IZVINI – KAD GOD TE POVREDIM


Koliko puta ste čuli reči “Povredio/la si me!”? 

Sigurno mnogo puta, a sigurno još toliko niste odreagovali na njih na pravi način.

Pitam vas to jer sam se našla u situaciji da me nije povredila samo jedna osoba, da sam dozvolila da ti koji su me povredili u određenim periodima mog života, možda nisu ni zaslužili toliku emociju u meni, od mene.
Često smo samo refleksija sopstvenih izbora i onoga u čemu ne umemo da se izborimo sa lakoćom, a najčešće smo ogoljeni pred onima koje volimo dubinom duše.
Verujem u to da svaka osoba na ovom svetu ima nekoga pred kim je čista, gola, ranjiva, svoja, njegova ili njena. Verujem duboko u to, da baš tada u toj izazvanoj emociji najviše ranjivosti u nama proizvede činjenica da nam je najteže priznati koliko su nas ti nama bliski povredili.
Oh, koliko sam se samo jadno osećala te godine, kada sam slomila sve u sebi, jer me je povredio neko koga sam silno volela, onako čisto, ludo, celim svojim bićem. Nikad više tako ludo nešto neće moći da se pokrene, rodi, to danas znam. Danas je sve nekako umerenije, svedenije, a to nešto, jednostavno slomilo se, baš te godine.
Nije to jedini put da me je neko povredio. Što smo u stanju bliže nekoga pustiti sebi, to smo podložniji tom činu i ne rade to ljudi namerno ((barem se nadam da je tako i verujem), jednostavno nam se obrasci po kojima živimo, volimo, mislimo, frekvencije duša, nekad ne poklapaju.
Znate šta je najtužnije?
Kada priznate nekome da vas je povredio, za to vam je potrebno neverovatno mnogo energije, hrabrosti, volje, jer tim činom iskoračili ste još više iz sebe i usudili se dati se i taj korak nadajući se da će osoba koja vas je povredila to shvatiti na pravi način i da ćete moći da oprostite.
Meni, lično, te godine, On nije priznao da me je povredio, čak je bio uvređen što sam imala hrabrosti da mu to priznam, kao da ja povređujem njega time. I povredio me je još više. Sloj na sloj, onako kako ne želite ni da zamislite da se može neko povrediti.
I neki drugi, kojima sam rekla da su me povredili nisu baš najbolje reagovali na tu izjavu. Kao da su se bojali da sebi priznaju da i oni treba da iskorače iz sebe, priznaju, onako kako sam mogla i smogla snage ja.
Kada vam neko kaže da ste ga povredili, nemate mu pravo reći da niste, jer ste ga sigurno povredili.  
Nikad nisam čula to izvini, ni od Njega, ni od nekog drugog, a danas je to toliko daleko, da sam i oprostila, da bi meni bilo lakše, ali taj osećaj nisam zaboravila. Kada vas neko povredi, ne možete zaboraviti osećaj koji se u vama prelomi, teče, mora da izađe negde, na neki način. I ne samo u partnerskim odnosima, i u roditeljskim, prijateljskim, komšijskim, pa čak i na socijalnim mrežama gde su danas veće i učestalije interakcije, nego li in vivo.
Volela bih da ne dajete tugu kao dar, ako ne morate. Ne budite vi ti koji će da ranu ostave otvorenom, da povrede, pa poreknu isto. Zagrlite, recite IZVINI, onako od srca i kada vam neko kaže da ste ga povredili nikad ne poričite, jer taj ko vam to kaže, verujte mi zna zašto vam to kaže.
Ja sam znala.
I ja sam povređivala. Nikad svesno, uvek nesvesno. I žao mi je. Volela bih da onima kojima nisam, danas mogu da kažem IZVINI, da ih zagrlim, da ih pogledam u oči, da im kažem da i mene boli što sam njih povredila.
Naučila sam i da kažem i da ponavljam izvini, onima koji su tu i kojima je to moguće reći. Jednoj osobi, koja će za mene uvek biti najbolji prijatelj, neko kome ću biti u stanju da ustanem u sred noći na telefonski poziv, da skočim u najveći plamen života ako treba, govoriću svako veče pre spavanja IZVINI jer sam ga povredila, baš kao što je mene povredio neko drugi. Ne zato što ga nisam volela, već zato što je moja ljubav dobila drugi oblik za njega.
Lakše je kada priznate, a LJUBAV je ono što može da zagrli bolje i večno, čak i kada vas sutra ne bude.
I zato, kada te povredim, reći ću ti IZVINI…

Leave a comment