JEDNOM KAD OPET BUDEMO PECALI

Uvek mislimo da je vreme ono što posedujemo. Na žalost, vreme  je jedino što nije u našem posedu i što nam odlazi van svih granica naših moći.

Moj put spoznaje otpočeo je davno, ali prava spoznaja desila mi se kada sam uvidela da put kojim sam krenula nije put koji bi trebalo deliti sa svima.

Duboko verujem da svako od nas za života bar jednu knjigu treba napisati. Zbog sebe! Ne zbog drugih. Ta knjiga je putokaz svih puteva naših uspona i padova. Ja od kad znam za sebe, pišem za svoju dušu – možda joj je tako lakše da živi sa mnom. Napišem joj, oprostimo jedna drugoj, ponovo se zavolimo, upoznajemo svako malo iznova i nekako putevi nam sami dolaze.

Putujemo.

Međutim, neki putevi na koje sam krenula, nisu bili moji, a poneli su me. Obično znate takve stvari kada nešto ‘u vama’ počne da cvili, škripi. Mnogi kada im zdravlje ugrozi način života, odluke koje ih jedu, koje nose duboko u sebi, stres, patnja, bol, tuga, neizgovoreno, nezdrava ishrana itd., krenu putem kojim se ne polazi često, a kada se pođe osvešćenje je veliko i bolno kada do njega dođe.

Osvestiti svoj put i videti sebe kako koračaš njime spokojan, put je bosih i često krvavih stopala, ali je put. Tvoj! Moj! Svih nas!

Kada sam napisala moj prvi roman, mislila sam da sam iz sebe ispisala sve. Kako sam pogrešila! Samo sam otvorila tu jednu portal stanicu za romane, priče, otpuštanja i krenula neizbežnim mi putem. Nisam se osvrtala, a mnogo sam pogrešila! Mnogo! Verovala sam dugo da me niko nije držao, a u stvari nisam videla za čega bih se prvo uhvatila u tom bunilu razlupanih činija svog života.

Iskreno, put je trajao predugo kada sada pogledam, bio je užasan, bolan, kidajući, prepun suza, prepun odricanja, prepun kažnjavanja od kog sam shvatila da se mi preostaje samo ili se razboleti ili se iznova zavoleti.

Otišla sam iz života koji sam volela i u kom sam neizmerno uživala, putovala, pisala, čitala, družila se, pecala, vozila se biciklom kroz sve prerije moje duše i kuda me srce ponese. Kada sam otišla, ostavila sam sve to tamo negde. Ostavila sam i sebe.

Pisala sam na podu nečije tuđe sudbine, nečijih tuđih usuda, kažnjavajući se da živim bez voljenja, bez davanja ljubavi, verujući da nemam više prava na to. Ja, ona koja je uvek mogla sve, umela sve, kojoj nikad niko nije bio potreban, uspela je da odustane od sebe i da živi neki život koji nije njen. Ugasila sam svetlo, prestala da se borim, prestala da sanjam, prestala da očekujem, prestala da verujem, prestala da… Da, i znate šta još?

Kazna nikad ne dolazi od drugih, kaznu biramo sami. I dok su drugi mislili da moje srce peva pesme slavuja, moje je srce plakalo, vrištalo, lutalo samo i izgubljeno. Kazna traje onoliko dugo koliko nam je potrebno da se osvestimo i pronađemo.

Odselila sam jednom, dva puta, tri…i opet ću, dok se ne vratim kući. Onoj kući koja u duši nema lokaciju, nema fin nameštaj ili prazne i gole zidove, niti boje koje izmišljamo kada ne znamo šta bi od sebe. Onoj kući koja miriši na moje, na poznato, koja pleše radošću i ljubavlju, koja je oduvek moja. U toj mojoj kući smeh se odbijao o zidove, kuhinja je mirisala na divne, kulinarske vragolije, a duša je spavala mirna i zagrljena. Interesantno je to, od trena od kad sam otišla do dana današnjeg, u mislima tragam samo za tom mojom kućom i tim mojim koracima, mojim slikama u boji, mojim vizijama i snovima. Nigde nisam pronašla to što sam ostavila i nigde me niko nije zagrlio osmehom kao što sam nekad bila grljena.

Jedne noći, otkrih da gledam u stranca. Onog koji ne voli, koji ne čuje, koji ne razume, koji ne poznaje taj miris o kom ja sanjam. Stranca kome sam ja nenormalna, kome je sveto samo njegovo, kome ako nema statusni simbol nema ni vrednost. Naježila sam se od bola koji sam toliko dugo nosila u sebi i kojim sam se kažnjavala ko zna zbog čega. Trebamo li se kažnjavati ako u mislima sećanjem prizovemo reči:

“Ja te nikad nisam pustio, samo te je neko drugi uhvatio.”

Uhvatio me je, ali osvešćenje dolazi kada potrošimo bol i razbolimo se ne bi li ozdravili sami u sebi i ponovo našli put ka kući.

Na put sam krenula opet.

Danas je dan kada su mnoge stvari u mom životu drugačije. Naučila sam koliko nam je malo potrebno, a koliko mnogo umemo da tražimo i smatramo da nam pripada.

Ne pripada nam ništa sem duše i tela.

Danas je tačno dve godine kako obavljam neke rituale za koje sam mislila da neću moći sama. Mogu. Ne moram da trošim novac na skupe salone, na skupu garderobu, na fancy torbe. Danas znam koliko je nebitno da li hodaš bos ili obuven, ali je bitno da li ti je udobno kada hodaš u svojoj koži i na svojim stopalima osećaš život. Danas je sve drugačije od onoga što je bilo nekad, od onoga što dolazi u susret. I to drugačije biram sama, sada.

Mogu vam samo reći iz mog ugla, ovim redosledom:

  • volite sebe, jer nikad niko neće moći da vas voli onako kako možete voleti sebe
  • živite svoju svrhu, ne samo rečima i obećanjima, živite je punim plućima, krvavih stopala ako treba, dušom, rečju koju ste dali sebi, padovima i usponima, verom pre svega
  • verujte uvek u dobro i nikad ne klonite duhom i ne sumnjajte u svoj put, jer dugo sam sumnjala i često sam umela biti gorka, nesrećna, sama, a samo je trebalo dozvoliti zavoleti, verovati, uzeti, zakoračiti…samo to
  • ne žalite nikad nikoga – ne postoji ništa na ovom svetu što je vredno vaše žrtve, vašeg čekanja, vašeg žaljenja i sve što vas navodi na takve situacije i životna razdoblja, nije iskreno, nije namenjeno vama, nije vaše. Pustite da ide onome čije je, otpustite svoje strahove da ste nekome nešto dužni, da će biti bolje ako samo još ovo ili ono… neće! uvek ćete čekati na nešto, nekoga, biti krivi za tuđe i žrtva koju nećete umeti osloboditi.
  • budite slobodni – onako srcem i dušom, smehom i ljubavlju, a ako niste sigurni da li ste slobodni, prebrojte sve one trenutke kada ste se zakočili, kada niste na ulici zaplesali a došlo vam je, kada niste izuli cipele i zavitlali ih preko reke pa bosi potrčali u život…samo ih prebrojte, ne morate sve jer znam da ih ima previše… shvatate? Budite slobodni
  • ne odbacujte ljude koji vas vole jer vi ne vidite njihovu ljubav, jer sutra ih možda nikad više nećete imati uz sebe, a bili su najbolji i najlepši deo svih začina vaše duše. Nedostajaće vam, verujte mi. Onako ludački, bolno, užareno i usamljenički tužno. Znam, jer sam jednom odbacila i svu gorčinu posle ponela
  • ne prestajte raditi stvari koje su deo vas, samo zato što je nekome to dosadno ili nije deo njega…ako vi volite jesti smokve ispod drveta dok vam sokovi cure niz usta, bradu, ruke – jedite…ako volite pecati i provoditi sate kraj reke, u tišini talasa, mirisa, reke i duše – pecajte…ako volite čitati, onako nestrpljivo i halapljivo, da vam se svi vremeplovi uzburkaju, pa čitajte pobogu, zašto ne biste?
  • jedite zdravo – ali zaista zdravo i ne zato što je to hir ili hit ovog novog doba ili ko zna čega, već zato što pretrpavanje hranom jeste popunjavanje svih tih rupa u nama koje vape za zagrljajem, ljubavlju, pogledom i radošću, razrešenjem i oprostom… jedite voće, jedite povrće, jedite sve te divne plodove života koji su nam tu na dohvat ruke i otkrićete radost, energiju, osmeh, vitalnost, mogućnosti, otkrićete da telo samo bira biti zdravo i lepo… težite mladosti, a ne uklanjanju starosti
  • govorite ljudima istinu, zbog vas samih
  • oprostite sebi, jer drugi nisu bitni ako sebi niste oprostili
  • ozdravite od svega, od tuge, od ćutanja, od čekanja, od nemogućnosti, od blokada, od pokušaja, od tuđih prezira, od tuđih formi i pokušaja da vas promene, od odlazaka i dolazaka, od života koji nije vaš…ozdravite i živite sve ono što ste vi
  • ne čekajte, nikada…čekanje ubija i čekajući gubimo mnogo, a verujte mi, nekad sam čekala dugo, predugo, danas vidim uzaludno  i nisam dočekala neke stvari, ali danas znam – nisam ih dočekala ne zato što mi nisu bile suđene, već zato što su me sačuvale i nisu meni bile namenjene.
  • čitajte svoje znakove kraj puta, osluškujte, pustite druge da govore pa ćete jasnije čuti ono što vam ne govore, imati više vremena da odlučite šta im želite reći ili ne i štedite svoje reči, uvek
  • budite ljubav, ne tražite je u drugima
I toliko mnogo toga još, mogla bih napisati, ali nastaviću knjigama govoriti.

Nakon toliko mnogo godina i lutanja, napisala sam knjigu koja je najveći putokaz promene u meni

“Jednom kad opet budemo pecali”

i koja je prekretnica svih reči koje sam ikad napisala, pustila da zaplešu. Naučila me je da tuga nije izbor, da čekanje nije sreća, da ljubav nije stroga, da bolest kreiramo sami svojim lutanjima i nedostatkom voljenja, da biti gorak dolazi iz kaveza ne iz slobode i da se trebamo oslobiti kaveza/pobeći/razbiti ga, a biti sladak kao plod smokve iz grudi bića, života, baš kao i namena ploda da osvesti disanje… Naučila sam mnogo toga, tek ću, čini mi se. Danas takođe, znam da je put imao svoju namenu i svrhu, a to je da mi pokaže šta vredi, a šta ne vredi. Ko vredi, a ko ne vredi. Danas znam kako je oprostiti sebi, a znam i kako je razbiti kavez.

Moj put promene nije samo moj. To je put koji ću rado deliti sa svima vama. Vreme je da zabacim udicu.

Namaste

Vaša,

Maja

Leave a comment