KAKO PRIHVATITI PROMENE?

Sa druge strane straha čeka nas sve ono što sanjamo, želimo, što jesmo. 

Sve je u balansu. Ukoliko ne dozvoljavate da hodate po zlatnoj liniji balansa, strah će nadvladati vaše želje, nadglasati vaše istinske misli i poljuljati vašu veru. Strah je samo znak da ste na pravom putu.

Buđenje svesti ponekad traje i traje i ne primećujemo do određenog momenta, međutim, može vam se desiti da osvestite trenutak koji će vas prestraviti, a zatim navesti da zaista uživate u tom putovanju. Za mene je ponekad jednako spuštanju niz najluđi tobogan života.

NOMAD

Koliko vas je zaista odlučilo dići sidro i postati nomad? Ne mislim da vas vuče da idete od grada do grada, niti da se lomatate po šatorima i prebirete po šumskim jagodama za doručak. Mislim na one životne prekretnice koje vam se ucrtaju same na mapi i jednostavno ih prihvatite, ili ne.

Prvi znak buđenja osetila sam pre više od pet godina. Desile su mi se promene koje nisam umela da nosim na način na koji bih danas, ali kada se osvrnem – baš tako je trebalo biti. Prva se prekretnica ucrtala na mojoj mapi života. Ljudi koji su me naučili da budem jača, a nežnija, da volim ali i da ostavljam bez milosti, došli su da prenesu svoju poruku. Shvatila sam je mnogo kasnije i prestala biti ljuta, povređena i istraumirana. Bila sam. Oh kako ne! Svi ste vi ponekad, samo nema svako petlju da prizna i lakše vam je navući maske, životariti neke lažne živote.

Moje su se koordinate pomerile, a mapa se raširila sama kada joj se nisam nadala. Bilo je vreme za odluku. Prihvatiti izazov i prepustiti se životu nomada ili se sakriti iza straha i sedeti gde si.

Prihvatila sam!

Počela sam da se pakujem i pakujem i pretvorila divan stan u brdo kutija, tonu uspomena i knjiga, 200 džakova garderobe za koju je moja sestra rekla da ne služi apsolutno više nikome! (Bila je u pravu! Činovnički život je užasno dosadan, neumoljivo skup, a pretvoren u čistu fasadu dobrih dupeta utegnutih u kostime šivene za masne pare.) Sve smo bacile! Međutim, ostalo je još 200 kutija sa kojima je trebalo odlučiti šta i kuda. Nešto je završilo u roditeljskom domu, nešto se ponelo, nešto… Da me sada pitate, sve sam trebala prodati što se moglo, a ostalo baciti. I kraj.

Put me dočekao spreman. Ja nisam bila spremna na avanturu koja me snašla.

LJUBAV ILI KARMA

Karmički obrasci su zajebani. Nema tu milosti. Samelju te dok si se okrenuo i bace te pravo u čeljusti onoga što ti valja spoznati, biti, očistiti, ostaviti za sobom.

Ponekad se usudite biti divlji, neobuzdani, grešni, a ne pitate se koja je cena koju ćete plaćati posle. Srazmerno računajte, koliko je trajalo, toliko ćete plaćati. Džaba vam otimanja, odustajanja, pitanja, plakanja. Džaba vam svih tamnih sila i svetlosnih tehnika. Proći ćete sve što vam je namenjeno, dok se ponovo ne rodite, čisti i svoji, izranjavani, ali spremni na nove korake, za nove koordinate.

I desio mi se obrazac u vidu ljudskog lika. (Kako ovo zvuči!) Do pre izvesnog vremena ne bih ga nazvala čovekom, ali danas hoću i mogu, jer oprostila sam mu. Zaslužuje sreću kao i svi, a i dobar je čovek, bez obzira što se nismo našli, što smo jedno drugom bili obrazac koji nas je učio i lomio do kosti. Posle pune dve godine, zatvorila sam krug i otkrila da sam čista. Ne moram dalje, nemam ni razloga više zašto. Spakovala sam džakove, ponovo. Bacila sve što se baciti dalo, a njega pustila da bude to što jeste. On će još da uči, osećam. Možda sam ja samo početak njemu bila, on je meni zatvaranje bio.

Ljubav ne boli. Ljubav se ne otima, ne plače, ne kida vam utrobu, niti vas ponižava, gasi. Ljubav nije ni čist sex. Ne brkajte ljubav i sex. Sex može biti sjajan i sa nekim sa kim ne biste nikada mogli živeti pod istim krovom, ali je hemija odlična, a želje ponekad ujedinjene. Ljubav nije ni čekanje, niti mera koju gradite kroz novac. Ljubav nije osuda, prezir, nije nacionalnost, nije ni fina skupa odeća, dobar audi pred kućom, niti sav sjaj i beda uspeha i padova. Ljubav je ljubav. Jednostavna, obična, divna. Sve što je komplikovano, nije ljubav. Verujte mi.

Karma se pročistila, ljubav mi osvetlila, duša mi se umorila, ali naučila i kako se odmoriti, a ja? Ja sam spremna za novu godinu, novi život, novi početak.

Pre više od 30 godina, Mile (moj tata od milja) i ja, išli smo na buvljak u Suboticu. Išli smo često i tražili interesantne stvari. Ponekad njemu alat, ponekad meni igračke, ponekad…bilo je svega. Tada su Rusi bili popularni i prodavalo se svašta za po koju 'Črvenu'. Sećam se, ugledala sam ga kod jednog prodavca i zaljubila se. Bio je to pink, ručni, digitalni sat. Međutim bio je skup. Seli smo u našeg fiću i krenuli kući a ja sam svim silama želela da baš taj merač vremena bude moj prvi sat. Mile me pogledao i rekao "Ok. Hajde, idemo da ga kupimo." i vratio se nazad. Ne sećam se koji je to tačno bio dan, niti koliko dugo je taj sat otkucavao, ali ga se sećam kako stoji na mojoj ruci i od tad meri vreme na poseban način. ♡ Zapamtite, malo je ljudi na ovom svetu koji će prepoznati vaše želje i ispuniti ih tako da ih nosite u sebi dok ste živi. Sata više nema, ali ja ga i dalje vidim na ruci. Vredno kuca i ponekad me opomene da ne zastajkujem baš svemu i svakome u životu, samo onome što vredi i što mi otkucaje drži budnima i srećnima. Dešavalo mi se da zastanem i potrošim nešto vremena na nebitne, ali evo danas opet čujem sat kako kucka i vreme mi je da idem dalje bez osvrtanja. #MajaWu #tataMile #pinksat #vremezivota #otkucajsrca #zivotsezivi #vremejezapromene

A post shared by Maja Wu (@majaawu) on

NOVAC

Nije vam potreban za život. Mislite vi sada šta god želite, ali novac vam zaista nije potreban za pravi, zdrav, kvalitetan život. Novac je samo sredstvo plaćanja, mera koju smo mi ljudi počeli koristiti u svemu. Mera za plaćanje radnog sata, plaćanje ljubavi, plaćanje izgubljenog vremena, plaćanje lažnih snova, plaćanje… Sve što plaćate, nije stvarno. Nije vaše.

Novac mi nikad nije bio problem dok nisam upoznala njega. Onda sam otkrila da je sve problem, do plaćanja računa, kupovine hleba i karma je čudo opet. Trebala sam od njega naučiti kako je to imati problem sa novcem, ja koja novac nikad nije doživljavala kao nešto bitno. Počele su oko mene da se pojavljuju šamanke sa manifestacijama – te okreni, te obrni, napiši pa prizovi i sl. I baš sve one su nekako klizile mimo tog dobitka. Meni je to uvek bilo zanimljivo, jer uvek oni koji su se najviše borili da nešto imaju, do toga su najteže dolazili.

Ono što sigurno danas znam, mene su dobro naučili o novcu. Novac nije bitan. Nije ni sreća. Nije ni ono što vam treba biti na prvom mestu.

Što više kredita, što više potrebe da se uljuljkujete u skupe stvari, to više slojeva koje trebate skinuti sa sebe kad tad. Sve dođe na naplatu, verujte mi! I taj fini auto, i te 101. patike koje ste kupili (stonoga bi vam pozavidela) i kravata sa logom Armani, ma i taj sat na ruci što vrišti na sjaj i bedu u isto vreme.

Novac je sredstvo kojim sebi možete platiti stan, osnovne potrebe, priuštiti putovanje, pozorišnu predstavu, obrok, ali nije sredstvo koje vam može zameniti dušu, ljubav, zdravlje, mir. To morate sami pronaći i otkriti!

MINIMALIZAM

Spakovana sam za novi život! Sve što mi je bilo potrebno nisam mogla spakovati u kutije, torbe, niti u ovu platformu putem koje pišem godinama. Sve se nalazilo u meni, samo sam trebala pronaći put do sebe.

Koliko mi je bilo teško odreći se sebe u nekim godinama, danas shvatam da mi je mnogo teže bilo pronaći se ponovo. To je bio proces! Učio me, lomio, gazio, gušio, bacao na mene kamenje, lujke kojekakve sa svojim karmičkim obrascima (valjda da čitam znakove kraj puta) i gurao me nemilosrdno kroz prašume i pustinje. Na kraju, tu sam. Spakovana.

Otkrila sam da mi nije potrebno ništa osim ovoga što nosim u sebi, kako bih živela život koji znam da tragovima ostavlja nešto i nakon mene.

Stvari sam bacila, prodala, poklonila. Svoj sam život svela na osnovno, na ono što koristim, ne ono što čuvam za taj jedan dan kada ću možda opet… Nema tog dana. Nema tih dana. Imam samo ovo sada, samo danas. Rasteretila sam se prošlog, garderobe, sitnica koje samo skupljaju prašinu, gluposti koje nakupiš vremenom a ne znaš gde bi sa njima. Starih računara, telefona, ma svega što DANAS ne koristim. Moj život je postao vrlo jednostavan od kako smo se opet nas dve srele na tom putovanju duša.

KNJIGE

Njih imam najviše. Znam. Na tome još radim, ali obećavam, uskoro, u toj novoj nam godini, sve će biti u jednom divnom prostoru i dostupne posetiocima, onima sa dušom koji navraćaju radi njih. I neću ih više kupovati! Ne zato što ih ne volim, sačuvaj Bože. Ne! Zato što zaista već ih toliko imam, vučem ih po belom svetu i jedino njih ne bacam, niti poklanjam, jedino njih smatram sebično za svoje. Najteži teret nosim i dalje.

Odluka je pala. Od sada je Tolino jedino sredstvo čitanja, ma koliko volela miris požutelog papira i tajni između korica. Međutim, rešenje sam našla, pomirisaću sve ove koje već posedujem a životu dati šansu da digitalnoj gladnoj spravi napuni utrobu svim novim, divnim štivima. Zašto se opirati onome što prirodno dolazi u susret?

JA 

Ima nešto u tim rezovima do kojih dolazimo ostavljajući dobar sloj kože iza sebe. Ja sam se napokon odlučila skinuti, ne samo izuti, ovog puta skinula sam se do duše i krenula. A ja kad krenem, ne stajem…

Avanture su ono što se zove život, a radost je ono što nam duša sanja. Pustimo snove da žive na javi, jer šta je java nego korak dalje svakim danom i sada. Ne stojte u mestu, ja neću.

Srešćemo se ponovo ako je potrebno.

Leave a comment