ISKULIRAJ, PROGUTAJ

by

Sve više je onih što se kriju iza lažnih osmeha, lažnih porodičnih slika i idealnih poslova koji su daleko od idealnog. I što više posmatram svet u kome smo, sve više je onih što se busaju u prsa da nešto znaju a u stvari ne znaju ništa. Očit primer vam je život koji žive.

Uvek su mi zamerali da sam previše otvorena i da moje pero piše oštro, muški, bez milosti. Možda, a opet i dalje verujem da dok je pera kao mog manje će biti usranih motki koje će nam krojiti šta je ispravno a šta nije.

Sa mnom bar znate na čemu ste. Zar nije tako lakše?

Kažu ne trebam pisati o realnim životnim situacijama, da se osvrnem na leptiriće, cvetiće, lepe i nežne ljubavne priče. Zašto bih? Hajde da pričamo o realnosti, o prodanosti ljudske duše, o problemima u kojima ceo svet grca a nema hrabrosti ni da prizna a kamoli da se izbori izaći iz istih. Na vrh pera mi je da napišem šta mislim o nekim samoproklamovanim poetesama i polupismenom svetu koji se danas zove elita književnosti, ali čemu? Ima li neke koristi? Sutra će se naći novi glumci koji će ih maestralno odigrati za sve pare i nagrade, a mi ćemo osuti drvlje i kamenje, naravno na pogrešne, jer zašto bismo menjali kada nam je ovako dobro?

Što se lažemo?

Ovaj tekst nema veze sa politikom, estradom, umetnošću, niti sa ovom planetom. Svi akteri su izmišljeni kako to obično i biva, a ni ja ne postojim, ovo piše moj alias. I kako može bolje od toga?

Ulazi mi žena u shop pre neki dan. Obučena svetski. A ja umetnica promovišem neke besne brendove za neku tamo kintu, pa onda od iste te kinte platim tiraž knjiga i zezam se po belom svetu. Šta ću, ne umem drugačije. Nemam stomak za druge stvari…

Kaže mi “Danas je sve sex i lova. Šta ćeš ti ovde? Lepa si, pametna, mlada, uspešna… nađi nekog, udaj se bogato i pali odavde. Ovo je sranje zemlja.”. 

Klimam glavom a ne razumem šta je to dotičnoj loše, pa i ona je u istom košu sa mnom, a još ima pride i tog nekog sa debelim postoljem za lakši suživot. Ali vraga, nastavlja ona priču, govori da je slabo plaća, da zato mora još da radi. Kupi joj nekad nešto dobro za koji sat dobrog sexa, a ja se zagrcnem slušajući i ne verujem. Jel ona zna kome priča i da će sutra osvanuti u nekoj mojoj kolumni ni kriva ni dužna? Ne smeta njoj. Voli ona kaže, kada je pominjana i kada je reklamiraju. Imponuje joj da priča sa mnom. Pita me gde da kupi moje romane, da čita. Pametna žena, završila geografiju.

Muka je naterala, a nije kaže jedina. Sve te koje srećem nisam ni svesna kakve priče žive i nose. Jedna je do juče išla pocepana i gladovala, a danas leti uz šampanjac za Tel Aviv, nosi svilu i kadifu, čeka je dobra prilika sa one strane sveta. Treća traži način da ode u USA jer tamo je život. Pametna je, završila je master iz molekularne biologije, rastura žena četiri jezika, ali šta će ovde kada je lova tamo negde. Samo da joj se udati i otići, dobiti green card.

I dalje meni ništa nije jasno u tom ludilu od par sati sretanja sa ljudima iz celog sveta. Mene zanima kako obične žene rešavaju svoje problem, kada ove neobične ne znaju šta će od sebe? Kada se žena uveže u omču dugova koji nisu njeni i ostaje sa tipom umesto da ode, a ni ljubav nije ljubav kao što je pamti jer u srcu ko zna koji drugi plamen i za čega gori. Smejem se spoznajama i paradoksu života. Isprazno je i lupati glavu što je jedan glumac rekao istinu o svetu u kome živimo, a što svi oko vas voze besna i finih kožnih sedala auta, dok im frižideri vozaju paučinu, a deca se prave usputno i ako nisu muška naje*ala su. Onda će se javiti bivšim švalerkama da ih pitaju hoće li im roditi još jedno, nada poslednja umire.

Možda bude muško.

Tišina zna bolje. Slušaj malo jače. #majawu #citati #mindfulness #motivationalspeaker #author

A post shared by Maja Wu (@majaawu) on

Mene noge ubiše od stajanja i odbrojavam do polaska kući ne bih li malo čitala, popila čašu vina i odradila par krija iz kundalini yoge. Dosta sam i videla i čula, a da smo prodani i jadni, ne smem ni reći koliko. Gde ja dođoh? U kakve ja ralje umetničkog miljea upadoh, znala sam se upitati. Smejem se evo. Pa isto je to svuda. I ovde i tamo. Gde god se okreneš nosiš sebe, vidiš druge. Dopusti, otpusti.

Čujem nju dok odlazim kako se bori sama sa sobom i govori nekome za koga je verovala da je njen “Ne znam više kako ću, kuda ću. Ne mogu dalje ovako, razboleću se. Osećam da ću se razboleti i da sam došla do kraja.”, a čujem i njega kako ispaljuje

“Iskuliraj. Progutaj…Proći će.” 

Proći će sve, i dobro i loše. A koliko je nekome potrebno hrabrosti i poverenja da vam kaže šta mu je na duši a vi ga nemilosrdno otresete likujući što se izjadao baš vama, shvatićete kada vas sutra kao boomerang udari spoznaja da ste ostali u tišini a niste naučili osluškivati vapaje života. Jer život bome vapi za malo kulture, mira, ljubavi, iskrenosti, sređenosti, ljudskosti, bliskosti.

Nedostaje vam nešto ili neko?

Ne. Dosta je.

Promeni priču. Promeni pogled na priče. Promeni sebe. Drugi se promeniti ne mogu.

1

No Comments Yet.

What do you think?

Your email address will not be published. Required fields are marked *