KAD PROCVETA DŽENARIKA

Dragi moji,
ova me pesma vraća u dane studiranja, dane mog Beograda i sjajnih ljudi. Vraća me u januare i promrzla jutra u kojima miriše na ljubav ispred Sava Centra dok čekam karte za Đoletov concert, a iz ranca stražare Tri posleratna druga. 
Više od svega, vraća me na ulice Sombora gde još odzvanja smeh onih koje volim, koji su deo mene zauvek. Tamo me najviše vraća. Odatle nikad nisam ni otišla, samo sam to tek jutros shvatila.
Vidim procvetalo drveće dženarike duž cele ulice i osećam miris duše u vazduhu. To se Bogovi smeškaju i gurkaju dok me gledaju kako prolazim sećanjima. Niko ne voli kao mi vojvođani, kao mi duše iz ravnice ogrnute magijom zakovitlane prašine. Niko ne sanja kao mi, večiti ratnici koji ratuju srcem i perom koje niže stihove pobede za večnost. Niko ne može stajati mirno na polici života, kao figurica od porcelana, dok mu osmeh titra šeretski u oku. Niko kao mi.
Na trenutak sam zaboravila da se ne moram sećati, da trebam sve samo živeti. Moj je to portret života, a i čiji bi bio?! Ko bi me bolje znao od mene same, bolje naslikao mene od prosutih boja ravnice, mojih duša, ljubavi, mirisa, sećanja, đavoljih iskrica, odsjaja?  
Nikad ne žalite zbog nečega što niste pronašli u onima koji su vam na tren bliski bili. Tako je trebalo biti. Uz njih ste samo malo porasli, posle ćete otkriti. 
Ne lomite bagrenje svojih snova jer se nisu primili na tlu gde ne niče divlje. Pa i pustinju da đubrite nakon nekoliko stotina godina postala bi plodno tlo, a ne duše koje ne klijaju ljubavlju. Samo su za mene predaleko pustinje.
I ja sam kao divlji bagrem, divlja dženarika moje ulice, mojih koraka. I ja sam kao i vi nekad sanjala da nikad snove zaboraviti neću, da ću im se večno jednako klanjati, jednake ih sanjati. I desilo se, na tren sam zaboravila i videla više ubica nego ptica, više onih što ne veruju ni u sebe a kamoli u mene. Više njih koji su me dovoljno od snova ogradili, svetom nemogućeg ozidali da ne gledam preko plota ne znajući da mi iz ravnice večito preskačemo iste, ne bežeći, samo živeći.
Preskočih i ovaj plot, pustih korenje, divlje se seme uvek negde primi, olistala je moja ulica i ove godine, procvetala mi duša u njoj, da nikad više ne zaboravim gde mi valja biti. Da mi samo sa mnom valja biti. Nikad više bez mene.
A vi?
Ne znam žalite li, ne znam sanjate li, ne znam verujete li, ali znam, divlje seme svakog od nas okrzne, zauvek promeni, u nama nešto novo rodi, pomeri. Ničite, rastite, volite, verujte, nikad prazni i sami ne ostajte, ne gledajte čežnjivo u oblake preko plota. Preskočite. Pođite. Sanjajte. Nije važno ko se kako krsti ili klanja, važno je ko kako sanja.
Verujte mi.
Ja sam na tren zaboravila kako se sanja, ali cveta i ovog proleća dženarika, ne brinite. Divlje se uvek divljem vraća. Samo retki nađu retke.
Danas sam preskočila plot i odlazim. Sebi.
I Bog nek’ prosti, zato je Bog. Ja samo idem.
2
3 Responses
  • Brankica
    March 29, 2017

    Nominirala sam te za The Versatile Blogger Award. Detalje i pravila možeš vidjeti u mom novom postu

What do you think?

Your email address will not be published. Required fields are marked *