KAFU PIJEM SAMA

 
Iz svog života otišla je slučajno. Nije planirala, nije sanjala, nije verovala da bi tako nešto moglo i njoj da se desi. U moj život ušla je pre dve godine, čini mi se…možda je to bilo i ranije samo nismo primetile. Pronašla je knjigu “Maslačak nošen vetrom” i udahnula joj života toliko da me nije mogla pustiti. Poletele smo svetom zajedno noseći korenje istog tla.
Danas živi u Bredi, u Holandiji. Zove se Katarina Ostojić i vodi stranicu za koju ću rado jednom nedeljno pisati kolumnu “Priče razvejanog života”.
Ima tome već dosta kako me ubeđuje da nešto slično pokrenem, a u stvari imam osećaj da ona to treba da radi. Daću joj rečima vetar u leđa i vama svima reći “Podržite je! Učestvujte!”. Možda tako nadomesti sve ono što joj nedostaje u daljini, kao i svima nama koji smo  otišli. I sama sam otišla, ali moju priču možete pročitati u knjizi…
Radila je na dobrom radnom mestu i živela u svom ušuškanom svetu radosti i ljubavi. Beograđanka koja nije sanjala da će jednog dana one tople radosti deljenja reči, tišine, suza i vremena uz kafu sa onima koji su njeni ili su bili njeni, zameniti vremenom koje samoća udomi više nego ljudi u tuđini. Rat je promenio sve. Ne samo njoj. Svima. Znam ih mnogo koji su morali da preseku, odluče. I oni su presekli ne shvatajući da seku pupčanu vrpcu rođenja jednog novog života na koji se nikad u potpunosti neće privići.

Holandija. Zemlja osmeha i lala bez mirisa.

Nije samo u njoj cveće bez  mirisa, ima još takvih zemalja. Najlepši se miris nosi u duši, onaj iz domovine. Suprug i ona, sa  dvoje dece, pronašli su svoj način da izgrade dom i omeđe ljubav onim što se zove nostalgija u daljini. Od polovnog nameštaja, prikupljenog na ulicama i kupljenog s ljubavlju, počeli su graditi svoje nove snove. Suprug je našao posao, naravno ne u  struci, ali imati posao za one koji su ostali tamo negde odakle su oni otišli, bilo je uspeh i prioritet. Prehraniti porodicu, podići stubove za nešto veće, jače i bolje. Katarina je pomagala na svoj način, kako je umela i mogla. Deca su rasla, država im nudila po koju olakšicu, a život se sveo na prilagođavanje sistemu, mentalitetu i prihvatanju samoće koja je neizbežna. Holandija  je zemlja  gde su  euri  cveće, prihodi teme, standard porodica i mera opreza pri građenju istog neophodni. Deca se uče da nemaju sve, da ne smeju sve, što po meni i nije toliko loše jer kad naučiš da ceniš teško zarađeni novac  i letovanje koje ti se priušti, naučiš se i osnovama u životu koje mnogi oko mene danas u poznim godinama nemaju. Mi balkanci smo čudo, naučeni da živimo lako, živo, slobodno, veselo, uz rakijicu i otvorena vrata svakome. Možda nam je zato danas tako kako jeste. Ne znam. Znam samo da ni jedna krajnost nije dobra. Mene neko da pita, deca su da se vole, ljudi su da se prvo upoznaju pa tek onda pozovu u svoj dom, novac je da se troši ali i zaradi. Ne trebaš imati mnogo, trebaš imati onoliko koliko ti je potrebno da budeš miran i zadovoljan, uz plaćene račune, zdrav duh i obrok, po koju knjigu i kulturni dodatak kao neophodan začin. Katarina svoje vreme tamo u daljini, dok analizira ceo život iza i onaj ispred što dolazi, rado poklanja autorima na maternjem jeziku koje donosi iz domovine, šalju joj prijatelji, kupuje online i čuva kao najveće bogatstvo koje će u toj daljini ostati jednog dana ko zna kome. I najvažnije od svega, vreme je dragoceno i nemate ga mnogo. Upamtite to.
“Svi vam se osmehuju kao po komandi, ali to je osmeh iza koga stoji jasna poruka – Dobar dan i lep ostatak dana, svako sada neka ide svojom stranom puta.”, priča mi Kaća. 
Da. Poznato mi je to. Ljudi poput nje nisu naučeni na površnost, na mehanički način obraćanja i druženja. Nije im poznata distanca koja vlada ovim svetom mogućnosti. Kod nas je “Dođi na kafu.” poziv da se družimo, upoznamo, prenesemo nešto, podelimo, ugostimo i dušom dotaknemo, a u Holandiji je kafa  samo kafa.  Retko kada će vas  i pozvati na  tu kafu, morate im biti BAŠ bliski, skoro pa član porodice. Znam. Čudno, ali u Nemačkoj je isto tako. Imam  jednu prijateljicu (hmm…prijateljicu, to nije rang prijateljstva koji ja nosim  u srcu kada  mislim  na  svoje prijatelje u Srbiji), koja je često kod mene, družimo se eto, voli doći, poneti svoju kutiju sa keksima i ponuditi me jednim ako želim, o tome i Kaća priča u svojoj priči, ali je odmah zatim zatvoriti i staviti uredno kraj sebe. Čudna neka osobina tih stranaca, naših novih sugrađana. Meni recimo nije teško da razvučem neku pitu, napravim štrudlu sa višnjama, umesim kiflice… Malo mi miriši na moju majku, ona je meni nekad tako znala, a malo se obradujem da neko od njih proba nešto naše. Nikad nisam bila kod nje na kafi. Nikad me nije ni pozvala, niti je to spomenula. Vrlo rado se samopozove ili predloži da odemo nekud, ali kod sebe me nikad nije pustila. Posle neko vremena otkrila sam kako ona o tome razmišlja, možda i Kaći otkrijem nešto novo sada. Trebali smo da se selimo u novi stan pa su nam potencijalni stanari navraćali da pogledaju svaki ugao našeg doma. Njoj sam usput ispričala da smo u tom procesu, a ona preneražena izjavila: “Nikad ne bih pustila da neko gleda  moju intimu, niti da mi ulazi u kuću. To je neprihvatljivo! Za mene je moj dom moje sve i ne puštam nikoga da mi ulazi.” Hm… kako je to tužno!

Moja baka je znala reći “Kakva je to kuća u koju niko ne uđe?!” 

a ja ću se danas složiti sa njom mada je nema već toliko dugo među nama. Mogu samo da žalim sve njih, ma koliko bili delovi našeg novog života, jer nikad neće umeti da podele, osete tu radost domaćih kiflica tek izvađenih iz rerne i onog nehajnog osmeha kad ugledaš iznenadne goste na vratima i reči koje si toliko često slušao u detinjstvu “Ma hajte samo, taman sam ispekla štrudlu. Dobro vi meni došli! Sad ću ja da pristavim kaficu.” 
“Razumem te Kaća! I sama delim taj osećaj čudnog druženja i pristupačnosti omeđene hladnoćom i granicom na kojoj bi ti i dalje tražili vizu i pasoš. I ne brini, ne obaziri se na to. Shvatila sam eto, mada sam tek dve godine ‘tamo negde’ a ti tolike duge i usamljene godine, da ne trebaš žaliti za tim. Ne bi ništa na čega si navikla, pronašla čak i da prekoračiš granicu tog praga novog prijateljstva.“, odgovaram joj.
Teško je nekad preneti našim ljudima kakav je to osećaj kada sa godinama shvatiš da je normalno i jedino prihvatljivo ono vreme koje si nekad rado provodio u toplini svog doma uz prijatelje i po podnevnu kafu usput, negde u kafiću ili kod nekoga, zameniti razgovorom tišine svoje duše, u tih pola sata negde tamo, u nekom kafeu gde su i kolači previše plastični i osoblje previše ljubazno, a ti sam. Naučiš najvredniju lekciju svog života, da biti otvoren dušom možeš, tek kada imaš priliku biti toliko sam da ti to postane normalno. Nakon toga, vratiš se u svoj dom, dočekaju te deca, muž, obaveze, kulinarske zanimacije, po koja čašica stare dobre višnjevače koju ti je prijateljica spakovala kada si poslednji put bila u domovini ne bi li malo udahnula radosti i utažila nostalgiju, a vratila se ipak još dublje ranjena i svesna da tamo utaženja nema.
Jednom kada odete, otišli ste. I nema ništa teže od toga za živeti, a ništa lakše za prihvatiti. Nostalgija je uvek bolje rešenje od lošeg kvaliteta života ili života bez mogućnosti i vizije za decu, ma koliko naša zemlja bila lepa, bogata prirodom, dušom koja je gradila, tamo se rađala i u najtežoj istini prihvatala da nema dalje kud, ostala je da trune sama u sebi, usamljena bez šanse za pomilovanje.
Kaća danas neguje svoju ljubav negde duboko u sebi i veruje da svet više nije onakav kakvim smo ga tamo negde ostavili. Provodi vreme sa svojom porodicom, korača šumama Brede i uživa u seoskom šarmu tuđine pokušavajući da prenese delove svoje kulture ljudima koji verovatno nikad neće moći da shvate, niti posete sve ono što je ona ostavila, osetila, zavolela, što ju je izgradilo i obeležilo. Sigurna sam da bi danas, da je sreće bilo više, na terasi svog stana, u Beogradu, zalivala cveće, pevušila neku starogradsku i četvrtkom uveče uz kolače igrala bridž sa prijateljicama, dok bi se deca školovala u sređenoj zemlji, a muž dolazio kući pun priča koje je sa Markom, Stevom i Dušanom tog dana na poslu pretresao. Možda bi i mene srela na zemunskom keju kako pijem kapućino i pišem novu knjigu a dete mi se igra u pesku. Ko  zna? Možda… Nju ipak možete potražiti u Holandiji, u bogatstvu lala i na koji korak od Amsterdama, podeliće sa vama priče iz daljine, ugostiti vas toplinom i sjajem u oku koji krije suzu svih nas koja čeka da u samoći, kad sednemo popiti kafu, poteče. Ja sam tamo negde, u Nemačkoj, nemam decu, ali često sedim na keju pored Rajne, pišem knjige i delim vaše priče svetom, da ih niko ne zaboravi.

Volite vreme koje vam je Bog dao na zemlji. Sećajte se koraka u starim dvorištima koje ste pravili, bođoša pod kojima ste se prvi put ljubili i onih koje možda više nema među nama. Sećanjem živi čak i ono što je odavno negde tamo postalo tek jedna kap u čaši nostalgije…

Leave a comment