JA NIKAD NISAM UMELA SA ĆORCIMA

Frljamo se nekim “finim” izrazima koji ni ne liče na normalno, a još uvek nismo utvrdili šta je normalno. Frljamo se padežima, gramatikom, vibracijama i frekvencijama, poštapalicama, lažima, sa švalerima i švalerkama, osmesima koje udeljujemo na poslu, a kod kuće ne primećujemo svoje ukućane. Frljamo se sami sa sobom.
Šta znači uopšte ‘frljamo’ se?!
Imam 3,5 decenije iza sebe, književnica sam, otelo mi se par knjiga onako dušom, ali i dalje ne znam neke izraze i moram još mnogo da učim izgleda.
Ovo je postalo neko čudno vreme.

Nekad sam pisala blog, mislim samo blog. I gradila ime iz senke misleći niko ne zna za mene, ni ko sam, ni kako izgledam.
Međutim, vremena su se promenila.

Ko ima snagu u sebi, može da spava  i na ekserima, nema veze, snaga će izaći iz njega i pokazati svoje lice. Ko nema ništa sem ćorka u sebi od duše može da dubi na trepavicama, da mu nude kule i gradove, da se kre*e sa finim tipovima koji ih vodaju po tamo nekim Zlatiborima i slično, ali ćorak ostaje ćorak. E zato ja više volim nas koji se ne stidimo boriti, biti, opstati i ostati. Stegnem nam ruku i kažem “Bravo!”.

Postalo je popularno da se kopiramo, da sledimo neke koji nisu vredni toga, da im uzimamo fraze koje nisu  naše, da se produhovljeno klanjamo i krijemo iza nekih sertifikata na koji žali Bože što su trošili papir. Danas svako može biti majstor ‘nečega’. Pogotovo u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj itd. Jbt, samo u ovoj Nemačkoj moraš za majstora (za tapete, za rakete, za dušu, za reči, za automobile) da guliš par godina dokazujući se.

Majstora koliko voliš!

Meni i dalje nije jasno, možda zato što sam takvog nekog kova, teram po svom, ne savijajući se po tuđim aršinima. Znam za Majstora i Margaritu. Znam za čika Dragana, on je majstor u ulici u kojoj sam odrasla. Znam za mog tatu koji je bio i ostao jedan i jedini majstor za sve kako u našoj kući, tako i u kućama naših prijatelja. Mi nismo imali potrebu da plaćamo majstore, valjda  smo bili sretniji od drugih da naš tata ume sve.
Ali ovi majstori danas, pomozi Bože! Jedan vrača,  jedan mi na uvce iz telefona pevuši kako da privučem pare. Onaj sa drugog kraja sveta uklanja crnu magiju i rastura loše brakove jer im je vreme da idu svojim putem. Komšija iz ulice u kojoj sam se nekad igrala kao dete, muku muči kako da nam objasni da ima tehniku kojom uklanja bubašvabe i ostale sitne štetočine.

Ima li neka tehnika, za iskrenost i za rad? Mislim, zna li neko nekog majstora majku mu koji ljudima kaže ‘Radi malo, ne bilo ti zapoveđeno. Plati račune, ne čekaj da ti padne s neba. Naplati za svoje usluge, nisi Karitas. Poštuj vreme da bi bio poštovan. Ne laži, istupi iskreno, reci ko si i za čega si.’ itd.

Prođoh mnogo toga. Videh dosta, bojim se da pitam šta me još čeka. I sretoh svakakve duše. Međutim, ni jednoj ne zameram, snalazi se valjda kako ume, ali ostajem pri svome, budi to što jesi, jer ako si ćorak džabe se puniš silikonima, tuđim frazama, sertifikatima, kitiš stranim izrazima koje ni ne razumeš, meditiraš a crv ti u dupetu ne da mira jer nisi dobar sam sa sobom.
I zameraju mi ponekad što ‘ja to tako’. Može mi se eto.
Znate ko mi zamera? Oni što misle da kad progovore za njima cveće raste, što misle kad uzmu priručnik neki u ruke da su postali učenjaci, mudraci, prosvećeni i profesori. Što misle da se nepismenost može upakovati u fine papire potpisane po belome svetu, pa se prodavati po kojekakvim blogovima.
Ti bi mi valjda zamerili i što sam tu gde jesam, i što pišem kako pišem, što kažem šta mislim, što se ne libim da zveknem po prašnjavom drumu i kažem ‘odjebi’ kada vidim da se kao lešinar približava  nevinima (naivnima).
Neka ih, treba biti ravnoteže u ovom svetu, ali ako primetim, reagujem i ne izvinjavam  se. Draže mi je nekome pružiti ruku da ga dignem iz blata nego da pružim ruku nekome da to blato pozlati lažima i predstavlja se da je nešto što nije.
Hoćete iskreno?
Volim da putujem, volim da pišem, čitam. To sam ja! Užasno mi je teško bilo navići se na sistem u kome živim, jer ga nisam poznavala, jer nisam tome učena, jer niko od nas sa Balkana nije. Međutim, danas da mi neko nudi ne znam šta na ovom svetu da se vratim odakle sam došla, rekla bih mu “Ne hvala!”.
Znate zašto?
Zavolela sam ovaj sistem, ove ljude, ovaj mir i red, ovu dimenziju u kojoj se zna ko vodu nosi, a ko livade kosi. I  meni su zbog neznanja stigle poneke kazne, platila sam ceh i za neke druge (naše) koji su mislili da su veliki pa da mogu kako hoće i u belom svetu. Ja sam ga bar platila. Oni će još da otplaćuju. (Imam jednu dobru knjigu, Meet Karma the Bitch.)
Mnogi su mi rekli ‘Ne može se od pisanja živeti. Ne može se ovo, ne može se ono…’
Možda oni ne mogu, ja mogu. U tome je razlika. Svako zna gde mu je granica i dokle sme da iskorači.
Možda moje potrebe nisu kao vaše?
Meni ne treba lažna slika i lažna scena na koju se penju oni što ni ulogu ne mogu da zapamte nego je moraju pročitati. Meni ne treba oreol od tuđeg aplauza, niti potvrda da sam vredna u muškim očima, ženskim tračevima, tuđim krevetima.
Meni je moje sasvim dosta i sebe pitam najčešće “Vredi li to čemu? Pročitaj ponovo!”, potapšem se po ramenu, izvučem iz tame kada u istu upadnem, scena mi je zemlja po  kojoj  hodam, bosa, ne u lažnim, kožnim otiscima. Za mene je priznanje mudrost koju mogu u tišini dati, dobiti, podeliti, u knjige utkati, kroz učenike i prijatelje, duše i obične smrtnike udahnuti, razvejati.

Ja nikad nisam umela sa ćorcima  jbg. Sećam se, mene je moj tata, moj Mile, učio, kada sam se igrala pištoljima, “Ćorak je da se baci, zgazi. Prazna kapisla. Nema ništa u njoj. Takvih imaš i ljudi dete moje. Na njih ne troši vreme, pusti ih, njima je suđeno da budu zgaženi.” 

 

Comments

  1. Фине алузије, мада је ово са мајсторима нажалост истина: данас сматрају да је прави мушкарац онај који зна да замени сијалицу, а мене је то отац научио кад сам имао 10 година. А што се ћорака тиче ово је одавно постала ''земља где сви пишу, а нико не чита.''

Leave a comment