KAKO ISCELITI DUH I TELO, POKLON KNJIGA LOUISE HEY

Ti i ja smo vrlo slične.

Ne brini, neću to nikome reći. Proces u tebi, često je bio proces u meni. Zato si danas ovde, na mom blogu, čitajući moj tekst. Taj se proces često umeo pretvoriti u bolno putovanje i vrtlog bez kraja, a trebalo je samo iskoračiti.

Čuveni glagol trebati košta nas ponekad ispravnog suda o mnogim jednostavnim procesima u životu. Neki će se voditi politikom da li je ispravno napisan, jer sebe osuđuju da nisu dovoljno dobri i da sve mora biti do perfekcije ušminkano; neko će se povesti primedbama iz detinjstva, a ti ko zna kojim svojim sledom misli i stvari.

Često sam se znala povesti mišlju da nešto trebam jer je tako normalno, moralno, prihvatljivo, potrebno, očekujuće. 

Zar nisi i ti prečesto u svojim lutanjima mislila da se trebaš odreći sebe, da bi trebala ispuniti majci ili ocu želju i biti uzorna domaćica, učenica, majka, supruga, radnica?

Znam. Ne moraš mi ni reći. Sve znam.

Kada sam počela pisati blog pre nekih desetak godina, imala sam prijateljicu koja mi je često umela zameriti što ne pišem vesele tekstove ili ne nudim šarenu lažu za ljude, jer to tako treba i lepše je. Znala bi mi reći “Zašto pišeš o životnim stvarim i nudiš ljudima realnost, ljudima je dosta realnosti. Ljudi žele da se osećaju lepo, da su voljeni, da im ponudiš divnu magiju. Niko neće čitati istinu iz života i rado ići takvim primerima. Koga to može naučiti bilo čemu?”

Zanimljivo je da se nikako nismo mogle razumeti, a meni je ponekad i žao što joj nisam pružila više tih nekih ‘šarenih laža’, možda je to njoj bilo potrebno. I danas često sretnem čitateljke koje misle o onome boljem po mene ili o onome što bi možda one uradile da su na mom mestu. Interesantno je da je i to samo još jedno prosuđivanje i pravljenje kalupa, rekla bih, kada već ne mogu sebe da menjam, zašto ne bih probala promeniti Maju, Ingrid, Jasnu, Vanesu, Mariju. 

Ne možete menjati druge ljude. Možete menjati samo sebe. 

Drugi ljudi nisu dužni da budu slika ili kopija tebe same ili ti njihova. Dužnost je izmišljena da bi ustoličila (to je samo moje mišljenje) visoka primanja, obuzdala ljudske duše, zaposela tron imaginarnog. Dužnost zaista ne postoji. Nisi dužna ništa, niti postoji dug prema tebi.

Kako to znam?

Dugo sam verovala da je meni neko nešto dužan i da sam ja dužna, jer me je neko iškolovao, jer sam previše volela (možda samo volela), jer sam svojevoljno pristajala da čekam određene situacije, jer sam pristala da živim na određenom mestu, jer sam odlučila da ne moram jesti taj dan ono što volim jer on voli nešto drugo, jer je tako možda bilo lakše.

Naučene da udovoljavaju, ponele od kuće sve što im je dato i što nije. Žene. 

Niko nam ništa nije dužan, zapamtite to. Izbor je naš. Odrastajući ponele smo dosta uverenja i dužnosti koje smo gledale u mamama, bakama, ponekad u prijateljicama, na TV ekranima, u rodbinskim sretanjima, na poslu, od čitateljki čak, kao čitalac takođe. Ponele smo svesno, a najviše nesvesno i sve poneto prostiremo i vetrimo svako malo, ne bi li se prisetile da imamo sve to u sebi. Retko kada smo se zapitale zašto je nešto u nama, zašto na neke stvari reagujemo kako reagujemo, zašto neke stvari želimo a ne trebaju nam zaista. Treba li nam sve što poželimo ili mislimo da želimo?! 

Ne. Ne treba nam. 

Bivamo nesrećne, usamljene, izgubljene, gojimo se pa podvrgavamo dijetama, satima pretresamo sa prijateljicama šta je bolje po nas, jesti kupus 7 dana ili piti detox sokiće, a retko kada smo sa njima sele i rekle: “Možda moje misli i moja uverenja trebaju detox, a ne moje telo. Ako očistim misli i telo će mi biti očišćeno, lepo i voljeno.”

Oblikovani smo od trenutka kada smo naučili da strah postoji i počeli da se bojimo za sve u nama i van nas. Za imaginarno i nerealno, za ono što je sada i za ono što možda nikada neće doći.

A da li smo ikada spremne poletele u život, sadašnjicu, posao, ljubav, nečiju dušu i kuću i znale ko smo i koliko smo divne baš takve kakve jesmo? Da li smo ikada sebi nakon buđenja zahvalile u ogledalu što smo tu, što imamo čast deliti to divno telo i gledati tim divnim pogledom duše svet oko sebe, grliti ga svojim sopstvom? 

Čini mi se da nismo. Retko. Čak nikada.

Neka ti to ne bude poražavajuće kao meni kada sam se počela buditi jer sam osetila da se gušim u svemu onome što bih kao trebala i što mi je stiglo adresirano sa bezbroj strana. Čim toga postaneš svesna, na dobrom si putu. Proces je već počeo. Istraj. Putuj. Osluškuj. Ne prestaj nikada. Slušaj srce u grudima, tišinu u ljudima, slušaj sve. I znaćeš. 

Ona, Louis Hey je znala i zato ti danas poklanjam njenu knjigu. Moja baka danas ima 92 godine i kada se osvrnem kroz život i poslušam njen glas, čujem dosta toga, što bi se trebalo i što nikada ne bi. Ipak, kada pogledam, neke njene metode pročišćenja i skidanja sa sebe nepotrebnog bola, tereta i preispitivanja zaista su sjajne.

Pisaću ti o njima neki drugi put.

Knjigu “Kako isceliti duh i telo” možeš skinuti u pdf formatu OVDE 

Ukoliko znaš nekoga kome će ova knjiga dobro doći, podeli ovaj post i pokloni dalje. Ljubav se deljenjem umnožava.

0

No Comments Yet.

What do you think?

Your email address will not be published. Required fields are marked *