KARTA ZA PUT PROMENE

U mom romanu “Maslačak nošen vetrom” možete otkriti razne priče. Jedna se danas posebno izdvaja. “Loveland” ili ti karta za put promene koja nam je svima potrebna, za koju svi negde u srcu čuvamo posebnu štednju ne bi li je jednom iskoristili.

Predugo sam štedela i čekala pravi momenat.

“Sasvim jednostavan recept za srećan život. Naći lepotu u onome što imaš. Ne čekati nešto što se neće desiti, niti nekoga ko neće doći. Čuda se događaju svakog dana; promeni svoje mišljenje o tome šta je čudo i videćeš ih svuda oko sebe. I ne zaboravi: Obično one stvari koje ne možemo promeniti, promene nas.”

A vi?

Još uvek čekate na pravu priliku, prave ljude, pravi posao i pravo vreme da neke stvari zauvek rešite? Rekla bih vam sada, ali pomislićete da sam bezobrazna…(Uzalud čekate.) Shvatićete i sami, a bezobrazno je – ne reći istinu.

Ovih dana iskaču mi podsetnici na socijalnim mrežama. Jedan me  vratio Ingrid Divković i njenom tekstu da je bolje najebati zbog duše koju imaš, nego zbog duše koju nemaš i evo godinu dana nakon prvog deljenja moje impresije i njene poruke, delim je i danas. Želim podeliti i ovde, sa svima vama koliko vas ima, a brojim vas sada već u velikim ——— ciframa posetilaca blogu što je sjajno i čini me zahvalnom, sretnom, svojom. Ostaviću vam link, pročitajte. Možda otkrijete da je sa dušom sve bolje, pa čak i najebati.

Bolje da najebem zbog duše koju imam, nego… Ingrid Divković CEO TEKST

Kod mene je to uvek bilo tako, sve sa dušom i u svemu. Izgubila sam kompas kada sam dozvolila da me zaslepi potreba za ljubavlju i uverenjem da je ljubav ako ja dovoljno verujem u nešto, trudim se i dajem, a druga strana će vremenom doći do iste tačke koja je za mene bila polazna. I meni se eto može desiti da zastranim, skrenem sa pravog puta i pokušam tamo gde ne bih trebala. Tako nastaju najbolje priče iz kojih svi možete mnogo naučiti, a koje su mene učile dok nisu sazrele da budu podeljene sa vama.

Jedino što sam otkrila nakon uzaludnog čekanja, jeste da se niko i ništa ne čeka i da je to idealan put da izgubiš dušu i postaneš nešto što nisi. Srela sam se ponovo, negde na putu uzaludnosti i otkrila da mi je bolje što pre ponovo zaroniti sama u sebe i vratiti sve te divne esencije svoga bića koje me čine upravo takvom kakva jesam, nesavršenom do svoje savršenosti. Baš kao što ste i svi vi.

Videla sam mnogo, a opet ništa to nije naspram svih vas koji ste možda videli i više. Meni je bilo dovoljno. Srela sam se sa očima koje ne sijaju, sa očima koje gledaju prazno i kroz mene dok sam ja željno čekala da me pogledaju i verovala da je tamo negde nešto bolje i veće, možda iskrenije. Otkrila sam kako je raditi težak fizički posao koji ne moraš raditi, a ujedno uporno ostajati bez zarade jer verujete nekome ko je beznadna rupa problema – bez dna, umesto da sam svakog jutra ustajala mirna, zadovoljna i odlazila na predavanja života koji imam a ne vidim, da naučim nešto novo. Otkrila sam kako je kada neko misli samo na sebe i kroz vas usmerava sve svoje potrebe, a vi dozvoljavate misleći da su svi ljudi dobri i da su tu jer vas vole. Pogrešila sam. Ali da vam ne nabrajam koliko čovek i u čemu sve može da pogreši, reći ću vam nešto što danas znam i osećam. Nešto što me vodi iz dana u dan i čini da nikada više ne skrenem sa svog puta i ne posumnjam u ono što jesam, mogu, sa kim mi valja i kako.

Često će vam se desiti da posumnjate u sebe i poželećete mnogo više nego što trenutno imate. Mnogi od vas će pohrliti materijalnim zadovoljstvima, ispuniti svoje prostore sjajnim, divnim stvarima, koje su samo stvari. Većina će okrenuti glavu kada ne dobije ljubav na način na koji je priželjkuje, tešeći se da je naišao takav period, da partner ima previše svojih problema i da će se vremenom stvari srediti. Mnogi će u svemu videti svoju korist, tražiti šta i koliko mogu dobiti, početi meriti ko je koliko čega dao u vezi i gde je koji euro odzvonio kada je pao na pod života.

Duša se ne može kupiti, niti je možete zameniti. Ono što mislite da je mnogo bolje dok ga posmatrate iz daljine, možda je mnogo gore nego što biste pomislili i sa razlogom je udaljeno. I nije novac taj koji zvoni kada padne na tlo života, to zvoni prazna duša onih koji mere ko je šta i koliko dao. Od takvih idite što dalje! Koliko vas noge nose, trčite, požurite i ne osvrćite se. I ne nalazite opravdanja za ljude koji vam ne pružaju ljubav, jer opravdanja za one što su prazni ne postoje. Pustite ih da nauče sami. Nije vaše da ih učite, niti da ih čekate. Dočekati nećete, a možete lako ostati bez onoga što je najvažnije.

Ne žalim ja zbog pogrešnih izbora, jer znam da imam  još mnogo pravih i da iz dana u dan gradim ono što mene čini sretnom. Ne žalim ni zbog izgubljenog više, niti što je nekome preče zlato iako moja duša sija lepše, ma ne žalim. Ne žalim jer sam najebala sa dušom, ali sa istom takvom sam i nastavila dalje ne osvrćući se.

A vi? I dalje stojite u mestu i čekate ili ste naučili da za onim što je prošlo ne treba žaliti, već otkriti dobro u svemu tome i potrčati mu u susret. Nema svako dušu da se njome ogrne dragi moji, kada stisnu teška i usrana vremena. Zato se setite toga svaki put kada pomislite da vam je teško, da ste mogli drugačije, da ste verovali, da ste čekali, da ste uzalud toliko toga… Ništa nije uzalud, ne brinite.

Najbolje nam tek predstoji.

 

 

2

No Comments Yet.

What do you think?

Your email address will not be published. Required fields are marked *