I OŽILJCI SU ZA LJUDE

U procepu života često ćeš da ostaviš one svoje najbolnije, najvrednije i najdraže ‘sitnice’. Tad ih nećeš prepoznati, imati za njih vremena, ni primetiti, na njih ćeš samo odmahnuti rukom, a onda…eh, to onda kada dođe već si poderane duše i sa kojim ožiljkom više.

I ožiljci su za ljude.

Trebaš samo umeti da ih nosiš. Znaš to, zar ne? Onako sa stilom, kao poderane farmerke uz neki obavezni aksesoar. Znam jedan, savršen.

Osmeh.

Bez osmeha danas mnogi žive, a nema cenu, unikat je, dostupan svim umetnicima života. I tebi! I meni! I znaš, boli me onako duboko, očajnički i ludo, koliko sam dugo bila bez osmeha, koliko sam dugo zbog svojih izbora bila gorka i plakala, čekala. Koliko sam dugo čekala da kažem “Ma nosi se živote sa svojim glupostima! Ja biram da se osmehom ogrnem, mudrim i lepim izborima okrenem!”…eh koliko samo.

Ipak, rekla sam! Dođe i to vreme. Doći će i tebi. Trebaš samo prepoznati.

Idem danas preko mainzerskog mosta, onako bosih nogu, kako najviše volim i smejem se. Smejem se crvenom autu koji sam oduvek želela imati, onako maštom, duhom, snom, ne moram ga imati zaista. Šta će mi? Ja sam pešak ovog života. Ne treba mi auto. Smejem se pticama, plesu mojih koraka na dečijem poligonu uz melodije duše. Smejem se jer mi u susret idu baka i deka i drže se za ruke. I srećni su! A zajedno imaju bar 150 godina! Koliko vredi takav život, zar ne? Uz osmehe i još držeći se za ruke.

Izbori i ožiljci uvek idu jedno uz drugo. I to nadam se znaš. I ne kaj se! Ma ne luduj! Prihvati sebe u punom sjaju i prašini kroz koju povremeno prođeš. Pa i kroz prašinu se treba, ponekad. Ne bi život bio život da nije tako. I ne žali, ne, ne, ne!!! Reci sebi “Pokušala sam! Zagrizla! Usudila se, tamo gde mnogi nisu. Išla srcem! Verovala i volela! I plakala i čekala i želela i te neke korake ispred sebe videla, a onda ništa. I neka sam! Bogatija sam danas, a duša mi je punija, mekša, osetljivija.”

Zvuči lepo za neki poraz i pad izbora, zar ne? Ali jeste lepo. Jer da nije bilo lepo, makar ostavilo ožiljak, danas ne bih to sve znala što znam. A znam!

Život je prelep kada ga prihvatiš i živiš. Život si ti, život sam ja. Sve oko nas. I dokle god se umeš izuti i osećati svaku stopu, plesati u fontani kao da te niko ne gleda, plakati kada ostavljaš nekoga za koga si verovao da će ti držati ruku u starosti, reći mu da mu želiš sreću i pokloniti velik deo sebe, onaj lep i upakovan u snove i čežnje, da ga ponese na put života i da mu se primi, kao dobar pelcer radosti i obilja ljubavi, e dokle god to umeš, živ si, dušom živ.

I živa sam eto. Imam ožiljak više, ali ću da ga nosim kao ogrlicu na srcu. Onu sa krilima oproštaja, deleći  je sa svima koje sretnem na svom putu. Jer smisao života nije dočekati mu kraj sa nekim, već proći najduži deo puta sa njim, koliko god možeš. Sa nekima prođeš taman koliko ti je zapisano, ni manje ni više. I kad dođeš do tog nekog dela gde se put deli, budi velik, najveći, toliko velik da tebe raduje svaka suza koju pustiš, da te ugreje svaka misao lepe želje koju pružiš i jednostavno idi. I to je za ljude.

Boleće te. Plači, ali se ogrni osmehom i zahvali za sve što si imao. Bogatiji si, ma koliko delovalo da nisi. Jer ko voli, taj ne odlazi u mržnji, boli. Odlazi sa lepim željama i radošću, ostavljajući najlepše delove sebe da bi se po njima neko snen umeo buditi.

I ožiljci su za ljude. Nosi ih sa ponosom, kao i sve što radiš u svom životu. Ponosom i ljubavlju, zahvalan što ti je data prilika za njih.

 

Leave a comment