IZAĐI IZ VRTLOGA

Nije slučajno.
Namirisah ga pre godinu i po dok sam u onom životu išla na posao, ranog jutra kraj cvećara koji bi znao trčati za mnom da mi da ružu… tog jutra neki momak je prošao cimetom i medenjacima okupan a meni ostavio u zadatak da nađem jednom opet taj trag… negde… evo ga, nađoh… ode upravo na posao…
Mirisalo je na zimu, baš kao i jutros.
Samo što sam tog jutra mogla naslutiti da miriši i još nešto što mi je daleko, što tek treba da dođe. Zima i ja nikad nismo bile najbolje. Uvek smo se jedna drugoj otimale. Žene ko žene, vole da su prve u svemu, pa tako i ona i ja. Meni je trebalo sunca, vetrova sa čežnjom, njoj je trebalo beline, čišćenja i odstupanja od prošlog. Sad je razumem. Džabe sam se otimala, ona je sve vreme znala da tako treba biti. Zima je poslala miris, kao trag duše, da ga pratim i izađem odakle mi više nije valjalo i smelo biti. I tek tada, kada bih prepoznala, zima bi prošla, sa osmehom nastupajuće promene napravila naklon i otišla. Evo je sada opet, uvek drugačija.
Miriši mi jutros na nešto što je ostalo negde tamo u onoj ulici kojom sam svakog jutra prolazila korakom koji više nije moj. Neki životi, neki dani, nikad se ne dese, samo ih verno sanjamo, toliko da mislimo da su bili realnost. Ipak, kada ih dodirnete i toplinom svog tela probudite, oni oživljavaju, zato pazite. Želje za životom koji ne poznajete i koji vam nije namenjen ne trebate želeti.
Nasmešila sam mu se. Nije on kriv što je mirisao na medenjake. Nasmešio se i on meni, zastao. Ali sam ja otišla dalje, putem kojim mi valja biti, tek.

Bila je lepa kao tuđa žena. – Pol Moran

Ovog jutra miris je moj, upija i greje toplinom začinske zime koja donosi čist put pred sobom. Nije neprijatelj, nije ni usud. Više kao strpljiva žena koja kad tad dočeka svoje buđenje želja. Predugo sam se vrtela u krugu, a budne su već neko vreme. Nekad nas je i strah da izađemo iz poznatog nam, makar i suludog. Ipak, bilo je vreme izaći iz vrtloga, naći neke nove korake kojima ćeš graditi, osvajati, naučiti i zavoleti…
Znam, svi ste u nekom svom vrtlogu zarobljeni i mislite da se ne vidi, da vam tu valja biti. Ne valja. I vidi se. Gorčina i bol nisu ono što nam je priroda. Sve ostalo već može biti. I dok god ste unutar, cenrifugirate svoj nemir ličnog u jednom malom krugu u koji niko neće ući po vas, vi ne vidite. Vi niti ne slušate. Tek kad taj korak sami odlučite napraviti i pružiti ruku ka mirisu, vašem začinu, simbolu u pogledu, možete verovati u ono što je pred vama. Do tada…znate i sami.
Izađoh. Poneo me miris jutros tamo negde nazad, da pogledam i oprostim se. Napokon! Sad mi tek valja biti. Moji začini života su tu, a zima može ovog puta da ide uporedo sa mnom, ne smeta mi.

Leave a comment