa ponosom i zadovoljstvom. 
Moja prva gošća u to ime je divna, posebna, talentovana Mirela Corel Baketarić koja je 1976 g. rođena u Rijeci, a živi u Slavonskom Brodu. Njen roman ćete tek čitati, držati kraj uzglavlja i vraćati mu se željni još malo energije koju ona nudi. Sigurna sam u to!
Pero prepuštam njoj.
Vaša Maja

Neku večer stoji meni poruka u inbox-u. Maja! -Hoćeš li gostovati na mom blogu? Ostala sam zbunjena i zatečena. Ajme meni što ću sad? Kud baš mene od svih ljudi?! Kako odbiti Maju? Nikako. Sada lijepo prioni i piši. – Majo što da pišem? Očekivala sam da će reći bajku a ona će ti lijepo; – predstavi se perom. Uh!. A jesi mi olakšala, u sebi ću. Moje pero piše istinu.  Rekla sam OK. u inat sebi.

Naime zašto je ovo važno?! Najteže je govoriti o sebi plus nikada nisam voljela javno govoriti. Moja velika bolna točka. A kako sam se onda odvažila pisati i to javno? Da. Ovdje priča počinje. 
U inat sebi. Ja se inače volim inatiti svemu, pa i životu. Tvrdoglava sam. Bik po horoskopu. Živim u Slavonskom Brodu gdje pišem svoj prvi roman. Rođena Riječanka. Veliki optimista. Hrabra toliko, da moj muž zna reći, tvoja hrabrost je jednaka ludosti. Istina. Puno sam se puta opekla ali idem dalje jer niti želim niti znam drugačije.
Kada čovjek nešto istinski voli pobjeđuje sve strahove, to je odlika uspješnih ljudi. Ne razmišljaš. Ideš za srcem i usput rješavaš svoje kočnice. To je dobro. Tada svakim danom sve više znam koliko mi je stalo. Svaki puta kada naiđem na prepreku prevlada strast. Posao je isto kao brak. Ako prevladam sve kočnice uspjela sam ako ne nisam ni voljela.
Iskreno ni ne razmišljam o njima, o kočnicama, ako je ljubav jaka. Ja se nikad ne vračam sa pola puta, idem do kraja pa kako god jer za mene je život traganje za istinom u sebi, za onim zbog čega sam rođena. A mislim da to stoji u srcu i poput oblačića u stripu nam govori, vidiš li? Da vidim, i oduševiš se viđenim, samo što treba iskoračati i ostvariti oblačić. Koraci i nisu nekada toliko lijepi ali onaj oblačić je iznad tebe toliko pun strasti da prijeđeš ono što nikada ne bi pomislio da si spreman.
Mnogi misle da sam odustajala, jer sam radila toliko toga. Ja to ne bi nazvala odustajanjem, nego potragom. Ako pratiš srce skreneš u ulicu u kojoj nemaš pribora za obavljanje onoga što si radio do sada. Nema ničega, nastavljaš bez onoga što si naučio do tada, primijeniš naučeno na drugim stvarima. Svi imamo neke kočnice i kada bi stavili na papir puno više je onoga čega se bojiš ali to je ispit, koliko voliš?
Pretpostavljam da je nekome moj strah neopravdan. Čega se bojiš? Javno reći tko si?! Koliko god mi bili svoji i tvrdili da nas nije briga što netko misli o nama ipak stoji u džepu rezerva, stalo nam je. Jer evo sa ovim priznajem da moja hrabrost krije puno slabosti i bola kojeg sam prošla, a mnogi su vidjeli hrabrost bez onoga što stoji ispod površine. Mogla sam reći ono što smatram realnim. Ali ja volim pisati a  pero ne poznaje  realnost. Perom se, htjeli ne htjeli, razotkrivamo. Ono ne može prikrivati, želi biti ono što je. Trga se i od nas samih. Pero je duša koja se sakriti ne može. Ne zna maskirati,  piše iz srca ali tako je to sa olovkom ispiše ono što nismo ni sami znali do ispisanog. Evo ja nisam znala da sam slaba. Kako je moguće da je netko hrabar ipak jako slab?  Reći ću to ovako. Hrabrost se zove  idem u inat slabosti jer slabost nikada nije toliko jaka kao hrabrost.
Nisam nikada plakala jer si nisam  dopuštala slabost. Ali što je iza zidova? Isto. Duša ne može plakati dok ne priznaš bol, isplačeš  sve slabosti. Pisanje nas razotkriva, čita nas kao otvorenu knjigu da se sami zapitamo, što se događa?  Da, sa pisanjem sam počela plakati, ko kišna godina, jer sve ove godine moje hrabrosti su morale, hoće neće, izaći. Koliko god si jak pokažu ti da si isto toliko, ako ne i više, slab. Jesam. E sad to i pokaži u inat sebi.
 
Kultura, život, odgoj, nas uči da budemo hrabri, uče nas da je slabost mana, tako često postanemo ono što nismo.
Od kad znam za sebe uvijek sam nešto piskarala ako nema papira bilo je zidova, važno je da se piše. Nitko nije primjećivao da piskaram pa sam krenula po zidovima kako bi pridobila pažnju. I jesam. Ali  kud ćeš veće gluposti od, Pišeš?! Uhvati se pametnijeg posla. Tako to kod nas ide. Ako ćemo realno, danas čovjek što god želi raditi ili studirati postavlja se pitanje, kud baš to? Daj nešto pametnije. Nismo svi da budemo doktori i informatičari, mora neko i ostalo. Nismo svi za novčanike, za neke je život potraga. Sva sreća ja sam sve samo ne realna, to nikada nisam bila. Uspjela sam se otgnuti svima i svemu što je realno, iskačem iz tuđih kalupa.
Život, nametnuta kultura i bolni udarci nas uče da moramo biti jaki,  ali čovjek nije nimalo jak, zavarava se, dok ne spoznaš slabosti ne zna što znači biti jak.
Ali sam isto toliko shvatila da je hrabrost reći da si slaba. Jer jesmo slabi smo samo što prikrivamo nepoželjno i smatramo slabost manom.
Hvala ti Majo što si me pozvala jer sam otkrila sebi koliko sam slaba i istovremeno ta slabost mi govori koliko sam jaka. Sve u životu ima svoje razloge tako i ovo gostovanje na tvom blogu.
 
                                                            Mirela Corel Baketarić
 

Leave a comment