KO JE OSVALD TOMOVIĆ

“Nisam elitistička njuška da bih birao ko može da piše, a ko ne može!”,

rekao je Osvald kada sam ka njemu preusmerila još neke blogere, pesnike, umetnike i td. da se zarotiraju po nebu blogger ringišpila…

Ko je Osvald?

Nemam pojma.
Do mene je došao slučajno, sa kratkim pitanjem

“Hoćeš da sarađujemo?” 

Da li je Osvald dobar ili loš ne znam.  Ko je danas dobar, a ko je loš? Koja je merna jedinica za jedne, a koja za druge? Meni su rekli da sam jedina koja o njemu ne govori loše. Iznenadilo me je samo zato jer nemam šta da kažem loše. Da mene pita, rekla bih da se mane politike jedne trule zemlje, ali me nije pitao, pa mu nisam ni rekla. Gledam  svoja posla. Moj tekst se pojavi kod njega petkom, pišem šta hoću, a da mi kaže da ne mogu, ja bih rekla

“Važi, piši sam.”

Stvari su vrlo jasne.
Godinama sam poznata po tome da moje pero nema milosti ali i da je surovo do brutalno iskreno. Biću  i ovog puta takva, jer ne vidim zašto ne bih bila. Danas se svi nešto nekome uvlače, svi bi da se promovišu malo, da postanu poznati ljudi od pera, da objave knjige, da preko noći imaju 100 tiraža prodatih, da je portal najčitaniji, da je…
…ma da je tako lako dotaći zvezde a da ni pogled nisi upro u njih, svi bi danas jahali na jednoj krilatici…
Lako je iz svoje udobne fotelje biti ‘neko i nešto’. Izađi ti među svet, pusti svoja dela da govore za tebe, pa pogledaj u nebo iznad sebe, eto ti zvezde, krenula ka tebi.

Šta je to po vama korektno, pošteno, iskreno?  Šta vi to očekujete od Osvalda Tomovića, čoveka za kog nemam pojma da li je tamo neka crna pantera ili Osvald, a nešto me mnogo ni ne tangira u kom obliku on sebe vidi i kako se jutrom probudi, osim što mi je zanimljiv karakter i volim da pročitam one manje političke varijante? Da li ste vi možda sve to što vidite u njemu? Zapitajte se…

Odlučila sam da ga ugostim, kao mnoge druge blogere koji su meni interesantni i da vam se sam predstavi jednim tekstom.
Pročitajte, možda sebe pronađete… Nemam samo ja oštro pero i (koliko – toliko) zdrav razum…

Osvald Tomović sa bloga “Staro i Novo”

Vreme u kom živimo je surovo i teško. Razloga je mnogo za takvo stanje, opravdanja nema. Skrama koja se navukla preko misli većine u vidu letargije, apatije, a često i potpune depresije, je gusta i čini se neprobojna. Većina ne živi dobro, svi nešto krpače i snalaze se, ima i onih koji gladuju. Za to vreme bezobzirno i beskrupulozno se širi ona ista bulumenta koja se širi već skoro tri decenije. Sistem kupovine ljudi za sitnu dobit je razrađen do najsitnijih detalja, a uz potkupljivanje naravno idu i sistemi ucene, marginalizovanja, proterivanja i ubistava.
Potpuni nemar prema opštem interesu se zabašuruje kojekakvim “projektima”, praznim frazama i demagogijom najniže vrste. Lažni ljudi sa lažnim diplomama sede na mestima koja po prirodi stvari nisu njihova, već su se ukrkali na tuđe i ne nameravaju da odu. Umesto da donesu zakon o poreklu imovine oni donose besmislene zakone koji se i ne sprovode i time ne samo da vređaju pamet svakoga koji je ima, već i ponižavaju ceo narod svojim idiotizmom. Ne postoji dovoljno ružnih reči kojima bi bili opisani, jer su uspeli da redefinišu pojam zla i da mu dodaju još jednu žalosnu notu koja njima nije vidljiva. Kao što ni lud čovek ne misli da je lud.
Umesto da se ugledaju na sisteme zemalja u koje uporno hoće da nas uguraju, oni sprovode gore izdaje nego što se to činilo čak i u najcrnjim vremenima kroz koja je ovaj narod prošao u svojoj dugoj i napaćenoj istoriji. Besmisao kojim ogrću sve svoje odluke teraju ljude da se pretvaraju u nešto što nisu, a onda, kao i svako ko se nađe na tuđem terenu, ti ljudi rade nešto što ne umeju i našavši se u nebranom grožđu greše i posustaju.
Pitanje ovog vremena u ovoj zemlji nije koliko možemo da idemo napred, pitanje je koliko će ljudi preživeti i ostati zdravo, jer klerofašistička bagra ne posustaje, jer kao i svi paraziti žive na tuđem organizmu, a to je zapravo ovaj narod. Odnos nije simbiotički, jer od njih koristi nema. Dojučerašnji “borci za slobodu” su se pokazali kao gori tlačitelja od onih protiv kojih su se navodno borili, mada su bili i u povremenoj kolaboraciji sa njima.
Demagogija je dostigla perverzni vrhunac u svom najčistijem vidu kada su se predstavili kao nezamenjivi i godinama unazad se vrti jedna te ista fraza: “Ovi ne valjaju, ali nisu valjali ni ovi pre njih. Pa nema nikog ko može da promeni nešto. Eto, koga bi ti sutra izabrao?” Tako se gebelsovski stvorena lažna slika o nezamenjivosti iz dana u dan lansira preko svih medija i na sve moguće načine. O krokodilskim suzama, niskobudžetnim izjavama i modelima ponašanja koja ne priliče nikom ko je ljudskog roda i da ne počinjem.
Stvaranje lažne slike se sprovodi uz jeftino tabloidno novinarstvo, lažne statistike koje funkcionišu po principu: “Mišković i ja smo milijarderi, pošto on ima bar dve milijarde, a ja nijednu, u proseku imamo sigurno po jednu milijardu.” Tako su “najpopularniji” oni koji to nisu, a obaška što se siromaštvo pokazuje u vidu stajanja u redu za jeftine karte, da bi se išlo u pozorište, kao u još jedan vid bežanja iz sumorne stvarnosti. ‘Revival’ devedesetih u svom najčistijem vidu se gleda svakog dana, sa tom razlikom što je tada možda još i bilo slamarica i čarapa iz kojih je moglo da se izvuče neki posni dinar, a sad ni toga više nema.
Narod se predao, a tlačitelji se međusobno časte i nagrađuju. Iznose novac iz zemlje i negde tamo ga ostavljaju svojoj deci i unucima koji ionako ne žive kao ostali, već su povlašćeni u svakom pogledu. Prost primer – turističke agencije su prijavile da se prvo rasprodaju najskuplji aranžmani i to po šest meseci unapred. Koji su ti ljudi koji slave Novu godinu na Maldivima i Sejšelima i koji su to bonvivani kojima ne smeta da gledaju ljude na kontejnerima i u redovima za hleb po duplo jeftinijoj ceni, jer je bajat? Zapravo, pitanje nije ko su, to se utvrđuje prostim pregledom spiskova, već je pitanje koliko asocijalan i autističan mora da bude neko, pa da sve to ne vidi, ili da ga ne dodiruje? Koliko?

Leave a comment