MERA ZA LJUBAV

Zagrljaj je mera ljubavi.
Na to moj prijatelj Damir kaže, zagrlio sam jednu ženu i ispostavilo se da je protumačila kao emociju koja je jača od emocije prijateljstva. Ipak, pogrešio sam, nisam mislio tako, dok ona jeste mislila tako, a meru nikad nisam našao… Ima li mere pitaću sada ja?!
Mera postoji. Jedina mera koja je nemerljiva je zagrljaja mera, ljubavi mera, sreće i osmeha, tuge i bola. To su mere koje ne vredi da se istražuju, važu, niti da se odlažu. Treba ih proživeti do kraja. Onako kako dodju, pametno i svom svojom mudrošću ih prihvatiti kao nešto lično i vrlo bitno, kao zadatak bez zadatka, ne ispustiti ih nikad da ovladaju, a opet ovladati njima rame uz rame. Zašto sada pišem o ovome? Zato što mogu da kažem da se nekad neke tuge nose predugo, a ne odboluju onako kako bi trebalo. Nekad neke suze ne izadju kada im je vreme, ne nadju svoj put, pa bez mere poteku kada im se ne nada više niko. Potekle su i meni, znam šta kažem. Nisam im se nadala, nisam ih ni želela, ali izgleda da je neko morao da se desi da probudi u meni emociju, da bih odbolovala do kraja i pustila te suze kočene godinama što nisu ispratile one koje su odavno našle put svetlosti dana. Potekle su. I stale. Iznenadile me i preplašile. Nisu jedini strah koji mi je poznat a ujedno nepoznat. Ipak, mera ne postoji. Nisam ih mogla izmeriti ničim.
Mera postoji. Možete da gradite godinama neke odnose sa ljudima, a da ni za 100 godina ne izgradite nemerljiv odnos poverenja, ljubavi, sloge, bliskosti, intuicije koja vam se budi u samom činu susretanja pogleda, predosećaja koji vas probudi iza sna i natera da ustanete a da ni sami ne znate zašto to činite. Nema tu mere. Mera postoji u prodavnici slatkiša, u pekari, u mesari, postoji kod krojača i kod kovača. Zaista, postoji. Mera u odnosu dva bića ne postoji. Dve se duše ne mogu izmeriti. Nekad samo, dve duše mogu da se uzaludnog truda uloženog slome jedna o drugu i da ma koliko davale i pokušavale, jedna uvek zaostaje za drugom, ne vidi, ne oseti i ne čuje. I da se stvori mera praznine, mera bola i tišine, daljine. Te bliskosti daljine. Ta daljina je najgora. Nekad sam verovala da mogu da je pobedim, da mogu da pružim sve što nedostaje meni, pa da će se tako umnožiti tim činom sve to isto i umnoženo vratiti meni. Ne mogu. S godinama koje sam ostavila iza sebe, shvatila sam da ne mogu. I dugo me je bolelo, jer sam sebe osudila da živim tako, da pružam i da čeznem, da svakim danom venem u saznanju da sam ja ta koja je pogrešno procenila. Sa izborima se nekad ne može natezati. Sa dušama se nekad ne vredi uklapati, pregovarati. Nisam uspela. Lični mi je poraz saznanja, da nisam uspela da dobijem nazad koliko sam dala. Sebična li sam? Nisam. Ne vidim to više tako. Vidim pre kao voljenje sebe posle mnogo godina. Neke se daljine ipak mogu izmeriti. To su daljine koje nastaju izmedju dvoje ljudi. Te daljine merljivo postaju veće i što si dalje, više te guše, a nekad čak i dok samo sedite jedno kraj drugoga. Zar ne? Ima i toga. Slušam to tako oko sebe godinama, a svako ima na kraju mere jednu bolnu rečenicu pokušaja uklopljivosti medju svet, ’Tako mora biti, nemam sada kuda.’. Na žalost, poznata mi je. Predugo je slušam naokolo, smučila mi se evo. Priznajem. Ogadila mi se. Do samog kraja. Do ruba srca i duše koji ćute predugo. Ne žive predugo, a još duže nisu se usudili da nekome opet pruže davno svešću probudjeno da je divno nekome biti nešto i da je divno da taj neko bude vam nešto. Eh da…
Mera postoji. Ipak, eto da. Ali mera svesti da se u nadi zaboravljenog ipak može desiti da otkrijete sebe ponovo kraj nekoga, makar i svesni da taj neko to ne vidi, niti će ikada videti, vi se probudite i u sebi zapitate, odakle vam ipak taj titraj, lepet krila, taj sjaj i osmeh iza zida kada niko ne vidi?! Imate ga, znam. Svesna sam. Imam ga i ja. Udari tako kao vetar u grudi, izbije vazduh kao san u galopu, a vi stojite nemi pred sobom i u ogledalu pogleda pitate se može li se to izmeriti ako vas neko zagrli usput, ako vam neko probudi pogled i traži sebe u njemu, a da toga nije ni svestan? Može li se? Nemam pojma evo. Strah me je. Priznajem, nikad nisam bila od kukavica. Daleko bilo, uvek sam bila veće muško, od svih muškaraca koje sam upoznala, sem… ipak, iznenadila sam se. Nešto zakoči, pa nešto krene. Mere nema. I kad zakočim ja, otkoči se sve oko mene. Kad ja krenem, zastane svet i gleda me. A onda, ona merljiva spoznaja od gore, da ipak nisam uspela da probudim i za uzvrat dobijem sve što sam želela na način na koji sam želela,verujući silno da može da voli i neko ko ne poseduje od starta silinu, divljinu i čistinu koju sam odavno zavolela u otkrivanju života, udari me po sred tog probudjenog srca i shvatim, nemam ja kuda. Više nemam. To mi je što mi je. I onda nemerljiva spoznaja, naspram ove merljive i male, odavno umrle i ugašene, dobije tužan prizvuk, melodiju iz daljine, lomljavu u grudima, tišinu u duši i zavezana krila. Nema joj se ko u taj zagrljaj mere ljubavi zavući, jer nema joj ko krila odvezati. I da li onda zaista sve velike ljubavi nesrećom snivaju? A ne probudjene zaludno čekaju, nikad dosanjane i nikad poželjene za zauzdati srcem, pripitomiti bez mere, onako za večnost iskrenošću i dragošću? Zaludne su. Znam. Vidim.
I šta da vam kažem?
Neko meri zagrljaljima, neko je nekada to činio. Neko meri srećom i pogledima, neko uzvraća istom merom, neko nikada neće… a ja? Pa ja eto merim tišinom u sebi ono što je budno i gleda ogromnim očima nemerljivosti neba, merim srcem koje se oglasilo, pomalo zaprepastilo nakon toliko vremena, merim nepoverenjem zbog svega što znam da ume biti i postoji biti, a gledam i gledala sam predugo…i teška sam na tome, ne prelazim zid nikada, obećano nisam izdala nikada, a obećanom se nisam u meri pronašla. Luda mera još ludje tuge, još ludjeg života što me snašao. Ipak, mere u meni nema. Ne umem da ne pružim, ne umem da ne volim kad zavolim, a ne umem da srušim kad tugom oko mene koračaće mnogi, bez obzira što tuga onda ostaje veća meni, merljiva ili ne merljiva, nekako se jedino ona vraća meni na dar. Ne umem da rukom ne predjem preko obraza i ne pomilujem vrhovima prstiju nos, usne, bradu, onako gutajući pogledom, željom i dušom, kao da će svaki čas u kap da mi se slije niz jezik. Ne umem eto. Učim u hodu, da se ne živi samo jednom, a da svet nije merljiv da sudi i meri po vama, već samo po sebi. Učim eto, od vas svih, da je zagrljaj ipak moguć i lep, pitanje je samo grle li vas reda radi ili jer to žele, grle li vas da operu sa sebe greh ili da budu prijatelji pri ruci. Ne radite ništa reda radi. Verujte mi, znam ja kako to ume da boli, pa kad još to prihvatite kao nešto što se treba tako, pa dugi niz godina ćutite, ne merite suzama i tugom koje prospete, nadjete se negde sami, izgubljeni, iza zida gde vetrovi šibaju, a gde vas više niko ne poznaje,a bome ni ne traži. Tamo ste kao sigurni i mirni, ne ide preko zida niko, nikome nije dovoljno stalo. Ne čuje vas niko kada ćutite, a ni sjaj u oku nije vaša suza,već vaša radost, misliće do kraja, samog kraja, a ipak je suza. A vi? Pomireni do iznemoglosti, zar ne? Ne preduzimate ništa, čekate nešto, nadajući se da možda ipak negde neka mera nije merljiva a ljubav je.
Reći ću vam nešto. Možda je nekad iz nekog ugla nešto po difoltu ispravno i moralno, ali je iz svih drugih uglova pretužno i prebolno i budale ste ako to ne promenite. Budala sam i sama… Razočaram se sama u tišini kad svesno dobijem odgovor da ipak nekad ostaneš sam, sediš na svom bedemu života, klateći nogama u ritmu vetra i nadaš se do kraja da negde, nekada i ti ćeš možda imati priliku, šansu, čuti ciku i vrisku, buditi se u zagrljaju, uspavati se na usnama, biti siguran i obrisanih suza, a da ih neće samo vetar sušiti dok čekaš…
I reći ću vam još nešto. Možda sam vremenom naučila da ćutim, pomirena svešću da iza mog zida niko nije zašao godinama, niti ga je briga na taj način, a ujedno probudjena i odlukom svesna, da pružiti nikada više neću ništa, a da život ide u smeru u kom će se ruža vetrova samo jednog jutra slomiti, a ja otići preko zida ma kuda to bilo. I ne ćutati više, kao i vi. Zidovi se ipak ruše, a tišine nekad bole više nego sve mere nečinjenja onih za koje ste verovali da bi jedini trebali da čine uvek, koliko i vi. Onog dana, kada stanete, onog dana kada sam prestala, znala sam, ili će proći život tako, ili će se probuditi negde u meni neko, rukom isto tako preći mojim obrazom, vrhovima prstiju mojim usnama i poželeti biti kap na mom jeziku duše i srca, nemerljivošću onoga što može da pruži a da nije privid.
Usudjujete li se ili samo merite tiho kakav je čiji zagrljaj? Dodir? Pogled? Usud ili namera? Znam. I samoj mi je teško verovati, možda teže nego vama, jer sve vas oko sebe gledam, ipak se usudjujete nešto, a ja… ne znam da li to umem i dalje. Da li to smem?!
Možda koliko želim vama svima da pustite te svoje merljive kočnice, loše predrasude, tvrdokorne poraze u kojima ipak ostajete zarad moralno prihvatljivog, tuge i vetrove, dogorele sveće i stare krošnje ogolele i nedocvetale nikada više…možda isto toliko želim i sebi, da ipak negde neka mera zagrljaja koja se ne može izmeriti bude nemerljiva jedinica ljubavi koja ruši oklope, predrasude, greje i nasmeje, pali vatre iskrama dostojnog, a ne iskrama lažnog i zaigranog. Verujete li vi? Kako se to radi ponovo ako si sve do sada ogradio i omedjio opečen životom i svestan da je lakše sakriti se iza zida nego iskoračiti igračima na put? Ima li danas i dalje ovo lepeta krila što u meni ponovo udara ili to ja samo sanjam s vremena na vreme onako kako sam odavno naučila da je jedino ispravno i moguće, srcem i do kraja?!
Ako otkrijem ikada, reći ću vam…

Leave a comment