KOROV ili BESKRAJ


6:53

sms: Pogledaj kad budes dolazila na posao sta je niklo iz betona kod onih vrata od zgrade…
sms: Vazi 🙂
***
Dan ranije.
Sva nakupljena i luda energija sveta dva zivota i ljubavi nakupila se u gomili reci prosutih negde izmedju nicega i beskraja. Nisam vise mogla da izdrzim. Ima li smisla cutati i nositi u sebi ono sto mora kad tad biti izreceno i sto se ne moze sakriti? Mislim da nema. Tumaram danima kao da nesto trazim, za nesto da se uhvatim, negde da nadjem neki koren. Onaj moj, davno izgubljeni. Korena nigde, barem ga ne vidim. U previse desavanja nekad shvatis da se ne desava samo ono sto bi jedino trebalo da se desi i tu u tom trenutku spoznaje povuces rucnu i zakopas se u mestu spreman na sve.
Sa druge strane, jedna se zena usudila igrati igru. Koliko zena sme da se igra sa mnom a da se ne zapita onako krisom, sama pred sobom, da li joj je to resenje i pametno? Dirati nekoga ko te ne dira nije dobar izbor, a igrati se sa nekim ko zna sve igre sveta koje ona nije nikad ni okusila, nije pametan put za poci njime. Bojim se, srusice joj se svet na glavu ako promoli nos vise i kuraznije.
Igre ne igram. Hvala. Vise volim da budem ono sto jesam, da koracam bosih stopala ceznje i osvajam svet srcem i recima. Ko zeli da mi dodje, doci ce mi sam, svojom voljom. Necu siliti nikoga. Nikad i nisam. Umem divno da plesem igru reci, osvajam usnama koliko i mislima, a da volim nisam sujetna. Uzivam u tome.
Zar ne bi to trebali svi da radimo na kraju svega?!
Kad igra predje granicu, povuces rucnu i odlepis. Zapitas sebe, pa zatim i druge. Pregledas svoje stanje na kontu i kad shvatis da si divna pozitivna nula ali opet pozitivna ma koliko se neko usudjivao, ti se spremis i odvazis, pa ukoracis u svoj zivot nazad. Rekla sam. Ili mozes ili ne zelis. Filozofije nema, a previse objasnjenja ne vodi nikuda. Reci se istrose, a energija sakrije. Ostanu vam tako nekad samo prazni dani lutanja kroz cudne predele secanja iz kojih zelite izaci kad vec novih nemate.
***
sms: Sat i po. Sad je stvarno dosta. Mislim da je vreme da zavrsimo ovu igru.
Pogled je dodirnuo pogled. Cudan strah ispred mene, a jos cudnija tuga od tog straha u meni. Vrisnula bih u taj pogled ludacki ali se kontrolisem poslednjim krajem svega u sebi. Cutim i brojim suze unazad, da ne poteku. Vracam ih kao da tocak srca okrecem unatraske. Moram tako. Ne mogu vise drugacije. Ne ide drugacije. Vrisnula bih udarivsi po sred srca a kazem samo da mi je dosta. Da mi je svega dosta. I poletela bih da se raspadnem u rukama i na usnama i da sve izlijem u zagrljaj a ne usudjujem se. Dosta sam ja to radila. Dici nekoga sa dna nije tesko ako ga volis, pruziti ruku nije ponizenje vec dokaz, a uzeti sebi i voleti cuvajuci nije slabost vec snaga. Ipak cutim, okrecem ledja jer se tocak pokvario, krenuce suze ipak napolje i onda cu da vrisnem i udarim. Po sred srca.
Zagrljaj u kome sve popusta i kida a otapa i budi. I luda pomama od koje se nikad ne mozes spasiti niti ugasiti. Jaca i raste, buja kao korov. Da. Korov, znak ili beskraj usuda. Sta je to?
Da mogu razum da rastocim na nebo i snove, ludilo i smrt, tacku dodira sa samim Univerzumom, to bi bilo to. Nista drugo. Malo li je? Meni nije. A vama? To se zove biti ziv.
Da li je to nemo prizivanje ludila razumu, ekstaticno orobljavanje u predaji, na kraju odgovor? Da li to znaci da se moze ipak na kraju?
Ko bi to vise znao.
***
Noc. Dim i voda. Spajanje nespojivog u plesu ritualnog. Meni dovoljno da sedim i preispitam se. Svi piju oko mene, meni ne treba. Pijana sam vec od zivota, pitanja, besa, strasti, izbora, lomova, mostova, odlazaka i dolazaka. Pijana mi dusa od nemoci. Posustala citam iz straha promenu kroz reci i stav. Ne razumem vise nista. Ne umem da razumem ja koja vidim i pre nego se pojavi, cujem i pre nego se kaze, osetim i pre nego se dozivi. Ovo ne razumem. Nemam pojma sta je. Ko sam tu ja?
Posustala.
***
Jutro. Uzurbano mimoilazimo jedni druge sivim jutrom leta koje najavljuje nesto u vazduhu. Pogledom trazim taj beton iz kog je nesto izniklo bas za mene, tu negde. I vidim sebe. Korov, znak ili beskraj usuda. Promolio glavu, zuti se. I pocinjem da se smejem na sred ulice.
***
Maslacak je korov. Divlji. Raste gde ga bacis… I raste sam i kad ga vetar oduva, oduva ga samog ko zna gde. Nema kucu, nema svoje mesto, nema proslost, nema ni buducnost. Ne traje, a traje. Vecnoscu je tu uvek. Tek trenutak u kome se zarobis zauvek. Pravi sam ja korov usuda i beskraja. Pocupana i bacena, razletim se svuda, ali niknem ponovo htela ja to ili ne. Nemam svoje mesto, nemam svoju kucu, nemam nista i nikoga na kraju sem sebe i svog puta. I kad ga pocupas i bacis, oduvas i razletis, ne pokaze ti nista, ali je tu, zaletece ti se bas tada namerno u oci, nos, usta, uvuci u srce.
Pustis tako nekad da sve leti kuda zeli… Puknes, pustis i kazes ‘Bice sve ok.’ i tek tada krene pljusak zivota da spira sve pred sobom, kako razduvane delove da nestanu vecnoscu, tako i one zatvorene da se suzama otvore zivotu iznova.
Maslacak izgleda uvek ostaje sam a nikada ne umire.
***
Ulecem u zgradu: Ej videla sam sta je niklo iz betona. Ima me svuda izgleda. Uslikala sam.
Smeje se: I ja sam.
***
Prosulo se nebo ispred mene. Gledamo se u oci evo. Pitamo se nemo toliko toga i oboje slezemo ramenima. Pustili smo. Nije vise na nama. Ima i drugih u ovom Univerzumu koji mogu ako zele.

Leave a comment