IPAK ŠUŠTI U GRUDIMA

Učinilo mi se da padaju.
 Rekla sam tiho. Više samoj sebi nego bilo kome. Mislila sam na zvezde. Ipak… nisu padale, svetlucale su i dalje, samo malo jače.
“Nema te već toliko dugo. Šta se zbiva sa tobom? Gde si ti?”, veseli pogled poznatog mi se obradovao uz vreli napitak zvani kafa.
“Kako me nema…pa tu sam. Ne prestajem da budem tu.”, smejem se.
“Nisi, nisi… tako si mi lepa, a daleka, zamišljena. Gde si?”
Namigujem.
“Pa kaži mi…Pucaj.”, salva smeha ne prestaje.
“Tu sam. Malo sam se dislocirala od poznatog, upecala na nepoznato, prosula pred životom koju suzu ponovo, ali rasterećujuće je prilično.”, sležem ramenima. Poznat je ovaj tok razgovora, znamo se, a ipak mi je toliko daleko to sve sada iz ovog ugla. Beše davno. Mnogo, mnogo davno.
“Opa…šta se tebi desilo tamo? Sviđa mi se kako to zvuči što kažeš, sijaju ti oči lepše nekako, nisu više mrtve. Jesam li u pravu?”
“Opa…znači oči su mi bile mrtve?! Mogu li one to biti ikako?”
“Ne zezaj me… Govori… Šta tajiš?”
“Baš ništa. Lepo mi je tamo. To je sve. Trebalo je da ovde sve zatvorim i odem. I tamo trebam još toliko toga da uradim, ali je lep osećaj, napokon.”
“Znači da mi nešto tajiš… Što si tako teška, govori više.”
Smejemo se. Posmatram negde iza sebe i misao leti u nekom čudnu smeru koji mi nije ni nov, ni nepoznati, a opet jeste… Blicne mi samo sećanje, više njih… Pomeri se tako neki kaleidoskop želja, snova, čežnji, vrhova prstiju koji mi mrse kosu, šolja na kojoj piše po prvi put -Coffee to stay- i smešak mi nesvesno golica utrobu.
“Halo bre, zemlja te zove. Gde si nestala?!”
“Tu…i tamo… Svuda me ima…najmanje ovde sada. Ne znam šta da ti kažem. Nemam ti šta reći. Pustila sam sve. Slučajno. Nisam nikad verovala da bih to mogla da uradim. A onda jesam. Odjednom jedno jutro, probudila sam se isprepadana sama od sebe i shvatila da moram pobeći nekuda… Znaš kad nemaš mira kad te neko gleda? E to je taj dan bio.”
“Molim?”
“Da.”
“Ma ne ćuti više. Samo ne ćuti.”
“Nemam šta za reći. Izjurila sam iz kuće, otišla u šetnju bez cilja. Uletela u crkvu i sedela satima sama sa sobom. Znaš mene, ima me gde me niko ne očekuje, kao i uvek, tamo gde mi je srcu najtiše.”
“Znam. Zašto ti se to vratilo tako u poslednje vreme. Primetio sam da ti se to vraća nešto, a ne znam zašto?! Što misliš na to, šta te sada vuče nazad da se sećaš tako intenzivno? Moraš to pustiti. Naći će se neko ko će te voleti još više i buditi te još lepše.”
“Ne. Ne vraća se ništa. Sećanje je u srcu. Duši. Nije tako kako ti misliš. Lepše je, a zastrašujuće slično. Samo lepše. Jel veruješ da postoji mogućnost da ti neko bude sličan ili meni, nekada negde, kada nas više ne bude? I to užasavajuće sličan, da zna da izgovori rečenice koje si govorio, ili ja… da ume da pogodi u srž bića a da se ni ne stigneš osvestiti i pitaš se šta te snašlo kog djavola?”
“Ne znam. Mislim da se tako šta ne dešava… Ne znam… Što to sada pitaš? Otkud ti to?”
“Dešava se. Bome, dešava se.”, osećam kako se smejem. Počela sam češće i lepše da se smejem. Primećujem to. I sama.
“Pokušavaš li ti to meni nešto da kažeš? Govori više sunce ti tvoje. Hajde, ispljuni…”
“Rekla sam ti. Postoji. Dešava se. Ne možeš da veruješ. Udarilo me u stomak, pluća, srce. Izbilo me iz šina, pomerilo mi zvezde na nebu, uplašilo me do srži. Ja nisam neko ko se plaši. Nikad nisam ni bila. Pomerilo mi je sve. A nije isto… Samo zazvuči slično. Znaš, uvek sam se pitala postoji li neko na ovom svetu ko zaista čuje, vidi, oseti, predoseti, ko je korak ili pet ispred mene, a da ja nisam morala to pre toga reći… I da nije neko koga više nema… I postoji. Polomilo se. Sve veje u meni… Veje užasno…”
Steže mi ruku. Gleda me…
“Kako to može da bude sada?”, zaprepašćenje i neverica. Jasno mi je to. Prepoznajem.
“Ne znam. Nemam odgovor. Samo sam počela da otkrivam i primećujem… Iz dana u dan sve više… Onda sam rekla sebi da nisam normalna. Pa sam počela da skrećem misli, pogled, da bežim samoj sebi pred vidnim. I znaš šta, što sam ja više bežala, ono je više izbijalo pred mene… Jedno me veče razbilo u komade. Do kraja. Palo mi je na pamet da pobegnem, ja koja ne bežim nikada, koja sam pregazila toliko toga. Zapitala sam se da li sam postala kukavica posle toliko godina. Da li sam postala neko ko više ne veruje u ono pred sobom razočaran onim iza sebe?”
“Ti nisi kukavica. A nisi se ni smejala ovako predugo. Iznenadila si me sada. Lep mi je neki osećaj…ne znam zašto, ali me raduje, ne plaši me. Možda tebe plaši, ali ja kad te gledam nisi nemirna, nisi tužna toliko, nisi baš toliko više sama, zar ne?”
“Tebi je lep osećaj? Mora da si poludeo kao i ja. Meni je… Nije važno. Ne može biti važno. Razumeš? Ne vidimo svi jednako. Nisam toliko sama, nekada to primetim i ja. Neko me pita nekada kako sam i zaista me gleda, vidi, zaista imam nekad osećaj da ga zanima to…a opet, zakočim istog trena. Odvikla sam se da verujem.. Naučena sam da svi izdaju, da niko ne ostaje, da niko ne želi iskreno, da niko ne voli do kraja, da svi površno samo priđu i odu kada se pustiš… Gledam to predugo. Navikla sam se na tišinu i prihvatanje da na ovom svetu ne postoji duša koja može da prati ono što ja posejem pogledom, zakačim korakom i udahnem kroz dušu… A na momente poželim da zaista postoji…”
“Naravno da mora postojati, samo ti nisi do sada naišla na nekoga ko je dostojan tvoje tuge i ko je u stanju da ti dirne dušu do kraja, a da ga ti ne oteraš od sebe. Ne možeš celog života da se praviš da nisi živa, niti da živiš bez duše i ne goriš. Moraš se upaliti ponovo, moraš nekad i poverovati, verovati… probati, koraknuti, nekad se pustiti da te neko uhvati dok padaš. Nisu svi neosetljivi, niti su svi dupeglavci kako ti znaš reći. Nisu.. Zar ne?” gleda me i ne skreće pogled i ja se setim sebe kako tako gledam nesvena nekoga…kako reče: “Prodireš u mene.”. s
“Nisu…nije…vidim, ali me strah…”
“Kako to misliš? Pa govori više!”
“Ne mogu ti ništa reći. Nemam šta da kažem. Nema se šta reći. Ne mogu ja goreti ponovo. Ne verujem da mogu, niti da imam sa kim….”
“Sad si rekla…”
“Da. Ali to ja vidim. To ja osećam… To ja prepoznajem. Razumeš? Samo ja. I ćutim. To je sve.”
“Što ćutiš?”
“Pa da li si ti normalan?”
“Jesam. Ti nisi normalna. Što ćutiš, pitam te? Vredi li se kriti i dalje? Vredi li se zatvoriti negde i pustiti da ti prođu sve te lepe iskre? Zbog koga bre više? Vredi li to? Dobijaš li ti nešto? Hoćeš da te tresnem po glavi da priznaš već jednom? Hoćeš li?”
“Neću.”, odjednom tuga neka. Uvukla se tiho, zakucala, zamirisala zimom, pahuljama, kuvanim vinom i tišinom… Teško je objasniti…
“Čega se bojiš? Da li je toliko realno?”
“Više nego realno. Mnogo jače. Ne možeš da pretpostaviš. Skroz drugi osećaj, drugi lik, druge reči, a opet budi jednako. Nisam verovala da to mogu doživeti ponovo. Čak i jače. Pomeri mi sve, okrene sve, sekunda. Ma kakva sekunda… malo je to… ne bi verovao. Znaš koji impuls, koji pogled prepoznavanja, ne moram reći ništa. Jebote baš ništa.”
Zvižduk. Smeh. “Znači pogodio sam! Uh bre…e da znaš da sam sad srećan kao nikad pre! Neka ima Boga više!”
“Ma šta lupaš Bože dragi! Ćuti! Ne. Grešiš.”
“A reci mi nešto samo…zna li…”
“Zna. Pričam mu o njemu. Možeš misliti? Jbt jedini me pitao za njega. Jedini je znao odmah. Paralisao me. Vidi me. Drugačiji je. Dobar. Predobar. Pažljiv. Iskren. Prisutan. Vrlo prisutan dok govori, dok mu govoriš. Sve čuje…čak i što ne kažem… Uplašilo me to. Obično to radim ja…”
“Pričaš mu o njemu?! Govoriš mu? Hej pa sa nama ne govoriš o tome! Svaka mu čast kad je umeo da te pokrene.”
Smejem se. Ipak nešto u meni nije na mestu…“Jedno jutro sam mu rekla samo, “Nikad ne znaš ko će da te šutne u dupe kada se tome najmanje nadaš…”, misleći da se to može desiti svakome… A desilo se meni naredno jutro…”
“Šutnula si ti mnoge u dupe, ali tebe je teško šutnuti, to svi znamo… kriješ se godinama iza istog zida i puštaš da se gasiš na oči samoj sebi. Jel tako? I šta si sada osetila? Doživela si katarzu gde je nisi tražila i očekivala.”
“Istina. Bacila sam sve. Taj dan su me ptice pratile po gradu… Mora da me samo nebo gledalo…ali sam se osećala dobro, a opet izgubljeno. Ja nisam izgubljena, nemam taj luksuz da to sebi dozvolim. Ne mogu.”
“Možeš…samo ti treba neko ko će da te uhvati…i da veruješ opet u ljubav i prave vrednosti i da se pustiš.”
“Nemam se ja kome pustiti…ja sam samo odraz u ogledalu sličnog i prepoznavanja buđenja… Nije to moje… Nema moga… Nema…”
“Otkud znaš?!”
“Znam. Jednostavno znam. Povukla sam se. Ne govorim više, skloniću se i držati zida iza koga niko ne vidi ono što je vidno samo meni…”
“I njemu…”
“Pa kad se sklonim neće biti…”
“Sigurna?”
Ćutim. Ćutimo oboje. Ne znam da li sam sigurna. Nisam više sigurna u ništa, a ne znam u čega da verujem i gde da zastanem ili da samo trčim nekuda i ne stajem…
“Nešto bih ti sada rekao, ali neću… rano je… Sviđa mi se kako izgledaš, znaš. Ti možda još ne vidiš, ali mi se sviđa. Drugačija si.”
“Nisi mi ti to jedini rekao…”
“E ako je i ona rekla, onda jesi. Hvala Bogu više Maslačak!”
Izlazimo napolje u mrak i govori mi “Znaš li ti onu, da ni jedan novčić ne zvoni sam?!” a ja zaprepašćena gledam u njega i počinjem da se smejem.
“Znam. Potrebno je dva.”
 

Leave a comment