KOME ĆUTIŠ

Mrkla je duša ogoljena ostala sama. I bez reči i bez pokušaja samoodbrane. Nije vredelo. Da jeste, zar ne bi sve izašlo na lice jutra i dana onako kako je želja u srcu iznikla?
Da, izašlo bi. Ali nije.
Otimanje krika kroz dušu i telo je egzorcizam naših odbijanja i prihvatanja. Kome li sam prihvatila kome ne, sujetu i povređen stav odbačenosti uzaludnosti i traga u kome nema me? Kome li sam na kraju dana oprostila, ipak?

Ne piše više., čujem ih kako šapuću. Dođe mi da im vrisnem, pišem ja, pišem, samo se te reči neće svideti ni vama, ni onima što sude i osuđuju. Ne pišem nikome više, kao ranije. Pišem sebi, kako je oduvek trebalo. Nemam ni poruka, ni poruga, imam samo niti neba upredene gde im nije ni trag začet, a ni misao se spotakla o vremeplov zaguba naših zaludnih dana i propasti ličnih izbora. Izbori? Još jedno spotaknuto lice koje nosimo ponosno i uz ego odricanja samopriznanja u gluvoj noći. Ma priznajte, hajde, svi ako smete. Koliko ste se puta odrekli, a da vam se misao u zaletu sledila od strave kataklizmično vam urlajući u lice istinu? Prečesto. Znam.
– Pišem. Stalno. Ne mogu da ne pišem. Pa kako bih mogla?, odgovoaram im ipak, mirno, ne vrišteći, bez urlajućeg pokaznog stava da je u meni nešto slomilo penkalu a mastilo curi tražeći kanale neumitnog vremena i procepa.
Odbljesak mi neki javlja da ljudi nisu uvek ono što mi mislimo da jesu. Nekad nas iznevere da ni ne trepnu, a nekad nas tako divno iznenade da ni ne trepnu. Prosto ih zavoliš čiste duše i još čistije misli u svitanje buđenja nekog novog poglavlja tvog života i zatekneš se iznemogao a ushićen. Kako li to divno i preteško ume da zvuči.  I tako jutrom pođem, prodane duše kao prodanog pogleda. Prazne čaše u kojoj ni led više ne zvecka, pa znam da me čeka neko novo otkriće u kome ću naći ono što odavno pustih da ode svojim putem. Ali novo, ne staro.
Odbacivši kožu kameleona, ne uklopiva postajem, a ni ne vredi da mi neko sada uklapa perje kad sam oduvek alergična na njega bila.
Biće ti teško znaš. Jako teško., gleda me kao sažaljivo i vređa misleći da ima pravo i da može to rečima da učini.
– Zašto bi mi bilo teško?, odgovaram a svejedno mi je. Ako sam nešto naučila u poslednjih godinu dana onda je to kako da mi postane svejedno šta bedni ljudi misle o meni, šta oni koji nisu smogli snage da se izbore sami za neke velike poteze pa osuđuju neprestano ostale oko sebe, misle. Ma svejedno mi je evo i što se lažni osmesi odjednom izgubiše, ženomrsci se otkraviše, a veliki švaleri nikom ponikoše. Veliki junaci, još veći levaci. Kao da fudbal igramo. Tu bar znamo koliko smo jaki, vešti, a koliko je teško uterati loptu na pravo mesto, dok je hitnuti komšijama ne zvuči uopšte kao skandal. Ne. Skandal je kada kažeš nekome da ga voliš, pa ga masno prodaš za kilo dva tešku stolicu od lažne kože, i pločicu na vratima ‘magarac na prodaju’ ili kada se smešiš nekome i uludo mu bacaš veru da si prema njemu prav, na mestu, iskren i pošten a iza leđa kažeš kurvinjski da je lud i bedan.
Gde se dedoh sada u teške teme prodaje vlasi sa glava vlasti i nadmoći lopova, kad je teška besparica u sistemu odakle odoh svesno. Ni sama ne znam, ali tako krene, pa kako god da završi dobro je. Prodana je duša koja ti bez srca uleti u svest, pa ti loži vatru na livadi pokošenoj nedavno, a od tebe traži da budeš ono što nikada bio nisi, a ne možeš. Od tebe je jače. Biće. Tek će biti. Probudiš se ipak u novoj zemlji pa vidiš tako izdaleka kako je jadno prodati nečiju vernosti, ljubav i sreću za prodanu žensku pamet koja dok širi noge, širi i pokrov onima koje namerno ne čuva iz srca, već iz rupe iz dubine prokletstva u koju on ponire svako malo tražeći i nudeći joj lažno seme pokajanja i ubeđenja da je velik i častan dok uliva sav svoj i njen jad i sramotu laži koje žive. Nije da. Kao ni ona. Niko od nas nije častan šta pričate na kraju dana. Ne volim te lažne sjajne igre, kojima se prospu reči koje ne vrede mnogo, a misle da ciljano udaraju cilj. Šta je cilj? Srna Lango reče danas sjajnu stvar: “Zabole me taman dovoljno za sve one nematore vremena i radujem se tvojoj promociji, odoh da čitam knjigu.” I svi ti isti nematori vremena za mnoga danas bitna i velika životna polja, kako moja, tako i njihova sopstvena, mogu da sami sebi udare pečat samoproklamovanih seratora (mada sebe nazivaju uobičajeno drugačije). I dok se trude da svakome nađu rupu, klizište i manu, klize sami niz lični mulj neuspelih prodanosti. Jer mene niko još prodao nije, pa neće ni ubuduće. Volim sama da se dam, onako čisto, bogato, do kraja, da sve cvili i poskakuje oko mene, da su pune misli, ruke i duša mene kada se ja dam. E a kad ti se više ne dam, možeš da se okačiš o prvi klin sopstvenog promašaja pa visi tako ako ćeš do sudnjeg dana.
Visiš. Znam. Pa visi. A ja ću da promovišem, pišem, da zazveckam ledom u čaši skupog pića, haljini od nežnosti i srca koje vidi sve za sobom jasno, čisto, ali ide napred onome što je vrednije, veće, lepše i što se ne prodaje nikada nikome. Kad nekoga spreman si da prodaš, prodao si sebe. Šta je lova danas za sve vas? Ima li u njoj nešto sem što je zaradite i trošite, imate ili nemate? Ili ste svi po mrvicu prodane duše?! Hm… ne znam… jeste li? Nešto mi se ovih dana slomile štikle od papira, nemam u čemu da hodam sem bosih stopala od želje i hira, vreline i puteva koje biram sama. Putarinu nisam plaćala nikada, pa neću ni vama. Moj dubok naklon veliki viteže Sujete i Uzaludnosti Života. Neka danas ćute i o tebi, isto kako si ćutati znao ti o drugima, pa i meni. I kada nekome udariš na dušu žig, pa ti prospe reči, sreću, suze i bisere, snove i dodire, probudi se pokraj tebe u osvit neke noći u Beogradu u sred parka i beline vrele, usnule postelje, znaj ne budi prodana duša, učini pravi korak.
Avaj, danas je doba u kome se krišom zatvaraju vrata, zove negde tamo, sakriva i laže, a osmeh u osvit izgleda kao podgrejan i iskrivljen izraz bola na licu. Čista tuga. Ipak, zgužvana je ostala noć ma koliko si sakrio tragove. I srce si zgužvao, na brzinu odjurio, još se brže oprostio a da nisi ni prepoznao.
Kako li izgleda duša u prodanom srcu i telu? Ne bih ni da znam. Ne kajte se, ne saginjite glave, osmeh na lice ili metak u čelo. Ili sirot i voljen do kraja, ili bogat i prodana kurva bez sjaja. Kako vam se može i hoće. Meni se evo sada jedu masline uz vino. Odoh da sanjam malo budna. A ti? Kome ćutiš sada kada meni više ne možeš? I ne, ovog puta ne vidim šta da ti oprostim kad si već sve proklete avlije postideo i pred Danteom.