FRAN SEDI NA UGLU KAISERSTRASSE

Posle dve godine setim se da ga pitam kako se zove.

Fran.

Zanimljivo. Da li je zaista Fran Fran ili je sebi dao ime jer prosi i živi na Keiserstrasse u Frankfurtu, ne bih znala. Znam da je jedno izgubljeno i uplašeno biće koje te gleda čistim pogledom deteta u odraslom čoveku i prihvata od tebe dar kakav god da je. Ne mislim da ga je život mazio, o čemu svedoči i njegovo stanje i izgled, ali sam sigurna da je u pogledu sačuvao sebe, dušu i onaj neki svoj prkos za životom.

Jer dok god kad odem u Frankfurt ugledam  siluetu sada sa imenom Fran, znaću da je tako.

Možda mnogi od vas prolaze Frankfurtom za dobrom suknjom, provodom, poslom, švaleracijom i ko zna čime i ne primećuju ljude oko sebe u toj reci nebrojenih. Vi ste na gubitku.

Shvatila sam da život u velikim gradovima nudi gubitke ljudima. Oni samo prolaze, kao na traci, jurcaju, žure, gledaju u svoje moderne sprave i telefone, pojedu po koju kobaju na štandu dok stoje na pločnicima krvi nečijeg života u svojim finim Chanel cipelicama i nakon toga jure dalje. Kupiće u prolazu kafu, nešto za obući jer je na sniženju i baciti nehajno preko fotelje kada se vrate kući, proći pored nekog ko je došao iz grada iz kog su možda i oni a da nema pojma o tome, a nakon jurnjave vratiti se negde u neka četiri zida ne bi li pojeo supu iz kesice, otišao na jogging preko mosta i duž reke, a zatim okrenuo novi krug jednoličnosti i besvesnosti.

Živela sam tamo.

Onda sam otišla, da bih danima lutala gledajući bih li opet mogla živeti tamo. I mogla bih verovatno i postala bih kao ostali. Ne bih znala da Fran sedi na uglu vec toliko godina, da ima prijatan glas i da je kulturan. Ne bih videla sve njih kako jure, bila bih kao oni. Stopljena.

I na kraju dana, kada sam sela u Sbahn i došla u Mainz, mali i ušuškan, namirisan rekom,  zagrljen odrazima katedrala i na samo dva koraka od ludnice velegrada i šume odmora i preporoda, shvatila sam ostaću u njemu. Ne u ovom životu. Ostaću u svakom.

Mainz mi je dao radost izbora i otkrio mir u meni. Dao mi je i neke druge stvari koje mi nisu donele dobro ali to nije do grada, do mene je jer sam dozvolila i to sada menjam. Dao mi je divan osećaj uspomena u jednom. Italiju na ulicama, divnog Peppea i njegov rustični lokal, gde jedeš kao kod svoje kuće, katedrale koje prizivaju Sombor, morske odsjaje na peščanim uvala u srcu grada, mogućnost da pijem kafu među knjigama i da se na tren zapitam “Jesam li u Godou u Somboru ili u Mainzu?!”.

Dao mi je mnogo. Zaista.

I znam šta mi je činiti. Napraviti svoju bazu sreće u ovom divnom gradiću uspomena i početaka, knjiga i umetnosti. Jer kad god poželim da odem u tu buku i na traku ubrzanih lica, tu sam za manje od pola sata u FFM a manje od 4 minute u Wiesbadenu.

Razlika je što ću ja uvek znati ko je plavooki čovek na uglu i da se zove Fran i videti sve njih kako ne vide i ne osete ritam umornog grada u kome svaki dan utiskuju tabanajući neumorno i umorno svoje vreme i živote.

Kolika je šansa da se trgnu na trenutak i primete? Kolika je šansa da zastanu? Kolika je šansa da ponesu sa sobom dobar osećaj nekog trenutka?

Život je u vama, ne u gradovima i skupim odlukama. Život nosite iz svoje porodice, domovine, svoje duše i samo ga prelivate u sva mesta u kojima živite ili kroz koja prolazite. Život nije trka i jurnjava za novom košuljom, autom, još jednim ljudskim suvenirom. Život je smiraj dana sa rukom u ruci kraj reke. Mojito i labud razbojnik koji vam krade perece. Ljudi koji vam se obraćaju i vide vas, pamte, odnose sećanje na vas dalje i vraćaju mu se ponovo srećući vas.

Život je jednostavna ukusna perla vaše mogućnosti.

Ne može biti sve idealno, ali možete biti prisutni i odlučiti živeti onako kako će vaš trag jače sijati i biti svestan.

Ja ne moram živeti u velikom gradu i biti rob ulica, novca i pohlepe modernog doba. Ne moram se okretati ljudima kojima je bitan samo prestiž i sex. Probala sam, videla, nije to za mene. Ne govorimo mi istim jezikom. U poslednje vreme ni ne govorimo. Ne moram imati auto i nositi štikle da bih bila deo nečega i žena. Ali želim imati slobodu izbora da u vremenu koje odaberem budem nasmejana uz one koji to dele na sličan način, bosa na ulicama grada i drevnog, ušuškana u kaput od sna dok veje sneg a ja pijem kuvano vino kraj Rajne, zaigrana u jutarnjim ritualima sa nekim kome je bitno podeliti misao sa mnom, dan, kiflu, život a ne sa nekim sa kim nemam mnogo šta podeliti i ko kroz mene gleda dok traži multitasking vesti na telefonu. Za mene je mnogo toga bitno i veliko, što za većinu vas ne bi bilo ni primetno, ali baš u tome je razlika i čar.

Vreme je za oživljavanje vizija, pecanja u zoru i uz vatru, kupanja u uvalama svakog leta, smehu na ulicama grada koji živi sada i ne žuri, plesu u fontani želja, filmovima uz kokice na opušten i poznat način, putovanja i povratke u ovu čarobnu dimenziju, radost ispunjenosti vremena i mogućnosti života koji vredi živeti. Vreme je i za neka velika otpuštanja i poželeti sreću i mir.

Ponekad nam je sve ispred nosa a mi ne vidimo. Zatrpavamo se sažaljenjem prema drugima,pogrešnim vaspitanjem i misleći da trebamo trpeti nešto jer šta će svet reći.

Ponekad ne budemo dovoljno hrabri za sebe a to je jedino što trebamo biti. Hrabri, živi i svoji. Ostalo nije bitno.

I zašto bih ja živela sa nekim ko sa mnom nema šta podeliti, jurcala godinama kroz velike gradove da bih u penziji kupila stan u manjem i uživala, ako već danas to imam za sebe? Zašto bih bilo koga žalila i preko sebe gazila ako znam da već postoji nešto što za mene jeste? Zašto bih bila deo mokasina od skupe kože koje tabanaju pored Frana nemajući pojma koje su mu boje oči, ako mogu s vremena na vreme sesti u voz i pozdraviti ga, popričati sa njim i popiti kafu negde u tom ludilu grada posmatrajući nešto što 99, 9% prisutnih u tom gradu ne vidi i ne oseti?

Ja već znam. I živim sada. Više ne čekam. A vama želim sreću u izborima i svesnosti.

Leave a comment